Razgovarao: Andrej Šari (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Nastavlja se spor povom izjave predsednika Čečenije Ramzana Kadirova da su pripadnici ruske opozicije i građanski aktivisti "izdajnici" i "neprijatelji naroda" i njegovog poziva da im se sudi. Deputat Krasnojarske skupštine Konstantin Senčenko, koji je javno kritikovao Kadirova i nazvao ga "sramotom Rusije", primoran je da se javno izvinjava nakon razgovora s izvesnom "uglednom ličnošću" iz Čečenije.
Na sajtu Kongresa ruske inteligencije objavljeno je otvoreno pismo kojim se zahteva hitna ostavka Ramzana Kadirova, pošto njegove izjave i politika koju provodi u ime Republike predstavljaju kršenje Ustava Rusije. Ruski intelektualci traže da se Ramzan Kadirov hitno "udalji s položaja".
Do 17. januara pismo je potpisalo oko 7.000 književnika, boraca za ljudska prava, društvenih delatnika, pozorišnih reditelja, novinara, preduzetnika, ljudi različitih zanimanja iz mnogih gradova Rusije.
Među potpisnicima je i književnica Ljudmila Ulickaja.
"Ne volim da potpisujem kolektivna pisma, jer mi to deluje pomalo zastarelo, podseća na šezdesete godine prošlog veka. Čini mi se da takva pisma nisu efikasna. Ipak, nužno je izjasniti se tim povodom. Naravno, bilo bi lepo da pismo dođe do rukovodilaca naše zemlje, ali najvažniji adresati su oni Rusi koji nisu reagovali na izraz 'neprijatelji naroda'. Ja sam reagovala.
U krajnjoj liniji i nije toliko važno hoće li pismo stići na neku visoku adresu. Važnije je da društvo reaguje na tu optužbu, koja u Rusiji odavno nije izrečena s takvom žestinom. Tu šifru je prvi izgovorio Kadirov, ali imam utisak da on samo trči korak ispred i proglašava ono što se naša vlast još usteže da kaže. Jer, ukupno delovanje ruske vlasti poslednjih godina, sve zabrane, pečat 'stranih agenata' i 'nepoželjnih organizacija' – sve to sadrži u sebi izraz 'neprijatelji naroda'.
Pošto sam unuka 'neprijatelja naroda', mene to izuzetno zabrinjava. Došli smo do trenutka kada još samo tanka crta odvaja današnji dan, kada su represije u Rusiji pojedinačne i relativno skromne, od vremena kada će one postati masovne."
RSE: Spomenuli ste da ste unuka "neprijatelja naroda". Ko su vaši deda i baka?
Ulickaja: Upravo sam završila veliki i, čini mi se, poslednji roman u svom životu, koji se zasniva na prepisci mojih dede i bake. Moj deda Jakov Ulicki bio je dvaput u zatvoru. Godine 1948. osuđen je u procesu protiv Jevrejskog antifašističkog komiteta. Bio je kažnjen relativno blago, dobio je 10 godina, a mnogi su po istoj optužnici streljani.
Dedu sam videla samo jednom u životu, kad sam imala 12 godina. Tada su mi i vratili njegovu prepisku sa ženom. Veoma bolno sam doživela listanje tih dokumenata, pa sam morala da napišem knjigu – i napisala sam je. Deda je bio istaknut čovek, intelektualac, prosvetitelj…
Po jednoj diplomi je bio ekonomista, jedan od osnivača sovjetske demografije. S druge strane bio je i muzičar. Kad je bio u logoru, predavao je muziku, jezike, svirao. Bile su to tzv. "meke godine" progonstva. Međutim, iz logora se vratio kao invalid i uskoro je umro.
Dakle, upoznala sam ga samo preko pisama. Ta prepiska otkrila mi je novo prostranstvo i uključila sam je u roman. Pisma su delimično prerađena, jer nisam pisala dokumentarnu prozu. Doduše, u naše vreme teško je utvrditi gde je granica između umetničkog i dokumentarnog.
RSE: Rekli ste da Ramzan Kadirov često izgovara ono o čemu ruska vlast tek razmišlja ili što će ona izgovoriti tek sutra. Da li vam je poznat taj mehanizam?
Ulickaja: Mislim da je Kadirov takav psihološki profil, predodređen za takvu vladavinu. On se rukovodi specifičnom istočnjačkom logikom ponašanja. To je osećanje da držiš svet u svojim rukama i možeš da radiš šta hoćeš.
Kadirov se oseća kao car, potpuno izvan kazne, zakoni su za njega samo igračka. Njegova logika vladavine iznad zakona jeste i logika ponašanja naše velike države.
Kadirov polazi od te logike, on se oseća kao car, potpuno izvan kazne, zakoni su za njega samo igračka. Njegova logika vladavine iznad zakona jeste i logika ponašanja naše velike države. Kadirov samo ide korak ispred. Mislim da ga nikad neće smeniti upravo zbog toga. Ne mogu da ga smene, jer je on srce tog organizma. Kadirov radi sve što je pravilno sa stanovišta vlasti, on sebi dopušta da kaže ono što se vlast uzdržava reći.
RSE: Videli smo zanimljiv slučaj: deputat iz Krasnojarska Konstantin Senčenko se u prvi mah suprotstavio Kadirovu, da bi se uskoro izvinio. Vi ste potpisali kolektivno pismo i time izazvali Kadirova. Da li se plašite posledica?
Ulickaja: Nisam u mladim godinama i više ne želim da igram te igre. Neću da živim sa strahom. Ne kažem da ga ne osećam, ali neću da strah određuje moje ponašanje. To je jedino što mogu da činim.
RSE: Konflikt se zaoštrava. Tu je vaše kolektivno pismo, tu je akcija "Kadirov – sramota Rusije". S druge strane, ni čečenska vlast ne ćuti. Hoće li Moskva da se umeša u taj spor?
Ulickaja: Mislim da Kadirov neće biti smenjen. Štaviše, uverena sam. Međutim, protest protiv njegovih izjava je spasonosan – ako ne za državu, onda makar za osećanje dostojansta naroda. Ne sme se gutati sve što čoveka teraju da guta. Neki ruski zakoni poslednjih godina su apsolutno nelogični, neljudski, sasvim apsurdni. Jer, država postoji radi toga da služi interesima društva, ona mora da bude zavisna i od društva i od naroda kojim upravlja. To je normalan proces: kada društvo postavlja određene zahteve, vlast treba da odgovara na njih. Valjda će taj mehanizam jednom početi da funkcioniše i u Rusiji.
RSE: Čini mi se da je jedan od problema Rusije okolnost da država živi ne samo u različitim, već u suprotstavljenim dimenzijama. Sistem vrednosti dve grupe građana iz jedne iste države ne samo da se ne poklapa, već su to ljudi iz različitih istorijskih epoha. Kako se može prevladati ta distanca?
Ulickaja: To se ne odnosi samo na našu zemlju. Jedna od najdubljih kriza koje preživljava današnji svet jeste – kriza pojmova. Kada izgovaramo reči „vlast“, „država“, „ljubav“, „veza“, svako ih puni različitim sadržajima, zavisno od kulturnog nivoa. Zbog toga sve vreme govorim da su kultura i obrazovanje dve najvažnije stvari na kojima danas moramo da radimo. Na taj način bi se ublažili nesporazumi i lakše bismo razumeli jedni druge. Za to su potrebne dobre škole i solidno visoko obrazovanje – sve ono što mi danas ubrzano gubimo.
RSE: Kadirov, po svemu sudeći, zasad pobeđuje u tom sukobu, a sadašnje okolnosti mu neće pružiti ni obrazovanje, a još manje savet.
Ulickaja: Ne slažem se. Svi koji potpisuju ovakva pisma svakodnevno rade nešto korisno za svoju zemlju: rade u staračkim domovima, sirotištima, pišu pristojne tekstove... To su bolne tačke našeg života. Mi radimo ne za sutrašnji, već za preksutrašnji dan. I moramo tako da radimo, jer teško da se može očekivati brza pobeda i promena.
Ovo pismo je napisao Lav Ponomarjov, disident iz šezdesetih godina; drugi ljudi rade na drugim bolnim tačkama društva; kod nas trenutno ima veoma mnogo volontera, to je za Rusiju potpuno novi pokret. Dakle – pozdrav Lavu Tolstoju: mala dela, to je ono čime ćemo se baviti na duge staze.
