Svet je sve stariji. U većini zemalja stanovništvo je sve starije. To ima dramatične posledice na penzije i druge mere podrške starijim ljudima. Postoje dva faktora koja utiču na ovaj trend, kaže se u analizi BBC.
Prvi je sam po sebi dobra vest – ljudi žive duže. Neko ko je rođen 1960. godine može očekivati da će živeti 52 godine.
Danas je prosečni životni vek 69 godina. Do sredine ovog veka ta granica će verovatno i dalje rasti, do preko 70 godina.
U isto vreme ljudi imaju manje dece. Godine 1960. bilo je 33 rođenih na hiljadu ljudi. Taj broj je pao na 20, a očekuje se da će i dalje padati pošto i ljudi u zemljama u razvoju imaju manje dece.
Ovo je međutim, globalni prosek i slika varira od zemlje do zemlje. Neke zemlje suočene su sa kraćim trajanjem života zbog uticaja HIV/AIDS. Time je naročito pogođena Južna Afrika.
Iako su trendovi dužeg života poželjni sami po sebi, oni stvaraju drugi problem, ima manje radno sposobnog stanovništva.
Samo osam odsto stanovništva je1950. godine bilo starije od 60 godina. Sada ih je 11 odsto, a do sredine veka, prema projekcijama Ujedinjenih nacija, biće ih 22 odsto. U nekim zemljama, Japanu, Makau i Južnoj Koreji to će biti i preko 40 procenata.
Dakle, za zemlje sa dobro razvijenim penzionim sistemom postoji dugoročan problem zbog ovih trendova stanovništva.
Mnoge državne penzije dolaze iz doprinosa poreskih obeveznika. Tako da će manje poreskih obveznika morati da plati veće iznose doprinosa.
Zatim, tu je i finansijska kriza. Zbog nje mnogi ljudi odlaze u penziju što smanjuje vrednost finansijskih sredstava koja se izdvajaju za penzije.
Dugoročno razvijene ekonomije mogle bi sporije da rastu zbog krize. Niži prihodi i povećanje nezaposlenosti uticali su na doprinose državnih penzija.
Donji dom Parlamenta Francuske odobrio je zakon o reformi penzionog sistema kojim se granica za odlazak u starosnu penziju pomera sa 60 na 62 godine. Članovi francuskih sindikata protestovali su ispred parlamenta, dok su poslanici Donjeg doma glasali o novom zakonu. Zakon će sada biti prosleđen Gornjem domu – Senatu, koji će o njemu raspravljati 1. oktobra.
Reforma penzionog sistema jedan je od ključnih političkih koraka koje je morao da preduzme predsednik Nikolas Sarkozi zbog manjka novca u penzionim fondovima.
"Mislim da borba protiv ovakve reforme penzinog sistema nije gotova. Sindikati će to pokazati 23. septembra, a borićemo se i u Senatu. Mi želimo da cela Francuska vidi da ni predsednik države, ni vlada, ni vladajuća stranka parlamenta ne mogu nas naterati da ovaj zakon prođe silom. Vlada je izgubila kontakt sa realnošću i predlaže nemoguće reforme“, poručuje Žan Mark Auro iz Socijalističke partije.
Posle masovnih uličnih protesta i štrajkova 7. septembra, zbog kojih je došlo do poremećaja u avionskom i železničkom saobraćaju, vodeći francuski sindikati su zbog predloženih reformi pozvali radnike na novi štrajk 23. septembra.
Mladi zabrinuti za budućnost
I za studente, poput Emiliena, ova reforma je uznemirujuća.
“Zabrinut sam. Moja generacija će raditi mnogo duže od onih koji su sada penzioneri”, kaže on i dodaje:
“Ja čak ne mogu da dobijem posao do 27 godine. Verovatno ću morati da radim 10 godina duže nego moji roditelji. I ko mi može garantovati da ću na kraju dobiti penziju.”
Međutim, iako im se penziona reforma ne sviđa Francuzi priznaju da je neizbežna.
“U ovoj zemlji ne postoji tradicija privatno finansirane penzije. Ljudi uvek zavise od države. Postoji ugovor poverenja koji bi vlada trebalo da podrži”, kaže francuski ekonomista Xavier Timbeau za BBC.
“Uvek je bilo više poverenja u državu nego u finansijsko tržište a to je još više slučaj nakon nedavne krize. Ljudi su uznemireni i time se mogu obajsniti razmere demonstracija.”
Nema sumnje da u ostatku Evrope postoji divljenje za način na koji su Francuzi do sada branili kvalitet svog života. Ali promene dolaze.
To je debata koja bi mogla da definiše predsedničku kampanju u Francuskoj 2012. Socijalisti obećavaju
da će starosnu granicu vratiti na 60 godina ako pobede.
Nemački kancelar Otto von Bismarck, uveo je prvi državni penzioni sistem na svetu 1880-ih. U penziju se išlo sa 70 godina. Ali, 1916. godine granica je smanjena na 65.
I ona je opstala skoro čitav vek tako da će hrabroj vladi biti potrebno žongliranje sa političkom osetljivošću na ponovno podizanje te granice.
„To je deo našeg političkog sistema. I mi plaćamo za to, zaposleni, poslodavci, država“, kaže Wolfgang Wippermann sa Berlin Free University za BBC.
“Oni moraju da nastave sa ovim inače će se dogoditi revolucija penzionera”, dodaje on.
No, sistem koji je kreirao Bismarck 1881. i koji je stupio na snagu krajem te decenije, bio je u jednom potpuno drugačijem svetu od današnjeg.
Stari ljudi žive duže nego pre 50 godina tako da vlade danas moraju više da izdvajaju za državne penzije. Danas četiri zaposlena Nemca plaćaju penzije za svakog penzionera ali u vreme kada današnji mladi odu u penziju, to će činiti samo dva zaposlena.
Mladi ljudi su zabrinuti da neće biti nikakvih odredbi za njih kada odu u penziju.
„Vlada nam govori da penzioni sistem ne funkcioniše i moramo da napravimo sopstvene aranžmane za starost“, kaže preduzetnik Guner Zerowsky.
“Pre deset godina ne bih imao takvu pomisao ali danas drugačije stoje stvari.”
Mnogi ljudi se suočavaju sa potrebom da rade dok su živi.
Priča u zemljama u razvoju je drugačija. Manje ljudi ima neku vrstu penzije. U većem delu Afike samo pet odsto trenutne radne snage izdvaja za penzije.
U mnogim azijskim zemljama, uključujući Kinu i Indiju, to je između pet i 25 odsto. U zemljama u razvoju starosne granice za penziju su često neformalne.
Prvi je sam po sebi dobra vest – ljudi žive duže. Neko ko je rođen 1960. godine može očekivati da će živeti 52 godine.
Danas je prosečni životni vek 69 godina. Do sredine ovog veka ta granica će verovatno i dalje rasti, do preko 70 godina.
U isto vreme ljudi imaju manje dece. Godine 1960. bilo je 33 rođenih na hiljadu ljudi. Taj broj je pao na 20, a očekuje se da će i dalje padati pošto i ljudi u zemljama u razvoju imaju manje dece.
Ovo je međutim, globalni prosek i slika varira od zemlje do zemlje. Neke zemlje suočene su sa kraćim trajanjem života zbog uticaja HIV/AIDS. Time je naročito pogođena Južna Afrika.
Iako su trendovi dužeg života poželjni sami po sebi, oni stvaraju drugi problem, ima manje radno sposobnog stanovništva.
Samo osam odsto stanovništva je1950. godine bilo starije od 60 godina. Sada ih je 11 odsto, a do sredine veka, prema projekcijama Ujedinjenih nacija, biće ih 22 odsto. U nekim zemljama, Japanu, Makau i Južnoj Koreji to će biti i preko 40 procenata.
Dakle, za zemlje sa dobro razvijenim penzionim sistemom postoji dugoročan problem zbog ovih trendova stanovništva.
Mnoge državne penzije dolaze iz doprinosa poreskih obeveznika. Tako da će manje poreskih obveznika morati da plati veće iznose doprinosa.
Zatim, tu je i finansijska kriza. Zbog nje mnogi ljudi odlaze u penziju što smanjuje vrednost finansijskih sredstava koja se izdvajaju za penzije.
Dugoročno razvijene ekonomije mogle bi sporije da rastu zbog krize. Niži prihodi i povećanje nezaposlenosti uticali su na doprinose državnih penzija.
Donji dom Parlamenta Francuske odobrio je zakon o reformi penzionog sistema kojim se granica za odlazak u starosnu penziju pomera sa 60 na 62 godine. Članovi francuskih sindikata protestovali su ispred parlamenta, dok su poslanici Donjeg doma glasali o novom zakonu. Zakon će sada biti prosleđen Gornjem domu – Senatu, koji će o njemu raspravljati 1. oktobra.
Reforma penzionog sistema jedan je od ključnih političkih koraka koje je morao da preduzme predsednik Nikolas Sarkozi zbog manjka novca u penzionim fondovima.
"Mislim da borba protiv ovakve reforme penzinog sistema nije gotova. Sindikati će to pokazati 23. septembra, a borićemo se i u Senatu. Mi želimo da cela Francuska vidi da ni predsednik države, ni vlada, ni vladajuća stranka parlamenta ne mogu nas naterati da ovaj zakon prođe silom. Vlada je izgubila kontakt sa realnošću i predlaže nemoguće reforme“, poručuje Žan Mark Auro iz Socijalističke partije.
Posle masovnih uličnih protesta i štrajkova 7. septembra, zbog kojih je došlo do poremećaja u avionskom i železničkom saobraćaju, vodeći francuski sindikati su zbog predloženih reformi pozvali radnike na novi štrajk 23. septembra.
Mladi zabrinuti za budućnost
I za studente, poput Emiliena, ova reforma je uznemirujuća.
“Zabrinut sam. Moja generacija će raditi mnogo duže od onih koji su sada penzioneri”, kaže on i dodaje:
“Ja čak ne mogu da dobijem posao do 27 godine. Verovatno ću morati da radim 10 godina duže nego moji roditelji. I ko mi može garantovati da ću na kraju dobiti penziju.”
“U ovoj zemlji ne postoji tradicija privatno finansirane penzije. Ljudi uvek zavise od države. Postoji ugovor poverenja koji bi vlada trebalo da podrži”, kaže francuski ekonomista Xavier Timbeau za BBC.
“Uvek je bilo više poverenja u državu nego u finansijsko tržište a to je još više slučaj nakon nedavne krize. Ljudi su uznemireni i time se mogu obajsniti razmere demonstracija.”
Nema sumnje da u ostatku Evrope postoji divljenje za način na koji su Francuzi do sada branili kvalitet svog života. Ali promene dolaze.
To je debata koja bi mogla da definiše predsedničku kampanju u Francuskoj 2012. Socijalisti obećavaju
da će starosnu granicu vratiti na 60 godina ako pobede.
Nemački kancelar Otto von Bismarck, uveo je prvi državni penzioni sistem na svetu 1880-ih. U penziju se išlo sa 70 godina. Ali, 1916. godine granica je smanjena na 65.
I ona je opstala skoro čitav vek tako da će hrabroj vladi biti potrebno žongliranje sa političkom osetljivošću na ponovno podizanje te granice.
Stari ljudi žive duže nego pre 50 godina tako da vlade danas moraju više da izdvajaju za državne penzije.
„To je deo našeg političkog sistema. I mi plaćamo za to, zaposleni, poslodavci, država“, kaže Wolfgang Wippermann sa Berlin Free University za BBC.
“Oni moraju da nastave sa ovim inače će se dogoditi revolucija penzionera”, dodaje on.
No, sistem koji je kreirao Bismarck 1881. i koji je stupio na snagu krajem te decenije, bio je u jednom potpuno drugačijem svetu od današnjeg.
Stari ljudi žive duže nego pre 50 godina tako da vlade danas moraju više da izdvajaju za državne penzije. Danas četiri zaposlena Nemca plaćaju penzije za svakog penzionera ali u vreme kada današnji mladi odu u penziju, to će činiti samo dva zaposlena.
Mladi ljudi su zabrinuti da neće biti nikakvih odredbi za njih kada odu u penziju.
„Vlada nam govori da penzioni sistem ne funkcioniše i moramo da napravimo sopstvene aranžmane za starost“, kaže preduzetnik Guner Zerowsky.
“Pre deset godina ne bih imao takvu pomisao ali danas drugačije stoje stvari.”
Mnogi ljudi se suočavaju sa potrebom da rade dok su živi.
Priča u zemljama u razvoju je drugačija. Manje ljudi ima neku vrstu penzije. U većem delu Afike samo pet odsto trenutne radne snage izdvaja za penzije.
U mnogim azijskim zemljama, uključujući Kinu i Indiju, to je između pet i 25 odsto. U zemljama u razvoju starosne granice za penziju su često neformalne.
