Pomalo bizarna trakavica oko (ne)usvajanja predloga novog Zakona o informisanju dobila je novi obrat, dostojan «španske serije»: pošto Dačićevi socijalisti, koji su član vladajuće koalicije, neće da glasaju za taj Zakon – ionako ocenjen od većine relevantnih predstavnika medijske, ali i pravničke branše kao preterano represivan i odviše prozirno namenjen osveti jedne partije jednom (više nego diskutabilnom) medijskom moćniku – onda će za njega glasati poslanici Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, koja inače nije član vladajuće koalicije. To jest, tako se to sada čini, ali baš ništa vam ne garantuje da se do 31. avgusta, kada bi to glasanje trebalo da se dogodi, neće biti još bar tri-četiri sočna preokreta, za kakvima vapije svaki scenarista političkih telenovela...
Tako se agonija oko brzinskog forsiranja ovog zakona nastavlja, ne zna se do kada: poneko mu već predviđa sudbinu Statuta Vojvodine, koji je lako prošišao kroz pokrajinsku skupštinu, svi u vlasti navodno su se tako reći oduševljeno složili s njegovim izglasavanjem, da bi se onda zaglavio negde u neprozirnom prestoničkom političkom mulju, i niko se više ne usuđuje da prognozira ni da li će, a kamoli kada će i kako će odande biti iščupan.
Ipak, u priči oko predloga zakona koji bi imao kako-tako urediti ovo «poludivlje» medijsko stanje u Srbiji - u kojem ama baš svako o vama može napisati ama baš bilo šta, koliko god to ludo, klevetničko, uvredljivo ili kriminalno bilo, a da vi gotovo da i nemate načina da se od toga odbranite – stvarne ili prividne nelogičnosti vrve na sve strane. Prvo, Zakon se najdirektnije povezuje s Mlađanom Dinkićem, a njegovi se trabanti ubiše uveravajući nas kako će baš on napokon osloboditi Srbiju od kulturološki, zdravstveno i ekološki opasnog «terora tabloida»; istovremeno, baš je taj isti Dinkić bio najbliži i najdraži saradnik tih istih tabloida, onda kada su im se interesi preklapali. Na drugoj strani, svi novinari i mediji koji se zalažu i praktikuju «ozbiljno i odgovorno novinarsatvo» odavno kukaju kako u ovim uslovima puka medijska samoregulacija više ne pomaže, i kako načisto podivljalo paramedijsko podzemlje može da zaustavi i pripitomi jedino duga ruka Države i Zakona; no, kada država napokon preuzme nešto u tom pravcu – pa ma kako nesavršeno i vođeno loše prikrivenim ličnim motivima to bilo – onda se isti ti mediji raskukaju kako se «vraćaju Šešeljevi zakoni» i kako preti nastupanje novog Mračnog Doba! Ljudima je stvarno teško ugoditi...
No, ni ovde paradoksima nije kraj. Nije li interesantno da se sada kao (stvarni ili nabeđeni) «agresor» na medijske slobode pojavljuje jedna stranka izrazito liberalne orijentacije, a da ih od nje «brani» nekadašnji Miloševićev SPS, i to sa vrlo zanimljivom argumentacijom Ivice Dačića: da SPS, naime, ne bi da liči na SPS, tj. na samog sebe od pre desetak godina? Dalje, imamo situaciju u kojoj je deo vlasti protiv predloga Zakona, a deo opozicije za njega, uz određene uslove. Koji deo? Liberalno demokratska partija, dakle, upravo ona koja najviše i najdoslednije insistira na «evropskim vrednostima». Istovremeno, iz pojedinih međunarodnih struktura dolaze – doduše, ne preterano glasna – upozorenja kako ovakav zakonski predlog «nije u skladu s evropskim vrednostima slobode štampe». Pa se ti tu snađi...
Ovoliko nelogičnosti na jednom mestu je nelogično – osim ako nije, zapravo, savršeno logično: manjak konzistentnosti uvek ukazuje na manjak promišljenosti, a bogme i načelnosti, a na višak pragmatičnih, trenutnih interesa i politike vehementno kreirane i vođene u stilu «ja tebi, ti meni». Kada su stvari tako postavljene, onda je sve moguće, i ništa nije preterano čudno, ako niste baš nedopustivo naivni i neobavešteni.
Najveći deo avgusta još je pred nama, pa će svi protagonisti ove političke sapunice imati još dosta vremena da izglancaju svoj scenario do «visokog sjaja» salonske zavrzlame. A onima kojih se to najviše tiče, dakle, samim medijima ali i demokratskoj javnosti uopšte, ostaje nada da se na kraju neće sve slomiti preko njihovih leđa. Doduše, ako i bude tako, ne bi valjalo zaboraviti da su i oni sami podmetnuli ta leđa, pa zato ne treba ni da se mnogo iščuđavaju zašto im se sve ovo događa.
Tako se agonija oko brzinskog forsiranja ovog zakona nastavlja, ne zna se do kada: poneko mu već predviđa sudbinu Statuta Vojvodine, koji je lako prošišao kroz pokrajinsku skupštinu, svi u vlasti navodno su se tako reći oduševljeno složili s njegovim izglasavanjem, da bi se onda zaglavio negde u neprozirnom prestoničkom političkom mulju, i niko se više ne usuđuje da prognozira ni da li će, a kamoli kada će i kako će odande biti iščupan.
Ipak, u priči oko predloga zakona koji bi imao kako-tako urediti ovo «poludivlje» medijsko stanje u Srbiji - u kojem ama baš svako o vama može napisati ama baš bilo šta, koliko god to ludo, klevetničko, uvredljivo ili kriminalno bilo, a da vi gotovo da i nemate načina da se od toga odbranite – stvarne ili prividne nelogičnosti vrve na sve strane. Prvo, Zakon se najdirektnije povezuje s Mlađanom Dinkićem, a njegovi se trabanti ubiše uveravajući nas kako će baš on napokon osloboditi Srbiju od kulturološki, zdravstveno i ekološki opasnog «terora tabloida»; istovremeno, baš je taj isti Dinkić bio najbliži i najdraži saradnik tih istih tabloida, onda kada su im se interesi preklapali. Na drugoj strani, svi novinari i mediji koji se zalažu i praktikuju «ozbiljno i odgovorno novinarsatvo» odavno kukaju kako u ovim uslovima puka medijska samoregulacija više ne pomaže, i kako načisto podivljalo paramedijsko podzemlje može da zaustavi i pripitomi jedino duga ruka Države i Zakona; no, kada država napokon preuzme nešto u tom pravcu – pa ma kako nesavršeno i vođeno loše prikrivenim ličnim motivima to bilo – onda se isti ti mediji raskukaju kako se «vraćaju Šešeljevi zakoni» i kako preti nastupanje novog Mračnog Doba! Ljudima je stvarno teško ugoditi...
No, ni ovde paradoksima nije kraj. Nije li interesantno da se sada kao (stvarni ili nabeđeni) «agresor» na medijske slobode pojavljuje jedna stranka izrazito liberalne orijentacije, a da ih od nje «brani» nekadašnji Miloševićev SPS, i to sa vrlo zanimljivom argumentacijom Ivice Dačića: da SPS, naime, ne bi da liči na SPS, tj. na samog sebe od pre desetak godina? Dalje, imamo situaciju u kojoj je deo vlasti protiv predloga Zakona, a deo opozicije za njega, uz određene uslove. Koji deo? Liberalno demokratska partija, dakle, upravo ona koja najviše i najdoslednije insistira na «evropskim vrednostima». Istovremeno, iz pojedinih međunarodnih struktura dolaze – doduše, ne preterano glasna – upozorenja kako ovakav zakonski predlog «nije u skladu s evropskim vrednostima slobode štampe». Pa se ti tu snađi...
Ovoliko nelogičnosti na jednom mestu je nelogično – osim ako nije, zapravo, savršeno logično: manjak konzistentnosti uvek ukazuje na manjak promišljenosti, a bogme i načelnosti, a na višak pragmatičnih, trenutnih interesa i politike vehementno kreirane i vođene u stilu «ja tebi, ti meni». Kada su stvari tako postavljene, onda je sve moguće, i ništa nije preterano čudno, ako niste baš nedopustivo naivni i neobavešteni.
Najveći deo avgusta još je pred nama, pa će svi protagonisti ove političke sapunice imati još dosta vremena da izglancaju svoj scenario do «visokog sjaja» salonske zavrzlame. A onima kojih se to najviše tiče, dakle, samim medijima ali i demokratskoj javnosti uopšte, ostaje nada da se na kraju neće sve slomiti preko njihovih leđa. Doduše, ako i bude tako, ne bi valjalo zaboraviti da su i oni sami podmetnuli ta leđa, pa zato ne treba ni da se mnogo iščuđavaju zašto im se sve ovo događa.