Timovi Helsinškog odbora, koji su u prethodnom periodu posetili gotovo svih 28 zatvora u Srbiji, konstatovali su da su zbog njihove prenaseljenosti, ugrožena osnovna ljudska prava zatvorenika, ali i zaposlenih u tim ustanovama.
U Srbiji je trenutno zatvoreno oko 11.000 ljudi, dok kapaciteti ne prelaze šest do šest i po hiljada mesta.
"Kada stavite jedanaest hiljada ili jedanaest i po hiljada ljudi u zatvore koji imaju kapacitet za šest ili šest i po hiljada, ja ne moram da govorim da je to kršenje ljudskih prava. To je prosto dva čoveka na jednom mestu. Ljudi sede jedni na drugima. Moram priznati da je Okružni zatvor u Novom Sadu odličan primer, gde smo mi u trenutku posete zatekli preko šesto osuđenih ili pritvorenih lica, a kapacitet tog zatvora je 350”, kaže Ivan Kuzminović, izvršni direktor Helsinškog odbora.
Istovremeno, kako zapaža Ljiljana Palibrk, pravnica u Helsinškom odboru, u otvorenom i poluotvorenom delu novosadskog zatvora kapaciteti nisu popunjeni.
"Dok je zatvoreno i pritvorsko odeljenje do te mere prebukirano da zaista imamo po 12 do15 ljudi u sobama. Tu nema vazduha, a kamoli nekih elementarnih uslova za smeštaj i za, kako bih rekla, civilizovan odnos prema ljudima”, kaže Palibrk.
Sa aspekta ljudskih prava, po proceni timova Helsinškog odbora, ubedljivo najgora situacija je u jedinom zatvoru za žene - u Požarevcu, gde je uprava zatvora – po tvrdnjama Kuzminovića – vrlo blizu granice onoga što se zove otvorena tortura.
“Koriste se daleko rigidnija pravila nego u bilo kom drugom klasičnom zatvoru u Srbiji. Zašto je to jedini zatvor u Srbiji u kome osuđena lica, samo zato što su žene, su prinuđena od strane uprave zatvora da veš peru ručno, iako npr. postoje mašine za pranje veša. Mi smo videli da usred zime hladnom vodom peru svoj veš”, kaže Kuzminović.
Loši uslovi i zaposlenih
Timovi Helsinškog odbora konstatovali su kršenja ljudskih prava, čak, i zaposlenih u zatvorima Srbije, pre svega pripadnika sužbe obezbeđenja koji rade i po 50 do 55 sati nedeljno, što je praktično kršenje koletktivnog ugovora o radu.
“Ti ljudi nemaju opremu. Imaju sopstvene cipele, a nemaju uniforme. Rade sa najrizičnijom populacijom koja postoji u Srbiji. I plaćeni su između 250 i 300 evra”, navodi Ivan Kuzimnović.
Beogradski centralni zatvor, 2010., foto: Vesna AnđićOno što je, po mišljenju Ljiljane Palibrk, apsolutno neprihvatljivo - je činjenica da pripadnici službe obezbeđenja, ljudi pod oružjem i konstantnim stresom, ne idu ni na kakve zdravstvene preglede.
"Znači, pitanje je trenutka, i Srbija se užasno igra sa tim, kada ćemo doći u situaciju da će nekom iz obezbeđenja, što bi rekli – da pukne film. Nije bitno da li će to da se desi u zatvoru, kod njega u porodici ili na ulici, kada će prosto ta osoba da izazove neku tragediju za koju ćemo se onda svi čuditi, pa ćemo se svi pitati – odakle to, itd.“, kaže Palibrk.
Oko 50 odsto odsto zatvorenika u Srbiji osuđeno je na šest meseci, zbog manjih krivičnih dela. Takođe, u zatvorima boravi između tri i tri i po hiljade pritvorenika, što je ujedno najveći broj pritvorenih ljudi u Evropi. S druge strane, do sada nije odobrena nijedna molba za služenje alternativne kazne.
Kako je u takvim uslovima moguće unaprediti položaj zatvorenika u Srbiji?
“Imate te skandalozne primere, kao npr. žene u zatvoru u Požarevcu, koje su bolesne i imaju preko sedamdeset godina. One bi trebalo da se nađu na slobodi. Naprosto, postoji gomila stvari koje se mogu rešiti dobrom voljom. Alternativni način izvršenja sankcija je, takođe, nešto što može biti urađeno, ali to treba da počne da se implementira. Nije dovoljno reći - dobićemo novi zakon. Ako se ti zakoni ne primenjuju, onda ništa ne vredi”, ocenjuje Goran Miletić iz Civil Rights Defenders.
Pored toga, u zatvorima bi bilo 2.000 ljudi manje ukoliko bi se češće usvajale molbe za puštanje zatvorenika na slobodu posle odsluženja dve trećine kazne, što je institucija koju koriste čak i osuđeni u Hagu za najteže ratne zločine.
"Zašto se, na primer, odbija 80 ili 97 odsto tih zahteva? To je previsok broj, naračito kada pogledate o čemu se tu radi. To nisu neke ubice, već ljudi koji su ukrali neki metal i dobili šest meseci ili godinu dana. S druge strane, imate one koji su pred sudovima optuženio za najteža krivična dela, a dobijaju prilično simbolične kazne. Ja mislim da je to nešto što treba da nas zabrine.“
U Srbiji je trenutno zatvoreno oko 11.000 ljudi, dok kapaciteti ne prelaze šest do šest i po hiljada mesta.
"Kada stavite jedanaest hiljada ili jedanaest i po hiljada ljudi u zatvore koji imaju kapacitet za šest ili šest i po hiljada, ja ne moram da govorim da je to kršenje ljudskih prava. To je prosto dva čoveka na jednom mestu. Ljudi sede jedni na drugima. Moram priznati da je Okružni zatvor u Novom Sadu odličan primer, gde smo mi u trenutku posete zatekli preko šesto osuđenih ili pritvorenih lica, a kapacitet tog zatvora je 350”, kaže Ivan Kuzminović, izvršni direktor Helsinškog odbora.
Istovremeno, kako zapaža Ljiljana Palibrk, pravnica u Helsinškom odboru, u otvorenom i poluotvorenom delu novosadskog zatvora kapaciteti nisu popunjeni.
"Dok je zatvoreno i pritvorsko odeljenje do te mere prebukirano da zaista imamo po 12 do15 ljudi u sobama. Tu nema vazduha, a kamoli ne
"Zatvoreno i pritvorsko odeljenje je do te mere prebukirano da zaista imamo po 12 do15 ljudi u sobama", kaže Ljiljana Palibrk.
Sa aspekta ljudskih prava, po proceni timova Helsinškog odbora, ubedljivo najgora situacija je u jedinom zatvoru za žene - u Požarevcu, gde je uprava zatvora – po tvrdnjama Kuzminovića – vrlo blizu granice onoga što se zove otvorena tortura.
“Koriste se daleko rigidnija pravila nego u bilo kom drugom klasičnom zatvoru u Srbiji. Zašto je to jedini zatvor u Srbiji u kome osuđena lica, samo zato što su žene, su prinuđena od strane uprave zatvora da veš peru ručno, iako npr. postoje mašine za pranje veša. Mi smo videli da usred zime hladnom vodom peru svoj veš”, kaže Kuzminović.
Loši uslovi i zaposlenih
Timovi Helsinškog odbora konstatovali su kršenja ljudskih prava, čak, i zaposlenih u zatvorima Srbije, pre svega pripadnika sužbe obezbeđenja koji rade i po 50 do 55 sati nedeljno, što je praktično kršenje koletktivnog ugovora o radu.
“Ti ljudi nemaju opremu. Imaju sopstvene cipele, a nemaju uniforme. Rade sa najrizičnijom populacijom koja postoji u Srbiji. I plaćeni su između 250 i 300 evra”, navodi Ivan Kuzimnović.
"Znači, pitanje je trenutka, i Srbija se užasno igra sa tim, kada ćemo doći u situaciju da će nekom iz obezbeđenja, što bi rekli – da pukne film. Nije bitno da li će to da se desi u zatvoru, kod njega u porodici ili na ulici, kada će prosto ta osoba da izazove neku tragediju za koju ćemo se onda svi čuditi, pa ćemo se svi pitati – odakle to, itd.“, kaže Palibrk.
Oko 50 odsto odsto zatvorenika u Srbiji osuđeno je na šest meseci, zbog manjih krivičnih dela. Takođe, u zatvorima boravi između tri i tri i po hiljade pritvorenika, što je ujedno najveći broj pritvorenih ljudi u Evropi. S druge strane, do sada nije odobrena nijedna molba za služenje alternativne kazne.
Kako je u takvim uslovima moguće unaprediti položaj zatvo
"Imate te skandalozne primere, kao npr. žene u zatvoru u Požarevcu, koje su bolesne i imaju preko sedamdeset godina", kaže Goran Miletić.
“Imate te skandalozne primere, kao npr. žene u zatvoru u Požarevcu, koje su bolesne i imaju preko sedamdeset godina. One bi trebalo da se nađu na slobodi. Naprosto, postoji gomila stvari koje se mogu rešiti dobrom voljom. Alternativni način izvršenja sankcija je, takođe, nešto što može biti urađeno, ali to treba da počne da se implementira. Nije dovoljno reći - dobićemo novi zakon. Ako se ti zakoni ne primenjuju, onda ništa ne vredi”, ocenjuje Goran Miletić iz Civil Rights Defenders.
Pored toga, u zatvorima bi bilo 2.000 ljudi manje ukoliko bi se češće usvajale molbe za puštanje zatvorenika na slobodu posle odsluženja dve trećine kazne, što je institucija koju koriste čak i osuđeni u Hagu za najteže ratne zločine.
"Zašto se, na primer, odbija 80 ili 97 odsto tih zahteva? To je previsok broj, naračito kada pogledate o čemu se tu radi. To nisu neke ubice, već ljudi koji su ukrali neki metal i dobili šest meseci ili godinu dana. S druge strane, imate one koji su pred sudovima optuženio za najteža krivična dela, a dobijaju prilično simbolične kazne. Ja mislim da je to nešto što treba da nas zabrine.“
