Srbija tokom nepogoda svakodnevno sarađivala sa susedima

Srbija je tokom vanredne situacije, izazvane vremenskim nepogodama, sarađivala sa svim zemljama u regionu, ali nije bilo potrebe za hitnom pomoći susednih država. Zemlje iz okruženja od Srbije takođe nisu tražile pomoć, mada su već nekoliko godina unazad spremne za zajedničko delovanje u kriznim situacijama.

U nezapamćenim hladnoćama u Srbiji u februaru je nastradalo 23 ljudi, više od 300 osoba spaseno je iz smetova, dok je još 3.000 ugroženo snegom. Prema ranijim sporazumima i dogovorima, u jeku elementarnih nepogoda, specijalizovane službe Srbije bile su u kontaktu sa kolegama u državama bivše Jugoslavije i drugim zemljama u okruženju.

Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova Srbije, rekao je da je zadovoljan saradnjom na tom planu.

„Nije bila bog zna kakva saradnja jer svako se brinuo o svojim problemima. Tu nema mnogo velike pomoći. Moramo sami sebe da osposobimo kada je reč o ovim uslovima, mehanizaciji za čišćenje snega i svega ostaloga. Zahvalni smo na ledolomcima i to je sada pitanje koje nije na policiji da rešava. Da li će Srbija da kupuje ledolomce ili će da u ovim situacijama da pozajmljuje od drugih država na osnovu bilateralnih sporazuma”, kazao je Dačić.

Četiri ledolomca iz Mađarske, od kojih su dva privremeno bila usidrena u Apatinu, a dva u Vukovaru, razbijala su na deonicama kroz Srbiju i Hrvatsku led na Dunavu koji je okovao reku i potpuno zaustavio saobraćaj. Na osnovu međudržavnog sporazuma tako je otklonjena opasnost od poplava u tri zemlje na deonici dugoj 100 kilometara.

Iako je ovo bila jedina pomoć u tehnici tokom zimske nepogode, Srbija je sa svim okolnim zemljama imala svakodnevnu razmenu informacija.

Ivan Baras, pomoćnik načelnika Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije, kaže da su ti podaci svima od velikog značaja.

„Obzirom na ovu vanrednu situaciju koju imamo, postoji neposredna opasnost od mogućih poplava. Sve zemlje u regionu su uvezane, Hrvatska, BiH, Crna Gora, onda sa druge strane, Dunav koji teče od nas ka Bugarskoj i Rumuniji. Mi njima dostavljamo informacije o potencijalnoj mogućoj opasnosti koja preti njihovoj teritoriji, tako da oni imaju vremena da se pripreme, da pripreme svoje stanovništvo, nekakvu moguću neposrednu evakuaciju, a i za svoje službe stavljaju u stanje pripremljenosti da bi mogli što bolje da odgovore na datu vanrednu situaciju”, navodi Baras.

Predstavnici službi za vanredne situacije zemalja bivše Jugoslavije, kao i drugih država u okruženju, poslednjih godina imaju redovne sastanke na kojima se pripremaju za zajedničko delovanje i pomoć u mogućim elementarnim nepogodama. Zbog niskih temperatura, koje su na Pešterskoj visoravni u Srbiji dostizale i minus 36, i velike potrošnje struje, ovog puta pretio je kolaps elektroenergetskog sistema.

Jelica Putniković, urednica Balkan magazina i stručnjak za energetiku, kaže da se to ipak nije dogodilo, između ostalog i zbog toga što su zemlje u regionu vodile računa o potrebama susednih država.

„Nije bilo vanrednih situacija u kojima bi došlo do takozvanih havarijskih pozajmnica, kada na primer ispadne veliki blok u termoelektrani, pa onda druge zemlje moraju svojim isporukama struje da uskaču. Bilo je sigurno i kvarova. Sistem je bio, kako dispečeri kažu, na ivici noža, ali nije bilo informacija o tome da su se Srbija ili zemlje u okruženju ponašale neodgovorno, te da su naprimer trošile više struje nego što imaju i time ugrožavali susedne elekto-energetske sisteme”, kazala je Putniković.

Nedostatak novca najveća kočnica

Ono što susedne države u elementarnim nepogodama jedna drugoj mogu da pruže, to je pomoć u ljudstvu i tehnici. Srbija ima oko 3.000 vatrogasaca-spasilaca, koji su obučeni za delovanje u poplavama, požarima, snežnim nepogodama, ali ih po evropskim standardima nedostaje još 4.500.

Ivan Baras objašnjava da zemlje bivše Jugoslavije, i pored dobre volje da pomognu jedna drugoj, ovog puta jednostavno nisu bile u prilici da traže kapacitete komšijskih država:

„Kada su sve zemlje pogođene. Desilo se isto i na području BiH, Crne Gore, Albanije, Makedonije i Hrvatske, teško da neka zemlja može u tom trenutku da pomogne jedna drugoj, kada sve svoje kapacitete stavi za spasavanje i evakuaciju stanovništva na svojoj teritoriji. U takvim slučajevima se u principu i ne traži pomoć od takvih zemalja nego se traži pomoć od zemalja koje nisu u tom trenutku zahvaćene vanrednom situacijom i imaju slobodne kapacitete za reagovanje u vanrednim situacijama”, objašnjava Baras.

U situacijama kakva je bila ove zime, najčešće se koristi mehanizam Evropske unije, tako što sve ugrožene države izveštaje o vremenskim nepogodama i zahteve za pomoć šalju u MIC (Monitoring information center). U najkraćem roku, najčešće za dva ili tri dana, iz država članica EU pomoć stiže na teritoriju ugroženu nepogodom.

Kada se radi o električnoj energiji, sve ovdašnje zemlje su deo evropskog sistema UCT koji praktično ne dopušta probleme, kaže Jelica Putniković.

„Iako je ceo ovaj region imao manjak struje i bilo je puno uvoza sa raznih strana iz nekih elektrana koje su mogle da isporučuju struju, ali opet postoje nova pravila ustanovljena u energetskoj zajednici jugoistočne Evrope, da jednostavno nema ugrožavanja ni jedne susedne elektroprivrede, a ni sopstvenog elektroenergetskog sistema”, rekla je ona.

Za direktnu pomoć na terenu onima koji su ostali zavejani tokom ove zime u Srbiji, kojih je u nepristupačnim planinskim selima u jednom trenutku bilo oko 70.000, prevashodno su zaduženi pripadnici Sektora za vanredne situacije.

Ivan Baras zaključuje da su oni spremni i za pomoć građanima susednih država, ali da su iskustva pokazala šta je najveći problem za bolje funkcionisanje ovih službi.

„Sve zemlje u ovom regionu imaju isti problem, a to su pare, odnosno finansiranje takvih službi. Opremu i resurse koje ona koristi su jako skupi. To je ono što sve službe u regionu kažu. To je nedostatak novčanih sredstava za finansiranje ovakvih službi, ne bi li one bile što modernije, odnosno što operativnije”, navodi Baras.

U 23 opštine na jugu Srbije ostala je na snazi vanredna situacija jer je zbog velikih nanosa snega do stanovnika nekih sela u Sjenici, Priboju i Novoj Varoši i dalje moguće doći jedino helikopterom.