Prvih godinu, dve, najviše tri, govorilo se da je to veliki, istorijski datum, čak je bilo i predloga – od relativno ozbiljnih ljudi – da se taj datum proglasi za nacionalni praznik, kao neka vrsta »demokratskog Dvadeset i devetog novembra«. Potonjih godina, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, ali i generalnog splašnjavanja početne euforije, od Petom oktobru sve više se govorilo kao o »danu propuštenih šansi«, neko je pustio u opticaj i naricaljku o tome kako u Srbiji »nikada nije osvanuo Šesti oktobar«, što je u prvom trenutku moglo biti lucidna dosetka, ali se izlizalo od neumesne i prekomerne upotrebe i postalo jedno od onih napornih opštih mesta i malograđanskih frazetina kakve je zdravo izbegavati. Kako god bilo, ušlo je u modu da se dometima Petog oktobra bude »razočaran«, do te mere da je pravedničko javno izražavanje »razočaranosti« - po mogućnosti uz adekvatan izraz lica, kao da ste upravo ugazili u nešto nemilo – postalo nekom vrstom neophodnog dokaza otmenosti i principijelnosti...
Nije retkost sresti i ljude koji su, koliko do juče (Koštunica & co.) ili koliko do prekjuče (živopisni sastav legendarnog osamnaestostranačkog DOS-a) obnašali najviše državne funkcije, a koji sada na sve strane kukaju kako se, avaj, »ništa nije promenilo« za ovih devet godina, štaviše, zapravo je u mnogo čemu i »gore nego u vreme Miloševića«. Ni manje ni više. Baš je to sjajna lekcija iz zanimljive psihologije: čim čovek izgubi vlast, nekako mu se sve zacrni pred očima, te ne vidi ništa do li haos, propast i nevolju... Pa neki sasvim neutralni posmatrač, oduvek i zauvek daleko od svake vlasti, makar i lapidarno rekapitulirajući ovih devet kontroverznih godina dođe u blago rečeno apsurdnu situaciju da »brani« domete postmiloševićevskog perioda od onih koji su za stanje u kojem se Srbija nalazi ili zaslužni ili krivi – trećeg nema!
Prostije rečeno, sve je teže staloženo i objektivno analizirati prethodnih devet godina, jer se svaka razumna reč gubi u kakofoniji populističkog i kvaziemotivnog diskursa, bilo onog »trijumfujućeg« (kakav je danas u izrazitoj manjini), bilo onog koji pasivno i nemisleće jaše na talasu jeftinog, filistarskog »razočarenja«, koje je tek jedna pseudopolitička kvaziemocija, a ne bilo kakav produbljeni uvid u stanje Srbije, i u istinske razloge njenog teškog glavinjanja, posrtanja i lutanja ka dostojnom mestu pod suncem.
Razume se, »peti oktobar« iz liberalno-demokratske imaginacije (ne aludiram na stranku sličnog naziva, nego na jedan svetonazor) uistinu se nikada nije ni dogodio – a kamoli da je »svanuo Šesti oktobar«! – iz prostog razloga što se nikada nije ni mogao dogoditi na taj način, jer bi to podrazumevalo da je Milošević rušen u ime liberalno-demokratskih, danas bi se reklo »proevropskih« vrednosti, što je daleko od neupitnog. Naime, Miloševića i kamarilu nisu svgnuli samo današnji »šesooktobarci« nego je to bio – iz nužde, naravno – zajednički anti-zločinački poduhvat ljudi koji se inače nisu slagali ama baš ni u čemu, osim u tom jednom: da Milošević mora da ode. Drugim rečima, postojao je konsenzus oko »petog oktobra«, ali ne i oko »šestog«, ergo, oko onoga šta uopšte raditi kada taj bazični cilj bude ostvaren, kada Srbija Miloševiću vidi leđa. Pa, dovoljno je setiti se da smo tih dana svi glasali za Vojislava Koštunicu ili agitovali za njega – činio je to i dolepotpisani, znajući šta i zašto čini, i nikada nije požalio – pa da bude jasno da je »Peti oktobar« samo kraj nečega, a ne nužno i početak nečega drugog: za to Drugo, u svetu »visoke politike«, borila se vlada Zorana Đinđića – uz bezbrojna lutanja i kompromise, ne uvek nužne i ne uvek pametne – i znamo kako se to završilo. Zato se Srbija još nije istinski oporavila od smrti Zorana Đinđića: zato što je ta tragedija sa okrutnom jasnoćom pokazala da »tiha većina« još nije načisto s tim šta želi od sebe i od svoje zemlje: jasno joj je, možda, šta neće (Miloševićeve i Šešeljeve devedesete), ali bi sve drugo nekako da zadrži na gomili: i socijalizam (sigurnost) i kapitalizam (pare), i Kosovo i Evropu, i patrijarhalnost i modernitet... A kad se ispostavi da ne može uvek i jare i pare, onda je najbolje naduriti se i reći da nećeš tako da se igraš – na šta se, uglavnom, svodi politika jedne strane »petooktobarsakih pobednika«, oličene ponajpre u Vojislavu Koštunici.
Na taj način je Peti oktobar zapravo sahranjen zauvek: neki od njegovih pobednika danas su oličenje kontinuiteta nakaradnih »vrednosti« iz devedesetih, mada su tada bili u kakvoj-takvoj opoziciji, a neki drugi (Dačićevi socijalisti, pa i Nikolićevi eksradikali) pokušavaju da se iz ropotarnice devedesetih iskradu na prstima i da se diskretno preobuku u šljaštave »evropejske« odežde, i to im čak dosta dobro ide, šta god o tome mislili mi koji se dičimo slonovskim pamćenjem. Ako ništa drugo, to ubija Peti oktobar: to bežanje u oba pravca, koje obesmišljava jednu podelu koja se činila Nultom Tačkom, onom iz koje proističe sve drugo.
Nije retkost sresti i ljude koji su, koliko do juče (Koštunica & co.) ili koliko do prekjuče (živopisni sastav legendarnog osamnaestostranačkog DOS-a) obnašali najviše državne funkcije, a koji sada na sve strane kukaju kako se, avaj, »ništa nije promenilo« za ovih devet godina, štaviše, zapravo je u mnogo čemu i »gore nego u vreme Miloševića«. Ni manje ni više. Baš je to sjajna lekcija iz zanimljive psihologije: čim čovek izgubi vlast, nekako mu se sve zacrni pred očima, te ne vidi ništa do li haos, propast i nevolju... Pa neki sasvim neutralni posmatrač, oduvek i zauvek daleko od svake vlasti, makar i lapidarno rekapitulirajući ovih devet kontroverznih godina dođe u blago rečeno apsurdnu situaciju da »brani« domete postmiloševićevskog perioda od onih koji su za stanje u kojem se Srbija nalazi ili zaslužni ili krivi – trećeg nema!
Prostije rečeno, sve je teže staloženo i objektivno analizirati prethodnih devet godina, jer se svaka razumna reč gubi u kakofoniji populističkog i kvaziemotivnog diskursa, bilo onog »trijumfujućeg« (kakav je danas u izrazitoj manjini), bilo onog koji pasivno i nemisleće jaše na talasu jeftinog, filistarskog »razočarenja«, koje je tek jedna pseudopolitička kvaziemocija, a ne bilo kakav produbljeni uvid u stanje Srbije, i u istinske razloge njenog teškog glavinjanja, posrtanja i lutanja ka dostojnom mestu pod suncem.
Razume se, »peti oktobar« iz liberalno-demokratske imaginacije (ne aludiram na stranku sličnog naziva, nego na jedan svetonazor) uistinu se nikada nije ni dogodio – a kamoli da je »svanuo Šesti oktobar«! – iz prostog razloga što se nikada nije ni mogao dogoditi na taj način, jer bi to podrazumevalo da je Milošević rušen u ime liberalno-demokratskih, danas bi se reklo »proevropskih« vrednosti, što je daleko od neupitnog. Naime, Miloševića i kamarilu nisu svgnuli samo današnji »šesooktobarci« nego je to bio – iz nužde, naravno – zajednički anti-zločinački poduhvat ljudi koji se inače nisu slagali ama baš ni u čemu, osim u tom jednom: da Milošević mora da ode. Drugim rečima, postojao je konsenzus oko »petog oktobra«, ali ne i oko »šestog«, ergo, oko onoga šta uopšte raditi kada taj bazični cilj bude ostvaren, kada Srbija Miloševiću vidi leđa. Pa, dovoljno je setiti se da smo tih dana svi glasali za Vojislava Koštunicu ili agitovali za njega – činio je to i dolepotpisani, znajući šta i zašto čini, i nikada nije požalio – pa da bude jasno da je »Peti oktobar« samo kraj nečega, a ne nužno i početak nečega drugog: za to Drugo, u svetu »visoke politike«, borila se vlada Zorana Đinđića – uz bezbrojna lutanja i kompromise, ne uvek nužne i ne uvek pametne – i znamo kako se to završilo. Zato se Srbija još nije istinski oporavila od smrti Zorana Đinđića: zato što je ta tragedija sa okrutnom jasnoćom pokazala da »tiha većina« još nije načisto s tim šta želi od sebe i od svoje zemlje: jasno joj je, možda, šta neće (Miloševićeve i Šešeljeve devedesete), ali bi sve drugo nekako da zadrži na gomili: i socijalizam (sigurnost) i kapitalizam (pare), i Kosovo i Evropu, i patrijarhalnost i modernitet... A kad se ispostavi da ne može uvek i jare i pare, onda je najbolje naduriti se i reći da nećeš tako da se igraš – na šta se, uglavnom, svodi politika jedne strane »petooktobarsakih pobednika«, oličene ponajpre u Vojislavu Koštunici.
Na taj način je Peti oktobar zapravo sahranjen zauvek: neki od njegovih pobednika danas su oličenje kontinuiteta nakaradnih »vrednosti« iz devedesetih, mada su tada bili u kakvoj-takvoj opoziciji, a neki drugi (Dačićevi socijalisti, pa i Nikolićevi eksradikali) pokušavaju da se iz ropotarnice devedesetih iskradu na prstima i da se diskretno preobuku u šljaštave »evropejske« odežde, i to im čak dosta dobro ide, šta god o tome mislili mi koji se dičimo slonovskim pamćenjem. Ako ništa drugo, to ubija Peti oktobar: to bežanje u oba pravca, koje obesmišljava jednu podelu koja se činila Nultom Tačkom, onom iz koje proističe sve drugo.