Međunarodni dan tolerancije Srbija obeležava različitim manifestacijama koje pozivaju na poštovanje i uvažavanje različitosti. Brojni primeri nasilja, pretnji i ugrožavanja prava svih onih koji ne pripadaju većini, međutim, govore da jedan dan u godini i verbalne poruke nisu dovoljne.
Da li su oni koji su u danu održavanja Parade ponosa demolirali Beograd, koji su u centru prestonice na smrt pretukli mladića samo zato što je bio navijač drugog kluba, koji na spomeniku romskom muzičaru crtaju kukasti krst, a ustaške simbole preko lica onih koji se bore protiv fašizma, većina u Srbiji ili su samo jači, agresivniji i glasiniji od ostalih?
Šta kažu Beograđani:
Podatak iz poslednjih istaživanja koji pokazuje da broj onih koji su spremni ili podržavaju nasilje nad manjinama ne prelazi 10 odsto, za Majdu Puaču iz Kvirija centra koji se zalaže za prava LGBT populacije, ne znači puno. Svakodnevne pretnje, uvrede i poniženja naveli su je da odustane od borbe:
“Ja odlazim iz Srbije početkom sledeće godine. Promene se dešavaju, ali se dešavaju presporo i ja jednostavno biram da napustim ovu zemlju jer ovde ne vredi traćiti moj život. Što se mene lično tiče, to je odavno prešlo i u fizičke napade, što se mojih prijatelja tiče ostaje na zastrašivanjima, koja nisu nimalo naivna. Zbog toga se čovek plaši i oseća se drugačije u ovom društvu”, kaže Puača.
Plakate “Nož, žica, Srebrenica” dopunile su poruke mržnje, pa i pretnje smrću svima onima koji ne pripadaju većini.
Uz seksulane manjine, najugroženiji su Romi. Zemlju je nedavno razmišljala da napusti i supruga romskog muzičara Šabana Bajramovića, koja je nakon njegove smrti, uz inicijative za postavljanje spomenika pevaču u rodnom Nišu bila izložena pretnjama i uvredama. Bajramović je dobio bistu, koja je do sada više puta oskrnavljena.
Na udaru i zaštitnici
Uz manjine, ugroženi su i oni koji se bore za njihova prava.
Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić ovogodišnji je dobitnik nagrade za toleranciju vojvođanskog parlamenta. Sa svojim kolegama u društvu nasilja kaže, “bavi se rizičnim poslom”.
“Nema kod nas dovoljno tolerancije i to je potpuno jasno, i rekao bih čak i potpuno logično, s obzirom na činjenicu da mi živimo ne samo u postratnom, nego u postgenocidnom društvu. Dakle, živimo u društvu u kome je nasilje promovisano, moglo bi se reći, kao vrhunska vrednost čitavu jednu deceniju”, ocenjuje Gruhonjić.
Ipak, zaštitnik građana Saša Janković kaže za RSE da postoje i drugačiji primeri, i da se ne može jednoznačno tvrditi da je Srbija tolerantno ili netolerantno društvo. Priznaje, međutim, da koraci koje čini država moraju biti brži i iskreniji.
“Mi se danas suočavamo sa činjenicom da u Srbiji postoje ogromne suprotnosti, da je dobar deo mlade generacije dezorijentisan i da im mi ne dajemo jasnu sliku vrednosti. Država bi morala istrajnije sprovoditi zakone i otvorenije stati iza vrednosti koje propagira. Dakle, to je jedno od pitanja šestog oktobra, za koji se često pitamo zašto nije došao. Šesti oktobar se dešava praktično svakog dana, a na nama je da pokažemo da li smo spremni da promenimo ono u čemu grešimo ili nam je lakše da nastavimo po starom znajući da veći deo građana neće obratiti pažnju na to”, navodi Janković.
Slike Srbije koje stižu kao rezultat nedovoljnog činjenja vlasti, ne mogu ostati neprimećene. Naše sagovornike u Beogradu pitali smo šta bi oni uradili kako bi nešto promenili:
Zakon o zabrani diskriminacije, uz dugu i tešku borbu, usvojen je još aprila prošle godine. Da samo postojanje zakona nije dovoljno svedoči činjenica da su vlasti problem ugrožavanja prava drugih danas prinuđene da rešavaju hapšenjima i zabranama.
Pravnik i član koalicije protiv diskriminacije Saša Gajin navodi da se ni to ne sprovodi na valjan način.
“Prema učiniocima se postupa kao da su najobičniji huligani koji učestvuju u grupama koje vrše nasilje i koji oštećuju tuđu imovinu. Tako dolazimo do toga da najopasniji oblici političkog ekstremizma, koji su upereni pre svega protiv principa jednakosti, odnosno zabrane diskriminacije, ali i protiv ustavnog i političkog sistema u zemlji, ostaju nekažnjeni ili blago kažnjeni”, ocenjuje Gajin.
Bez odlučnijeg angažmana političke i intelektualne elite, nikakvi zakoni i zabrane neće uspostaviti drugačiju kulturu međuljudskih odnosa u Srbiji, dodaje Gajin.
Da li su oni koji su u danu održavanja Parade ponosa demolirali Beograd, koji su u centru prestonice na smrt pretukli mladića samo zato što je bio navijač drugog kluba, koji na spomeniku romskom muzičaru crtaju kukasti krst, a ustaške simbole preko lica onih koji se bore protiv fašizma, većina u Srbiji ili su samo jači, agresivniji i glasiniji od ostalih?
Šta kažu Beograđani:
Podatak iz poslednjih istaživanja koji pokazuje da broj onih koji su spremni ili podržavaju nasilje nad manjinama ne prelazi 10 odsto, za Majdu Puaču iz Kvirija centra koji se zalaže za prava LGBT populacije, ne znači puno. Svakodnevne pretnje, uvrede i poniženja naveli su je da odustane od borbe:
“Ja odlazim iz Srbije početkom sledeće godine. Promene se dešavaju, ali se dešavaju presporo i ja jednostavno biram da napustim ovu zemlju jer ovde ne vredi traćiti moj život. Što se mene lično tiče, to je odavno prešlo i u fizičke napade, što se mojih prijatelja tiče ostaje na zastrašivanjima, koja nisu nimalo naivna. Zbog toga se čovek plaši i oseća se drugačije u ovom društvu”, kaže Puača.
Plakate “Nož, žica, Srebrenica” dopunile su poruke mržnje, pa i pretnje smrću svima onima koji ne pripadaju većini.
Uz seksulane manjine, najugroženiji su Romi. Zemlju je nedavno razmišljala da napusti i supruga romskog muzičara Šabana Bajramovića, koja je nakon njegove smrti, uz inicijative za postavljanje spomenika pevaču u rodnom Nišu bila izložena pretnjama i uvredama. Bajramović je dobio bistu, koja je do sada više puta oskrnavljena.
Na udaru i zaštitnici
Uz manjine, ugroženi su i oni koji se bore za njihova prava.
Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić ovogodišnji je dobitnik nagrade za toleranciju vojvođanskog parlamenta. Sa svojim kolegama u društvu nasilja kaže, “bavi se rizičnim poslom”.
“Nema kod nas dovoljno tolerancije i to je potpuno jasno, i rekao bih čak i potpuno logično, s obzirom na činjenicu da mi živimo ne samo u postratnom, nego u postgenocidnom društvu. Dakle, živimo u društvu u kome je nasilje promovisano, moglo bi se reći, kao vrhunska vrednost čitavu jednu deceniju”, ocenjuje Gruhonjić.
Ipak, zaštitnik građana Saša Janković kaže za RSE da postoje i drugačiji primeri, i da se ne može jednoznačno tvrditi da je Srbija tolerantno ili netolerantno društvo. Priznaje, međutim, da koraci koje čini država moraju biti brži i iskreniji.
“Mi se danas suočavamo sa činjenicom da u Srbiji postoje ogromne suprotnosti, da je dobar deo mlade generacije dezorijentisan i da im mi ne dajemo jasnu sliku vrednosti. Država bi morala istrajnije sprovoditi zakone i otvorenije stati iza vrednosti koje propagira. Dakle, to je jedno od pitanja šestog oktobra, za koji se često pitamo zašto nije došao. Šesti oktobar se dešava praktično svakog dana, a na nama je da pokažemo da li smo spremni da promenimo ono u čemu grešimo ili nam je lakše da nastavimo po starom znajući da veći deo građana neće obratiti pažnju na to”, navodi Janković.
Slike Srbije koje stižu kao rezultat nedovoljnog činjenja vlasti, ne mogu ostati neprimećene. Naše sagovornike u Beogradu pitali smo šta bi oni uradili kako bi nešto promenili:
Zakon o zabrani diskriminacije, uz dugu i tešku borbu, usvojen je još aprila prošle godine. Da samo postojanje zakona nije dovoljno svedoči činjenica da su vlasti problem ugrožavanja prava drugih danas prinuđene da rešavaju hapšenjima i zabranama.
Pravnik i član koalicije protiv diskriminacije Saša Gajin navodi da se ni to ne sprovodi na valjan način.
“Prema učiniocima se postupa kao da su najobičniji huligani koji učestvuju u grupama koje vrše nasilje i koji oštećuju tuđu imovinu. Tako dolazimo do toga da najopasniji oblici političkog ekstremizma, koji su upereni pre svega protiv principa jednakosti, odnosno zabrane diskriminacije, ali i protiv ustavnog i političkog sistema u zemlji, ostaju nekažnjeni ili blago kažnjeni”, ocenjuje Gajin.
Bez odlučnijeg angažmana političke i intelektualne elite, nikakvi zakoni i zabrane neće uspostaviti drugačiju kulturu međuljudskih odnosa u Srbiji, dodaje Gajin.