Piše: Valentin Barišnjikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
“Da je samo mogao malo duže da ostane u Moskvi, mogli smo početi pripreme Sirije za prelazni period”, prokomentarisao je turski premijer Ahmet Davutoglu kratku posetu predsednika Sirije Bašara el Asada, Moskvi.
Asad je prvi put od početka rata 2011. napustio svoju državu. Zvanično je saopšteno da je on Putina u Moskvi informisao o stanju stvari u Siriji i “о budućim planovima”.
U Rusiji je Asadov dolazak dočekan šalama na internetu i diskusijama na temu da li poseta ima sličnosti sa bekstvom predsednika Viktora Janukoviča iz Ukrajine.
Međutim, moskovski orjentalista Georgij Mirski nije saglasan s tezom da sirijski lider traži mesto gde bi pobegao:
“Suprotno tome - ova poseta potvrđuje da je Asad napokon stekao saveznika koji ga neće izneveriti. To je specijalna promotivna akcija koja ima za cilj da eliminiše svaku ideju o tome da bi Putin mogao da odustane od podrške Asadu. To je demonstracija neraskidivog saveza dva lidera koji zajedno ratuju, potvrda da Putin u ovoj igri ima glavnu ulogu, da su baš u njega uprti pogledi celog sveta; da se on odlučno umešao u ovaj rat i da neće Asada ostaviti na cedilu.
I zaista, jedino što nakon tri nedelje bombardovanja s izvesnošću može da se kaže: Damask je spašen, a ne smeju više da izgube ni Homs, Hamu ili Latakiju. Šta god da se desi kasnije, Putin garantuje da neprijatelja na ovu teritoriju (približno 20 procenata površine Sirije) neće propustiti. Asad koji četiri godine nigde nije putovao došao je u Moslvu jer se prvi put za četiri godine oseća bezbedno.
Poseta ima i drugu, praktičniju stranu. Asad naime nema šta da traži od Putina, jer on je sve imao i i pre nego što je Rusija stupila u rat – i avione, i tenkove, i artiljeriju, i rakete. To što četiri godine ne mogu da izadju na kraj sa, kako ih nazivaju, bandama terorista i prestupnika, govori o nedostatku borbenog duha u sirijskoj vojsci. To je Asadova nesreća, Putin s tim nema veze. Sada je on dobio podršku u avijaciji, akcija traje već nedelju dana, ali mi ne znamo nikakve pojedinosti. Čuli smo samo neke priče da neprijatelji beže u panici, napuštaju svoje položaje i tako dalje, ali nema nikakvih nezavisnih potvrda o tome. Nema nijednog zarobljenika!
Mislim da je Putin Asadu mogao da postavi potpuno logično pitanje: mi svoj posao obavljamo, držim se obećanja da će naše bombardovanje trajati dok god bude trajala vaša ofanziva. Ali, je pitanje, kakve snage vi imate, da li se vi nadate da ćete osloboditi celu Siriju, uključujući i teritoriju koju je zauzela “Islamska država”, i teritoriju pod vlašću Kurda? Na koga još možete da računate, pored “Hezbolaha”, iranskih specijalnih i elitnih alavtiskih jedinica? Koliko aviona treba da šaljem za bombardovanje?
Zar ću ja trebati da bombardujem još pola godine, godinu ili dve? Da li verujete da ćete pobediti, ili postavljate sebi skromnije zadatke – da pod svojom kontrolom sačuvate teritoriju na kojoj žive alaviti, osnovne gusto naseljene regione juga i zapada, i ako uspete - Alep? To su glavna pitanja. Lako je uvući se u rat, ali kako iz njega izaći?"
RSE: Mislite da vremenski okvir ruske vojne operacije nije moguće odrediti?
Mirski: Zamislimo da armija napreduje usporenim tempom poput kornjače, u toku jednog meseca oslobađa svega pet sela, mislite da će ruska avijacija i dalje da bombarduje? Dobro, “Islamska država” će se povući u Irak, sačekaće malo, vratiće se (kao što su talibani svojevremno zbog Amerikanaca otišli iz gradova na jug Avganistana, ka granici s Pakistanom, dobili su na vremenu i vratili se nazad) – i zar Putin treba svakih nekoliko meseci opet iznova da bombarduje?
Ili treba da bombarduje Irak? Ali Irak prvo treba to da zatraži, а bagdadska vlada je trenutno u nedoumici. Iran insistira da se pozove ruska avijacija. Amerikanci su kategorično izjavili: u tom slučaju neka Bagdad ne računa na američku pomoć, i ja mislim da iračka vlast Putina najverovatnije neće pozvati. I kad već tako stvari stoje, glavne snage “Islamske države” i dalje ostaju u Iraku. Irak im je glavna baza, Mosul je njihov glavni grad. Mislim da je Putin morao da postavi ovo pitanje.
RSE: Rat će se ipak jednog dana završiti. Da li postoji mogućnost nekog političkog rešenja?
Mirski: A šta je to političko rešenje i kako bi Asad mogao da zamisli takvo rešenje? Ako Asad zamišlja da će on sačuvati vlast, izaći na pregovore sa Slobodnom sirijskom armijom, s drugim organizacijama i ubediti ih da treba da se pomire s tim da on ostaje predsednik! Jasno je da se to nikako ne može desiti. Svi, počev od ministra inostranih poslova Lavrova, kažu: spremni smo da pregovaramo s umerenim i zdravim snagama u Siriji, čak i sa Slobodnom armijom. Ali ako je tako, onda će vam svaki čovek koji zdravo misli odmah reći: čak i među najumerenijim opozicionarima u Siriji nećete naći nijednu osobu koja bi se saglasila da Asad ostane na vlasti.
Mnogi pominju da sve postepeno treba da se dešava: najpre prelazni period, a zatim će Asad da ode? Ali ako bi Asad čak i pristao da se povuče, njegova alavitska zajednica, ceo njegov tim, ministri, generali, guverneri, policajci i tako dalje ga nikad neće pustiti. Jer su svesni da je Asad postao simbol, on nije neki harizmatični vođa kojeg narod voli, on je simbol političke hegemonije alavita. Ako on ode to će biti početak kraja alavitske hegemonije. Alaviti nikada na to neće pristati. To jest, ni sa jedne strane nećete naći ljude koji bi bili spremni na kompromis. Svi su toga svesni, i Asad je toga svestan, ali on smatra da može da ratuje do kraja, nema šta da izgubi.
Pogotovo sada, kada je Putin na njegovoj strani. I Putin je toga svestan. Ali Putin shvata i to da ukoliko bude ignorisao mogućnost političke regulacije, ispašće da je cela operacija, svi ti avioni, sve te rakete s Kaspijskog mora, da je sve to bilo namenjeno za pokrivanje režima kojeg podržava 12 odsto stanovništva. А to nije dobro!
Dakle, mora da se predstavi šira slika: ušli smo u Siriju da bismo olakšali političko rešenje. I diplomatija će sada početi da organizuje konferencije, susrete, okuplja delegacije, shvatajući da ništa od toga nema smisla, jer ništa od toga neće uspeti. Nikakav prelazni period nije moguć, nikakvo diplomatsko, političko regulisanje. Rat će trajati i dalje. Svi su toga svesni. Ali zbog čega postoji diplomatija? Diplomate ne mogu da kažu da odlaze, da dižu ruke jer ništa nisu postigli. Oni će stvarati privid. A ljudi će umirati i ubijati.
RSE: Rusko rukovodstvo je očigledno trebalo da ova pitanja razmotri ranije?
Mirski: To ne znam, ja nemam nikakve veze s našim rukovodstvom, mentalitet i psihologija tih ljudi su mi strani.
RSE: Dakle Asad od ovog rata ima koristi i Rusija će sada biti primorana da večno učestvuje u njemu?
Mirski: Upravo tako. Da li Asad ponovo želi da postane gazda u državi, predsednik čitave Sirije i da li će za to imati snage? Treba da se opredeli i Rusi će se toga držati - “ostaćemo još neko vreme, Asad će osvojiti još neko parče zemlje”. Ali, zar mislite da će sve na tome da se završi? To je naravno moglo da se predvidi i ranije, pre no što su poslati avioni. Putin je Asadu u septembru dao novu tehniku, artiljeriju, rakete, u Siriji je praktično formirao vojnu bazu i na tome je trebalo da se zaustavi. Ali čovek ne može da se zaustavi kada mu sve polazi za rukom, i ja mislim da je Putin u ovom slučaju nadigrao sam sebe, prešao je granicu koju nije trebao da prelazi. Poslao je avione, а to znači da je već angažovan, ništa se više ne može. Nije imao osećaj za meru.
RSE: А ako se Rusija u nekom trenutku povuče, da li će Аsad opet da izgubi te teritorije?
Mirski: Ne, neće više izgubiti. On će u odbrambenom ratu sve da zadrži. Neće imati snage da napreduje, mislim da njegova armija ništa ne valja, izuzev elitnih alavitskih jedinica, kao i Iranaca i pripadnika “Hezbolaha”. Ali moći će da brani “svoju” teritoriju, naročito što se tamo sada punom parom gradi ruska vojna baza. Ali Asad tada više neće biti predsednik cele Sirije, biće samo predsednik jedne petine države. Tu će moći da opstane.
A kako će se to odraziti na Putina? Ako bi Putin Asadu sada dao do znanja da mu neće pomagati, to bi za Kremlj bio ogroman neuspeh, katastrofa! Postalo bi očigledno da je pre četiri godine Kremlj krenuo pogrešnim putem. A svakom ko poznaje Putinov karakter je jasno da će to biti sprečeno! Dakle, u tom slučaju moraće da se proizvede novi sistem propagande i da se kaže: mi smo uradili sve što smo mogli, mnogo smo postigli! Damask i Latakija su jezgro Sirije, najnaseljenije oblasti smo zaštitili, а dalje – šta da se radi, kad i Turska, i arapske zemlje, i Evropa, i Amerika, svi su za to da se Sirija raspadne, podeli. Mi nismo krivi. Ovako će delovati naša propaganda.
RSE: Vi ste praktično predstavili put povlačenja Rusije.
Mirski: Mogući put, rekao bih. Jer ipak svako može da postavi pitanje zašto je bombardovanje uopšte započeto? Naš narod je jednostavan – popričajte s ljudima na ulici i reći će vam: dobro je, i treba svi ti gadovi da se unište dok oni nisu došli do nas! А ako ih ne uništimo, ako se ispostavi da je makar četvrtina Sirije i trećina Iraka u njihovim rukama, da kalifat postoji, dakle, ispašće da oni kad god požele mogu da dopru do nas, jer mi nismo u potpunosti uspeli da ih uništimo?! Ljudi će tada reći: zar je bilo vredno toga? Hvala bogu da oni tamo nemaju protivvazdušno-raketno naoružanje i ne mogu da ruše naše avione, to je dobro. I još će reći: pa šta, potrošili smo kerozin, ništa više, zato smo barem celom svetu pokazali koliko vredimo.
