Monumentalni razgovor Zorana Alimpića sa samim sobom
- Izvinite, koga imamo na liniji?
- Pa mene.
- Alo! Ko je na liniji?
- Ja sam na liniji.
- A vi ste?
- Zoran Alimpić.
- I ja sam.
- Pa baš lepo.
- A na kojoj ste vi liniji, Zorane?
- Ja sam, gospodine Alimpiću, na liniji Demokratske stranke. A vi?
- Ja sam, ako smem da budem malo duhovit, na zauzetoj liniji.
- Ako, ako, kolega. Duhovitost je lekovita. A možete li sada, molim vas, da mi objasnite u čemu je štos?
- Pa u šali na sopstveni račun. Ja sam, znate, na liniji Skupštine Beograda gde sam po ceo dan zauzet kao zamenik predsednika. Zato je i linija, razumete me, stalno zauzeta.
- Da, primetio sam. Pokušavao sam da vas dobijem, ali nikako...
- Nema veze. Ja sam dobio vas. Važno da se čujemo.
- Jeste. I da malo popričamo, ko pametan čovek sa pametnim čovekom.
- Zato ste pokušavali da me dobijete?
- Da. Čoveku treba razgovora, da ne izgubi kontakt sa samim sobom. Ali u slučaju kad je čovek ovoliko zauzet, nema vremena za zadovoljavanje svojih ličnih potreba.
- Jeste. Treba čovek da sagleda svoju raspolućenost i da prihvati njenu celishodnost.
- I da mu ne bude ništa neobično kada sam sebe nazove telefonom.
- I kada se sam sebi javi.
- Tako je. Šta je tu uopšte neobično ako tehnika dozvoljava?! A na svu sreću dozvoljava, kao što čujete.
- E, pa vreme je da pređemo na stvar.
- Jeste. Čovek nažalost ne može da se bavi samo samim sobom.
- Vi ste sigurno hteli da me pitate nešto oko ovoga što svi pitaju?
- Mislite ovo oko spomenika?
- Da, oko spomen-obeležja svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih, ako sam dobro upamtio.
- U reč tačno.
Gradska skupština
- Najpre da vam čestitam na toj velelepnoj ideji.
- Hvala. Nije sad važno ko se toga setio. Ja stvarno mislim da je Beograd zaslužio jedan takav spomenik, gde svako može da pronađe nešto za sebe.
- U pravu ste. Danas nije dovoljno da se bude samo praktičan. Vreme zahteva multipraktične projekte.
- Savršeno se razumemo. Nažalost, ima onih koji ne žele da razumeju.
- Ma nemojte... Zar je moguće?
- Moguće je, moguće. Ima ih koji zlonamerno tvrde da je ovo spomenik i žrtvama i ubicama.
- Ne mogu da verujem.
- Nisam ni ja mogao da verujem kad me nazvala jedna novinarka i pitala da li je to spomenik i onima koji su, kako je rekla, rušili Vukovar, Dubrovnik, koji su bombardovali Sarajevo...
- Bože, svašta... Pa ne može tako da se rezonuje! Šta bi ona htela: da se podigne spomenik samo žrtvama?
- A valjda...
- Jao, strašno... Znate, ja mislim da onaj ko tako rezonuje uopšte ne razume da žrtve nisu neka zasebna kategorija, da neko čoveka treba da pretvori u žrtvu, a da to često nije nimalo lagan posao.
- Pokušao sam da joj objasnim da se u svim ratovima ubija, i da je svaki spomenik u isto vreme i znak sećanja na ubijene i na one koji su ubijali... Pa ne ide čovek u rat da bi igro klikera!
- Kažem ja: to je rat, u ratu se puca, pa ako se puca, onda je valjda normalno da se nekoga i pogodi.
- Jasno ko dan. Pa nije niko lud da badava troši municiju.
- I ne možemo mi sada da diskriminišemo ljude prema efikasnosti. Neko gađa preciznije, neko omaši. Isto tako, neki čovek bude pogođen, neki bude promašen. Da li je to razlog, molim vas lepo, da se svima njima ne podigne jedno zasluženo spomen-obeležje? Pa nije čovek kriv ako mu nije pošlo za rukom da nekoga ubije, a imao je najbolju nameru. On je jednako nevin kao i onaj ko nije ubijen.
- Apsolutno ste u pravu. Ne mogu da se načudim ljudima koji ne shvataju duboki smisao vaše ideje i šta ste zapravo hteli da kažete.
- A šta sam hteo da kažem? Molim vas da me podsetite.
- Pa hteli ste da ukažete na sam fenomen rata koji je, negde u svome biću, duboko antidiskriminatorski. Kad je rat, rat je i onima u koje se puca i onima koji pucaju. Zato spomenik i treba da bude podignut svima njima. Grešim li u interpretaciji?
- Ni najmanje. Pravo je zadovoljstvo naići na čoveka s takvim razumevanjem. A ne na ove kojekakve novinare, mirovnjake, ljude van vremena i prostora.
- Nemojte, molim vas, da ih pominjete. Zlo mi dođe kad ih se setim.
- Nemojte baš tako. Mi treba da budemo tolerantni kad već oni nisu.
- Kako to mislite?
- Pa lepo. Treba da im se objasni da bi ovaj spomenik bio podignut i njima, da su kojim slučajem postradali u ratu. Da im bude jasno da mi ne pravimo nikakve, kako bi se to reklo, izuzetke.
- Hoćete da kažete da samo metak može da napravi izuzetak?
- Tako je. A mi u našem pristupu ne možemo da omašimo.
- I to je ustvari razlog zašto se oni osećaju pogođenima.
- Ako mene pitate, premalo su pogođeni.
- Ne mari, dragi Zorane, biće dana.
- Daće Bog. Važno da se spomenik konačno podigne.
- Jeste. Da naš Beograd ne bude monumentalno zaostao.
