Društvo haških književnika

U najnovijoj kolumni "Stenogrami i kamenogrami" Predrag Lucić donosi razgovor Veselina Šljivančanina s kolegom iz Scheveningena.

- Halo, Šljivo, Haag zove!

- Žao mi je, nisam kod kuće.

- Dobar ti je štos. Vidim, ni na slobodi te ne napušta smisao za humor.

- Ne šalim se. Najozbiljnije nisam kod kuće.

- Pa kako se onda javljaš na kućni telefon?

- Ne znam ni ja kako. Tehnika uznapredovala, pa se sve može.

- Koja tehnika? Je li literarna?

- Nije nego ova tehnička.

- A ja mislio: otkad si postao književnik, život ti se pretvorio u roman.

- Kakav roman?

- Pa roman, onako književni, u kojem je sve moguće, pa i to da ne budeš kući kad se javiš iz nje.

- Izvinite, gospodine, sa kim razgovaram?

- Ni s kim. Nisi kući i ni s kim ne razgovaraš. To je tvoja književna sloboda.

- Kakva književna sloboda? I šta ste se uhvatili književnosti pa književnosti?

- Pa evo vidim: otkad si na književnoj slobodi, nećeš ni da se javiš svojim kolegama iz Scheveningena. Baš te briga za nas. Mi smo za tebe sada samo književni likovi.

- Čekaj, jesi li to ti, Ante?

- Nije Ante.

- Nego ko?

- Nije važno. Dugo ti je trebalo da mi zaboraviš glas.

- Nešto te loše čujem. Sigurno prisluškuju.

- Pa naravno da prisluškuju. Neka čuju kako zaboravljaš stare drugove.

- Jesi to ti, Mladene?

- Nije Mladen. I nije važno tko je. Bolje da ne znaju, da nemaš problema.

- Kakvih problema?

- Znaš ti kakvih. Vidim: napisao si u knjizi da smo mi iz Hrvatske takve šonje da kad se vratimo kući nikome ne smijemo reći kako si ti dobar čovjek. Pa eto, možda bi i ti imao problema da ti tvoji znaju s kim sada razgovaraš.

- Ne plašim se ja nikoga.

- Pusti, ne junači se. Sad si književnik, moraš mislit na karijeru.

- Šta si se uhvatio te književnosti pa ne puštaš?

- Pa vidim, krenulo te. Bestseler, hit godine, rekordna naklada, promocije... Možda dobiješ i onu vašu nagradu, kako se zove?

- Misliš NIN-ovu?

- E, tu.

- Ma nisam ja to pisao zbog nagrade, već onako, da se zna istina... Da se običnom svetu objasni da mi što smo završili u Hagu nismo nikakvi zlikovci i monstrumi, da se međusobno ne mrzimo, da se pomažemo u nevolji koja nas je zadesila, da se lepo družimo, da se ponašamo normalnije nego ovi na slobodi...

- Pa da. Dobro je rekao onaj naš frend da nema boljih ljudi od nas takozvanih ratnih zločinaca.

- Jeste, al ajde ti to objasni ovoj boraniji...

- Stani, Šljivo, ne možeš tako!

- Šta ne mogu?

- Pa ti si sad književnik, moraš pazit kako se izražavaš. Moraš birat riječi. Ne možeš čitatelje nazivat boranijom. Ako oni nešto i ne razumiju, tu si ti da im sve objasniš snagom svoje pisane riječi.

- Nemoj da me zavitlavaš.

- Ja ti najozbiljnije govorim. Književnost ima nevjerojatnu snagu.

- Kakvu, bre, snagu? Mogo je onaj Radovan novi „Gorski vijenac“ da napiše, niko ne bi čuo za njega. Da se nije zaratilo, ko bi uopšte znao da je on pesnik?!

- Ma pusti Radovana, on je pisao neke pjesničke fantazije... To što ti pišeš, to ima snagu.

- Stvarno to misliš?

- Pa evo, čuli ovi gazde pritvora da si napisao kako nas gule na telefonskim karticama i cigaretama...

- I spustili cene?

- Ma šta ti je... Opalili neku priču o slobodnom tržištu, te ovo, te ono... Nisam ni slušao, znaš da ja ne volim taj njihov engleski.

- Ajde, ajde, isto znaš poneku reč. Ja uvek kažem da je najbolji bio onaj vaš Ivica. Čovek pošteno odbijao da nauči i jedno jedino slovo. Niko ne može toliko da ne zna engleski koliko ga on nije znao. Čak ni ona vaša bivša premijerka.

- Šljivo, stoput smo rekli da nećemo o politici.

- Dobro, izvini, nisam hteo o politici već o principima. Svaki čovek ima pravo da ne zna ono što ne želi da zna. Ej, da te pitam: je li Šešelj naučio da igra mali fudbal ili još uvek samo zakera?

- Ne spominji mi ga! Molimo Boga da ga puste na slobodu, da ga više ne gledamo.

- Pa ti bi trebao da moliš Boga da ga osude.

- Ma daj, molim te... To će potrajat još sto godina. I on će za to vrijeme napisat još petsto knjiga.

- Opet ti o knjigama...

- A o čemu drugo da pričam s književnikom?

- Nemoj, molim te, da me zoveš književnikom. Književnici, to su ti ovi što nikad neće da završe u Hagu, a trebali bi pre od bilo koga.

- Pa kako je onda Radovan dospio ovamo?

- Tako što ga niko nije čito, reko sam ti već. I kažem ti: ne samo književnici, već i ovi novinari... Svima je njima mesto u Hagu, a ne nama vojnicima i oficirima. Da ja nisam poverovao u ono što su oni pisali, veruj mi, nikad me ne bi ćorkirali.

- Pa nisi ti išao na Vukovar zbog knjiga i novina...

- Ej, jesmo se dogovorili da nećemo da pričamo o tome?! Jesmo li se kolegijalno saglasili da niko od nas nije kriv za ono što mu se stavlja na teret?

- Dobro, ne ljuti se! Nego, znaš šta sam ti htio predložit kad te je već krenula književnost?

- Šta?

- Pa da nastaviš s pisanjem.

- Razume se da ću da nastavim!

- Bilo bi super da napišeš još nekoliko knjiga. Nigdje ih nema, a svi ih traže. A i nama ovdje bi bile od pomoći.

- Pa kaži, burazeru, šta treba da se napiše?

- Topnički dnevnici.