Kosorovo i Mehtohija

(Telefonski razgovor Ive Josipovića i Borisa Tadića)

- Halo, Borise! Ivo ovdje.

- Izvoli, Ivo, šta trebaš?

- Ne trebam ništa...

- Pa šta onda mene zoveš?! Jesam li to ja za tebe ništa?

- Nisi, Borise, nisi ti ništa... Ti si, ma ne znam ni ja... Kako da ti kažem, malo mi je neugodno...

- Jel to oćeš da mi kažeš da ne dolaziš u Kostolac?

- Ne, ne, ni slučajno...

- Ni slučajno ne dolaziš?

- Ma dolazim, dolazim...

- Pa naravski da dolaziš. Kakav bi to UNESCO-ov samit bio da nam nije tebe i tvoje umetnosti?!

- Jesi ti to sarkastičan?

- Nisam, Ivo, ja sam realističan, ko i uvek. Ja samo lepo kažem da ste ti i tvoja muzika taman za samite, a ne naprimer za kafanu. Ne misliš valjda da postoji kafana gde bi te iko rado video i slušao?

- Borise, ti to meni najavljuješ da sa mnom ne želiš ni piće popit?

- Ne. Ja samo stavljam svaku stvar na svoje mesto.

- A gdje vidiš moje mjesto?

- Eno te tamo gde si i krenuo, u svetu ozbiljne muzike i ozbiljnih ljudi: princa Ace Karađorđevića, Keruma i tako tih...

- Ti to meni nešto prigovaraš zbog koncerta u Dubrovniku? Pa razumiješ li ti njegovu simboličku i umjetničku vrijednost?

- To možeš da pitaš svoje goste. Princ Aca je garant došo zbog simboličke i umetničke vrednosti Kosova.

- Kakvog Kosova?

- Srpskog Kosova, jel možda postoji neko drugo?

- Ti znaš da postoji Republika Kosovo, samo ne želiš da priznaš. Zapravo, ne smiješ.

- Nema toga, čoveče, što ja ne smem.

- Pa hajde, priznaj ako smiješ!

- Nemoj da me navlačiš! I nemoj da se ponašaš ko ona Kosorica!

- Po čemu se ja to ponašam kao ona?

- Tako što govoriš o Kosovu isto ko i ona. Jesi li je čuo šta je lupetala u Prištini? A onaj Hašim cveta dok je sluša... Zinuo Tači ko da sluša Tajči... Jebote, samo što nisu proglasili još jednu državu: Republiku Kosorovo.

- Ali, Borise, ja uopće nisam namjeravao s tobom razgovarati o Kosovu...

- Nego s kim bi ti razgovaro o svetoj srpskoj zemlji? S Kosoricom i Hašimom?

- Borise, nazvao sam te zbog ozbiljnih stvari, ali ti si skrenuo na...

- A šta: tebi je samo muzika ozbiljna, a Kosovo nije?

- Ma objasni mi, dragi prijatelju, kakva ozbiljna poveznica postoji između dubrovačkoga koncerta Beogradske filharmonije pod ravnanjem Zubina Mehte i dolaska princa Karađorđevića, navodno zbog – kako ti tvrdiš – Kosova...

- Jel ti znaš kako naš princ stoji sa razumevanjem srpskog jezika? I jel bi tebe čudilo da je on čuo za neku frku oko Zubina Potoka, pa došo u Dubrovnik da vidi o čemu se radi?

- Kakve veze ima Dubrovnik s tim Zubinim Potokom?

- Tebi nema, ali princu ima... Misliš li ti, čoveče, da on sa svojim znanjem srpskog vidi ikakvu razliku između Zubina Potoka i Zubina Mehte?

- Pa dobro, zašto ti nisi došao da mu objasniš?

- Ja sam Srbin, Josipoviću, i za razliku od prestolonaslednika odlično razumem srpski. Razumeo sam tako i tvog dragog gosta Keruma kad je reko da Srbi moraju znati gde im je mesto.

- Nisam ja pozvao Keruma na koncert...

- Jok, nego je sam došo. Privuklo ga što se direktor Beogradske filharmonije zove Tasovac...

- Misliš da je on čuo za Tasovca?

- Čuo je za Tozovca, pa misli da je to isti čovek. Da će da mu peva „Lepu Vlajnu“, znaš ono: „Oj Nino, Nino, Nino...“

- Zgodna dosjetka, Borise. Žao mi je što nisi došao pa da mu to kažeš u lice.
- Ti ćeš da mu preneseš, ko ortak ortaku...

- Čuj, Borise, ja ću poludjet od svih vas koji mi stalno nešto prigovarate. Ti me sad gnjaviš zato što smo Kerum i ja slučajno bili na istom koncertu, a istovremeno me po Hrvatskoj prozivaju zbog druženja s tobom. Nemaš pojma što mi sve pišu po novinama...

- Pa eto, sad mogu da pišu da se nismo družili u Dubrovniku.

- Ne budi zajedljiv, Borise! Ja sam te pokušao opravdati zbog nedolaska. Kazao sam, i to su novine prenijele, da si se ispričao odmah čim sam ti poslao poziv, jer da si imao važnih državničkih obaveza.

- Imao sam, znaš i sam.

- Ma daj, imao si sastanak s Pahorom. Kao da se niste mogli sastati i u Dubrovniku.

- Nismo. Jer bi on, znaš njega, zahtevao da na koncert dođe i Kosorica, a ja s njom nakon ovoga na Kosovu ne bih išo ni na koncert „Idola“.

- A šta bi falilo da joj pjevaš, kako ono, „Ti si moja čokolada“...

- Možeš ti da joj pevaš „Kenozoik“. Znaš kako ide: „Čini mi se, oduvek sam bio glup...“

- Ti se, Borise, ljutiš na svaku šalu, a sam se rugaš svakome: i Kerumu, i Karađorđeviću, evo sad i meni... Sreća tvoja što sam ja blage naravi i što me još uvijek drži ovaj čudesni dubrovački koncert... Nemaš pojma kako je to uzbudljivo bilo kad su onaj vaš bariton i naša sopranistica Ana Kuhar zapjevali Mozarta... Pa ti stoj doma i slušaj Pahora! O čemu ste, bogati, pričali? Je li te tješio zbog onoga s Merkelicom?

- Uf, može da mi pljune pod prozor!

- Hajde, hajde, dobro te zdrmala, priznaj...

- Kako me zdrmala?

- Pa vidio si da više ne prolazi ona tvoja „I Europa i Kosovo!“...

- E to ćemo tek da vidimo!

- Možda bismo i vidjeli da si došao u Dubrovnik. Ali ti si se očigledno opredijelio za varijantu „Ni Europa ni Kosovo!“

- Kako to misliš?

- Pričat ćemo u Kostolcu. To se uklapa u temu samita „Suvremena umjetnost i pomirenje u Europi“.

- Izvini, a kakve to veze ima s Kosovom i Evropom?

- Pa ima... Ti izbjegavaš i suvremenu umjetnost i pomirenje sa sudbinom.

- Možeš li to da mi objasniš malo plastičnije?

- Mogu, Borise, mogu... Ti se, brate, ponašaš kao da je cilj tvoje politike – kako bi to rekao onaj vaš princ – „Ni Zubin Mehta ni Zubin Potok!“