Šta to beše antifašizam

Relativizacija antifašizma i rehabilitacija četničkog pokreta doveli su do toga da se u Srbiji osnovne vrednosti na kojima se temelji savremena Evropa dovode u pitanje. Klerofašističke i neonacističke organizacije ne samo da nisu zabranjene, već neke od njih prerastaju u političke partije. Ne čudi zato da će se retko ko od građana setiti Međunarodnog dana borbe protiv fašizma.

Retko je ko u centru Beograda zastao pored transparenta sa natpisom „Antifašizam je moj izbor“, koje su povodom Međunarodnog dana borbe protiv fašizma razvili aktivisti nevladine organizacije Žene u crnom. I baš niko nije znao da nam kaže da je spomenik koji na tom mestu stoji godinama unazad posvećen obešenim antifašistima u Drugom svetskom ratu.



A oni koji su do poglavlja o Drugom svetskom ratu stigli danas u Srbiji uče o dva pokreta koja su se borila protiv fašizma, čime je poslednjih godina radikalno promenjena perspektiva o tome koji je vodio oslobodilački rat u tadašnjoj Jugoslaviji.

„Pominjemo i jedan i drugi pokret kao antifašistički, s tim da i jedan i drugi kreću sa različitih ideoloških osnova, i na tome pravimo razlike. Mislim da bi tom temom trebalo da se bavimo kao istoričari, a ne šta kome odgovara za dnevno-političke svrhe. To je ono što je danas problem“, navodi profesorka Treće beogradske gimnazije Biljana Mijailović.

Ovakvom promenom sadržaja nastave i udžbenika istorije, uz skoro usvajanje zakona i zvanično je rehabilitovan četnički pokret, a osnovne vrednosti na kojima se temelji savremena Evropa dovedene su u pitanje.

Dok i sami na ovaj dan organizuju zvanične manifestacije, istoričarka Branka Prpa podvlači da su predstavnici vladajuće elite ti koji su odgovorni za relativizaciju antifašističke borbe:

„Ono što jeste i što treba da bude baština antifašističke borbe jeste pobeda humanističke ideje, pobeda nad onima koji su ništili samu ideju čoveka i čovečanstva. Ta osnovna baština Evrope je kod nas ušla u jednu konfuznu interpretaciju i jednu upotrebu koja je, malo je reći strašna, ali u svakom slučaju sramna,“ kaže Prpa.

Gde je prag odgovornosti

Među retkima koji su se u Srbiji potrudili da podsete na žrtve nacizma je nekolicina učenika Treće beogradske gimnazije, koji su u Istorijskom muzeju organizovali radionicu na temu Beograda u Drugom svetskom ratu. Za RSE kažu da njihovi vršnjaci danas malo znaju o tom periodu istorije.



Kao rezultat neznanja, ali pre svega atmosfere u društvu, crvene ruže na spomenik obešenim antifašistima u Beogradu položilo je svega desetak aktivistkinja i aktivista nevladine organizacije Žene u crnom. Čuvala ih je daleko brojnija policija.

„Mi smo se već toliko navikle na tu militarizaciju naših uličnih akcija, koja je u stvari jedan od znakova da u ovoj zemlji nije bilo neke promene. Brane nas od klerofašističkih i neonacističkih organizacija. Povodom današnjeg dana smo ponovo zatražile da se one zabrane, ali Ustavni sud i nedležne institucije to uporno ne žele da urade zato što ne postoji politička volja,“ rekla je aktivistkinja Žena u crnom Staša Zajović.

Ovaj dan Žene u crnom, uz Art Kliniku iz Novog Sada iskoristile su da podsete i na žrtve jednog zločina iz novije istorije koji se u Srbiji još uvek negira – srebreničkog genocida.

Postavljanjem i prelaženjem preko simboličnog praga na kojem je utisnut broj žrtava, zatražili su od vlasti istupi ka istini i pozvali građane na solidarnost i saosećanje.

„Pokrećemo pitanja gde je odgovornost, dokle je prag, kako ga preći. Začikavamo da vidimo šta će se desiti jer ovo već stvarno traje i više od dvadeset godina,“ kaže Nikola Džafo iz Art Klinike.

Nije im dozvoljeno da „srebrenički prag“ pričvrste i ostave ga kao znak sećanja na srebreničke žrtve, baš kao što se vlasti već godinama oglušuju o njihove zahteve za podizanjem spomenika.