Najčešće žrtve su ljudi koji su prošli iskustvo torture u ratovima na tlu bivše Jugoslavije, koji gotovo da ne žele da pričaju o tome, kažu u Centru za rehabilitaciju žrtava torture:
"U Srbiji ne postoji sistemska tortura, međutim, moramo konstatovati da postoje određeni elementi koji ukazuju na surovo, neljudsko i ponižavajuće postupanje i kažnjavanje. Prevencija tih pojava, beskompromosni obračun s tim pojavama, to nije pitanje međunarodnog kredibiliteta naše zemlje. U određenoj meri jeste, ali ono je, pre svega, imperativ za očuvanje dostojanstva svih nas i osnova demokratičnosti naše države."
Zatvori u Srbiji su prenaseljeni i neophodno je odmah pristupiti izgradnji novih i proširenju postojećih zatvorskih kapaciteta, primetio je Miloš Janković. Posebnu pažnju treba posvetiti osobama koje su zbog psihičkih i mentalnih smetnji smeštene u ustanove socijalne i zdravstvene zaštite:
"Na žalost, moraću, iako bežim od priče na tu temu, da spomenem jedan karakterističan slučaj – a to je slučaj Crne Reke. Nije država činila torturu nad licima koja su bila smeštena u Crnoj Reci. Međutim, država je znala. Čak, iako nije znala, bila je dužna da zna šta se tamo radi. Država ima instrumente kojima može da onemogući postojanje torture, međutim, postavlja se pitanje šta je država uradila da reši problem? Nije problem ove države samo udaranje lopatom – država će taj problem i rešiti. Ima veći problem, a to su zavisnici od opojnih droga."
Problem torture ne izaziva veliko interesovanje srpske javnosti. Jelena Bakalić, direktorka Centra za rehabilitaciju žrtava torture, navodi da su najčešće žrtve ljudi koji su prošli iskustvo torture u ratovima na tlu bivše Jugoslavije, prisilno mobilisana lica, ali i osobe koje su žrtve raznih tipova mirnodopskih tortura – u zatvorima, policijskim stanicama, psihijatrijskim ustanovama:
"Ona je podsetnik da su svakoga dana ljudi u svetu podvrgnuti torturi, ali i podsetnik da oni mogu, uz odgovarajuću pomoć, da iznova sagrade svoje živote nakon što su bili podvrgnuti patnji pod surovom rukom torture."
Jelena Bakalić iznosi podatak da je protekle dve decenije preko 10.000 izbeglih lica bilo izloženo torturi kroz nezakonita hapšenja u Srbiji. Šef operacija delegacije Evropske komisije u Beogradu Pjer Dibman je naveo da su iskustva poslednjih godina pokazala da je potrebno preduzeti efektne mere protiv torture i posebno ukazao na primer američkog zatvora u Gvantanamu:
"Suočavamo se sa novom erom u kojoj je borba protiv terorizma dozvolila slabljenje poštovanja ljudskih prava u nekim zemljama, od kojih su neke i članice Evropske unije."
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava podsetilo je da je Srbija članica Konvencije UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i njenog Opcionog protokola, kao i Evropske konvencije o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Generalna skupština UN usvojila je 26. juna 1987. Konvenciju protiv torture.
"U Srbiji ne postoji sistemska tortura, međutim, moramo konstatovati da postoje određeni elementi koji ukazuju na surovo, neljudsko i ponižavajuće postupanje i kažnjavanje. Prevencija tih pojava, beskompromosni obračun s tim pojavama, to nije pitanje međunarodnog kredibiliteta naše zemlje. U određenoj meri jeste, ali ono je, pre svega, imperativ za očuvanje dostojanstva svih nas i osnova demokratičnosti naše države."
Zatvori u Srbiji su prenaseljeni i neophodno je odmah pristupiti izgradnji novih i proširenju postojećih zatvorskih kapaciteta, primetio je Miloš Janković. Posebnu pažnju treba posvetiti osobama koje su zbog psihičkih i mentalnih smetnji smeštene u ustanove socijalne i zdravstvene zaštite:
"Na žalost, moraću, iako bežim od priče na tu temu, da spomenem jedan karakterističan slučaj – a to je slučaj Crne Reke. Nije država činila torturu nad licima koja su bila smeštena u Crnoj Reci. Međutim, država je znala. Čak, iako nije znala, bila je dužna da zna šta se tamo radi. Država ima instrumente kojima može da onemogući postojanje torture, međutim, postavlja se pitanje šta je država uradila da reši problem? Nije problem ove države samo udaranje lopatom – država će taj problem i rešiti. Ima veći problem, a to su zavisnici od opojnih droga."
Problem torture ne izaziva veliko interesovanje srpske javnosti. Jelena Bakalić, direktorka Centra za rehabilitaciju žrtava torture, navodi da su najčešće žrtve ljudi koji su prošli iskustvo torture u ratovima na tlu bivše Jugoslavije, prisilno mobilisana lica, ali i osobe koje su žrtve raznih tipova mirnodopskih tortura – u zatvorima, policijskim stanicama, psihijatrijskim ustanovama:
"Ona je podsetnik da su svakoga dana ljudi u svetu podvrgnuti torturi, ali i podsetnik da oni mogu, uz odgovarajuću pomoć, da iznova sagrade svoje živote nakon što su bili podvrgnuti patnji pod surovom rukom torture."
Jelena Bakalić iznosi podatak da je protekle dve decenije preko 10.000 izbeglih lica bilo izloženo torturi kroz nezakonita hapšenja u Srbiji. Šef operacija delegacije Evropske komisije u Beogradu Pjer Dibman je naveo da su iskustva poslednjih godina pokazala da je potrebno preduzeti efektne mere protiv torture i posebno ukazao na primer američkog zatvora u Gvantanamu:
"Suočavamo se sa novom erom u kojoj je borba protiv terorizma dozvolila slabljenje poštovanja ljudskih prava u nekim zemljama, od kojih su neke i članice Evropske unije."
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava podsetilo je da je Srbija članica Konvencije UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i njenog Opcionog protokola, kao i Evropske konvencije o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Generalna skupština UN usvojila je 26. juna 1987. Konvenciju protiv torture.
