Zgodna je ta slika, berlinska, s „postrojenim“ zapadnobalkanskim liderima koje nemačka kancelarka Angela Merkel poput stroge, ali dobronamerne učiteljice dovodi u red, ohrabruje ih i podstiče na „konstruktivne napore“ političke i ekonomske naravi koji će biti adekvatno „honorisani“ iz Evrope, dajući zemljama Potkontinenta koje su ostale sa spoljne strane kapija Evropske unije nadu da nisu zaboravljene i ostavljene na vetrometini, kako se ponekad činilo.
Zgodno je i to što je Srbija u svemu tome bila dosta vidljiva i nije prošla tako loše, mada dakako ne u onom smislu u kojem će se to predstojećih dana „pumpati“ u provladinim - dakle, skoro svim preostalim - medijima u Srbiji. Ali, činjenica je da je Hrvatska, objektivno ulaskom u Evropsku uniju i subjektivno u najmanju ruku nedomišljenošću svoje politike prema istočnom susedstvu, pomalo marginalizovana u regionalnom kontekstu, dok su Bosna i Hercegovina i Makedonija odviše ophrvane sistemskim unutrašnjim problemima, a sve to zajedno Srbiji daje šansu da bude ključan igrač u regionalnim poslovima u doglednoj budućnosti.
U isto vreme, sve se to može posmatrati i kao koprena koja iluzionistički zakriva realnost „na terenu“, a koja zvuči mnogo manje romantično i mnogo nepovoljnije za Srbiju. Ne može se, naime, sagraditi ništa trajno na trulom temelju, a temelj svake politike je - unutrašnja politika, stanje u samoj državi i društvu.
Nećemo se na ovom mestu podrobnije baviti ocenom Bojana Pajtića da je premijer Vučić servilan u spoljnoj politici da bi bio autoritaran i bahat u unutrašnjoj - a što je, između ostalog, eto, izazvalo i Pajtićevo preosetljivo polemičko varničenje prema novinarki RFE - jer nam to nije ništa novo (ako Pajtiću možda jeste). Lažnu skromnost na stranu, još ona Dačić-Vučićeva vlada iz leta 2012. nije ni položila zakletvu, a dolepotpisani autor je napisao da će osnovno obeležje nove vladavine „preumljenih“ ličnosti iz devedesetih biti upravo „kooperativnost“ prema spolja (pre svega oko Kosova) kao zgodna pokrivalica za autoritarno stezanje unutar Srbije. Sve u skladu s poznatom „spolja gladac, inutra jadac“...
Tada je to bilo prilično usamljeno, gdegde čak i ismevano ili moralno sumnjičeno mišljenje; sada je masovno prihvaćeno, što je prilično sumorna satisfakcija: u takvim je stvarima bolje i lepše biti u krivu.
Kako god, teško je oteti se utisku da Aleksandar Vučić nastoji da svaki zametak kritike iz zemlje zatomi i pozivanjem na stvarne ili zamišljene - pa makar i sasvim kurtoazne ili „avansne“ - pohvale iz inostranstva. Baš kao što je nemoguće ne videti da se sadašnji premijer nametnuo kao jedina relevantna beogradska adresa za bilo šta što treba „ispregovarati“. Srbija, doduše, ima nominalnog ministra spoljnih poslova - možda ćete se setiti da je to Ivica Dačić - ali čini se da ni on sam ne shvata sebe preozbiljno u tom svojstvu, a kamoli da ga takvim smatraju drugi.
Eto zanimljive razlike u odnosu na vladu Mirka Cvetkovića, gde je baš narečeni premijer nekako bio nominalan, a ministar spoljnih poslova - naravno, Vuk Jeremić, teško da ga je iko mogao zaboraviti - svojom omnipotentnošću vodio ne samo svoj resor, nego i jako senčio sve druge resore. Neretko čak politikom koju nisu, bar javno, zastupali ni premijer, ni predsednik države, nego im je povremeno išla nekako uz nos. Sada takvih bizarnih nesklada više nema: Aleksandar Vučić je usamljena kontrolna instanca, posednik rezervnih ključeva svih soba u svim vladinim zgradama, nadministar svih resora, a spoljnog naročito.
U isto vreme, sve autoritarnija narav poretka kakav Vučić manje-više sistematski gradi sve je vidljivija i onima koji su pred njom zatvarali oči dokle god su mogli, i još malo duže (neoprostivo dugo se tešeći floskulom „ma, to je i Tadić radio“). „Tradicionalni“ mediji su stavljeni pod kontrolu kakva se ne pamti od „zlatnih“ dana kada je ovaj isti (pardon, neki drugi, radikalski) Vučić bio ministar informisanja, oni koji nisu u stroju bivaju na neverovatno „kreativne“ načine drakonski kažnjavani (slučaj dnevnika Danas), klevetani i sramoćeni (slučaj nedeljnika Vreme), a i sa internet medijima i dalje se dešavaju čudne i „neobjašnjive“ stvari (ponovljeni hakerski napadi na Peščanik).
Reklo bi se da sadašnji, „veberizovani“ Vučić voli da vidi sebe u ulozi reformatora i modernizatora Srbije, ali da mi koji u njoj živimo najčešće nismo dostojni, ili naprosto nismo dorasli, da o toj modernizaciji damo svoj sud; tako ima da verujemo Vučiću i njegovim saradnicima na reč da je sve što rade uistinu u najboljem i dugoročnom javnom interesu, od ugovora sa Etihadom, prodaje poljoprivrednog zemljišta, pa do famoznog „Beograda na vodi“, koji može da nikne usred glavnog grada jedne države bez ikakvog stvarnog javnog konkursa i rasprave, a direktno uprkos svim dotadašnjim strateškim planovima razvoja Beograda.
Ako istraživački čeprkate po njihovim poslovima i danima, suočićete se sa etiketom kako to radite iz zle namere i u interesu nekih zlih i mračnih neprijateljskih snaga (nekada su to bili CIA, Soroš, Vatikan, sada su to tajkuni, mafija...). Ako ukažete na činjenicu da tu mogu biti sporni i sredstva i ciljevi, Vučić se ljuti i vređa, kao da se ovde radi o nekoj stvari privatne naravi. Zvuči, mora se priznati, pomalo karikaturalno kada se ovako napiše, ali nisam siguran da za to treba kriviti pisca.
Sticajem mnogih nesrećnih okolnosti kojima smo se bavili prethodnih godina, Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka ostali su manje-više sami na sceni, izručena im je sva vlast u ruke, i verovatno ih niko neće ugroziti u bliskoj budućnosti, ako ne bude nekog spektakularnog preokreta kakav se ne može predvideti bez „kristalne kugle“. To bi i boljima od njih, i kompetentnijima od njih, i ljudima časnije političke istorije od njih, bilo ogromno iskušenje. Baš zato ih treba držati pod strogom „prismotrom“ javnosti. Ipak, reklo bi se da se njima ta ideja nikako ne dopada, i da smatraju da je obrnuto: oni su sasvim u redu i nisu pod razumnom sumnjom, ali društvo je nezrelo, a i podložno lošim uticajima Mračnih Snaga, pa ga treba jače pritegnuti, da ne zastrani.
U tom sukobu volja koji će verovatno samo rasti, javnost i društvo ne smeju dopustiti da ih se slomi i da izgube, jer je ulog velliki koliko i Srbija. Ulog druge strane takođe je ogroman, ali samo za njih. Ne znam koliko se to vidi iz Berlina ili Brisela, ali iz Beograda, Sombora ili Ćićevca vidi se sasvim dobro, i videće se sve bolje.