Najbolje je bilo u socijalizimu! Da se ni jedan režim koji je usledio ne može ni približiti pre dva decenije srušenom poretku, složilo bi se čak oko 80 odsto građana Srbije.
Oni su u istraživanju koje su sproveli Fondacija “Fridrih Eberet”, Centar za slobodne izbore i demokratiju i Centar za studije socijalne demokratije, nedvosmisleno izneli da im je u vreme Brozove diktature bilo bolje nego ikada.
Kao potpuno suprotno građani opisuju današnje doba koje doživaljavaju kao vreme kojim caruje korupcija I kriminal, dok same institucije nisu kadre da upravljaju društvom.
Nasuprot 80 procenata u korist sistema koji je izgrađen za života Josipa Broza Tita stoji 10 procenata onih koji veruju da im je danas najbolje, odnosno šest odsto onih koji bi se deceniju posle 5. oktobra zakleli da im nikada nije bilo tako dobro kao što je bilo pod Slobodanom Miloševićem.
Ipak, sudeći po objašnjenju koje je dao istraživač Srećko Mihajlović, ne bi se moglo reći da je oko 2 000 ispitanika, anketiranih u septmebru ove godine, zaneto nostalgijom ili manjkom političke svesti.
“Kada tako govore oni u prvom redu imaju na umu standard i privredni razvoj. Naravno, kada ih pitate da li bi se vratili u to vreme odgovor je većinski – ne. Kada ih pitate kakve su bile političke slobode u socijalizmu odgovraju da su bile slabe, loše, da ih nije ni bilo”, kaže Mihajlović.
Da li je manjak slobode cena kojom se plaćalo danas teško dostižni standard. Novka Ilić pitala je građane da li je bolje danas ili nekada:
Možda ni analize dele pesimizam ovog Užičanina, no po mišljenju predsednika Političkog saveta vladajuće Demokratske stranke, a nekadašnjeg robijaša sa Golog otoka i disidenta Titovog doba, ono što koči srpsku tranziciju danas, dvadeset godina posle Titove smrti, jeste nespremnost za distanciranje od tradicije koja se uglavnom čita na neadekvatne, po društvo autodestruktivne načine.
“Taj kulturni obrazac te tradicije upravo je o nepromenljivosti. To je veliki okov za svaku inicijativu. Na primer, kada mi se neko hvali da u Hilandaru jedu iz drvenog čanka kao što su jeli pre 800 godina. I šta je to? To je napredak? Onda ove protestantske zemlje ne bi bile najrazvijenije na svetu da nemaju upravo želju za stalnom promenom.”
Očigledan pad baš u doba tranzicije. Gde se to pogrešilo 5. oktobra: "Gotov je", vikalo se tada.
Nije malo onih koji bi podvukli da je tada “gotov” bio samo onaj kome su takvi usklici bili upućeni. Tog dana refrome jesu počele, ali su se kretale putem koji sociološkinja Zagorka Golubović označava kao “nacionalistički shvaćenu tranziciju”. Ona traga za odgovorom na osnovno pitanje:
“Kako je uspostavljeni sistem vlasti posle 5. oktobra delovao na izbor lošeg modela tranzicije”, navodi Zagorka Golubović.
Tranzicija donela neofašizam
Odgovor je u tome, veruje Golubović, što se tranzicija oslanjala na neposrednu prošlost onu koja je Srbiju užasno degradirala.
Titov unuk Joška Borz na obeležavanju 25. maja, Beograd, maj 2010, foto: Vesna Anđić“U toj tranziciji smo naravno dobili rezultate koji apsolutno nisu u skladu sa jednom demokratskom tranzicijom, a to su: neofašističke organizacije, nacionalizam koji je do maksimuma eksplodirao, klerikalizam koji je ne samo partner nego je možda I iznad države i tako dalje….”, kaže Golubović.
Ponovo su tako uzdignute vrednosti upravo suzbijene u vreme socijalizma. Javnost je dobrim delom pri takvim procesima ostajala nema, jer se Srbija umesto da se distancira od prošlosti, na istu oslinila što se, po kulturologu Ratku Božoviću dešava, upravo zato što se po inerciji nije odrekla dotadašnjih matrica Brozovog doba.
“Između ostalog zato što smo mi iz tog prethodnog ideološkog doba pomalo navikli da živimo u velikim lažima I prevarama”, kaže Božović.
Ipak, vreme socijalizma ostaće upamćeno kao doba u kom se od rada moglo živeti, pa i uštedeti, vreme u kom je srednja klasa dosegla granice finansijske sigurnosti koje će teško ponoviti ili kao doba zemlji u kojoj se odrastalo sa idejom da se živi u državi koja je samo hvale vredna.
Sve zajedno uticalo je da duh eks Jugoslavije ne budi samo nostalgiju, nego postaje i legenda koja danas, čini se, nadahnjuje i generacije rođene nakon sunovrata.
“I mladi ljudi tretiraju period socijalizma kao nešto što je najnaprednije a pri tome nisu mogli da osete uopšte taj period, jer to su ljudi koji su rođeni osamdesetih ili devedesetih. Oni o tome ne mogu govoriti merodavno”, navodi programski direktor Cesid-a Đorđe Vuković.
Bolje i tako jer u suprotnom kada bi se na sopstveno iskustvo oslanjali ti mladi ljudi mogli svedočiti o tragičnim primerima stvarnosti u kojoj žive, to jest o državi u kojoj 23 odsto građana veruje da su u vlasti kriminalci. O tom poražavajućem pokazatelju Dragoljub Mićunović:
“Važno je da mi nemamo kriminalce u vlasti. To treba da bude naša težnja. A da će građani uvek u nekoga sumnjati to je tako.”
RSE: A je li nemamo?
Mićunović: U svakoj vlasti imamo I kriminalaca. Nije to sad neki problem. Ali važno je da nemamo.
Samo društvo može zaštiti jedino ukoliko bude svesno onoga čega nije bilo onda, a nedovoljno je I danas. Samo ukoliko javnost shvati da moć treba ograničavati.
“To vam je kao sa vodom. Ona ima tendenciju da se širi dokle god se ne napravi neka brana. I moć je ta vrsta tihe vode koja zauzima prostor i mora se ograničiti”, zaključuje Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka.
Oni su u istraživanju koje su sproveli Fondacija “Fridrih Eberet”, Centar za slobodne izbore i demokratiju i Centar za studije socijalne demokratije, nedvosmisleno izneli da im je u vreme Brozove diktature bilo bolje nego ikada.
Kao potpuno suprotno građani opisuju današnje doba koje doživaljavaju kao vreme kojim caruje korupcija I kriminal, dok same institucije nisu kadre da upravljaju društvom.
Nasuprot 80 procenata u korist sistema koji je izgrađen za života Josipa Broza Tita stoji 10 procenata onih koji veruju da im je danas najbolje, odnosno šest odsto onih koji bi se deceniju posle 5. oktobra zakleli da im nikada nije bilo tako dobro kao što je bilo pod Slobodanom Miloševićem.
Ipak, sudeći po objašnjenju koje je dao istraživač Srećko Mihajlović, ne bi se moglo reći da je oko 2 000 ispitanika, anketiranih u septmebru ove godine, zaneto nostalgijom ili manjkom političke svesti.
“Kada tako govore oni u prvom redu imaju na umu standard i privredni razvoj. Naravno, kada ih pitate da li bi se vratili u to vreme odgovor je većinski – ne. Kada ih pitate kakve su bile političke slobode u socijalizmu odgovraju da su bile slabe, loše, da ih nije ni bilo”, kaže Mihajlović.
Da li je manjak slobode cena kojom se plaćalo danas teško dostižni standard. Novka Ilić pitala je građane da li je bolje danas ili nekada:
Možda ni analize dele pesimizam ovog Užičanina, no po mišljenju predsednika Političkog saveta vladajuće Demokratske stranke, a nekadašnjeg robijaša sa Golog otoka i disidenta Titovog doba, ono što koči srpsku tranziciju danas, dvadeset godina posle Titove smrti, jeste nespremnost za distanciranje od tradicije koja se uglavnom čita na neadekvatne, po društvo autodestruktivne načine.
“Taj kulturni obrazac te tradicije upravo je o nepromenljivosti. To je veliki okov za svaku inicijativu. Na primer, kada mi se neko hvali da u Hilandaru jedu iz drvenog čanka kao što su jeli pre 800 godina. I šta je to? To je napredak? Onda ove protestantske zemlje ne bi bile najrazvijenije na svetu da nemaju upravo želju za stalnom promenom.”
Na žalost, ovdašnje promene pri prelasku iz kapitalizma u socijalizam, a posebno po pitanju poverenja u institucije, išle su samo na gore.
Tako 45 odsto građana danas kaže da su imali poverenje u vlast u vreme Broza, 23 odsto njih verovalo je državnim autoritetima u vreme dve godine Vlade Zorana Đinđića, 10 odsto u vreme Miloševića, a devet u vreme premijera Vojislava Koštunce.
Očigledan pad baš u doba tranzicije. Gde se to pogrešilo 5. oktobra: "Gotov je", vikalo se tada.
Nije malo onih koji bi podvukli da je tada “gotov” bio samo onaj kome su takvi usklici bili upućeni. Tog dana refrome jesu počele, ali su se kretale putem koji sociološkinja Zagorka Golubović označava kao “nacionalistički shvaćenu tranziciju”. Ona traga za odgovorom na osnovno pitanje:
“Kako je uspostavljeni sistem vlasti posle 5. oktobra delovao na izbor lošeg modela tranzicije”, navodi Zagorka Golubović.
Tranzicija donela neofašizam
Odgovor je u tome, veruje Golubović, što se tranzicija oslanjala na neposrednu prošlost onu koja je Srbiju užasno degradirala.
Ponovo su tako uzdignute vrednosti upravo suzbijene u vreme socijalizma. Javnost je dobrim delom pri takvim procesima ostajala nema, jer se Srbija umesto da se distancira od prošlosti, na istu oslinila što se, po kulturologu Ratku Božoviću dešava, upravo zato što se po inerciji nije odrekla dotadašnjih matrica Brozovog doba.
“Između ostalog zato što smo mi iz tog prethodnog ideološkog doba pomalo navikli da živimo u velikim lažima I prevarama”, kaže Božović.
Ipak, vreme socijalizma ostaće upamćeno kao doba u kom se od rada moglo živeti, pa i uštedeti, vreme u kom je srednja klasa dosegla granice finansijske sigurnosti koje će teško ponoviti ili kao doba zemlji u kojoj se odrastalo sa idejom da se živi u državi koja je samo hvale vredna.
Sve zajedno uticalo je da duh eks Jugoslavije ne budi samo nostalgiju, nego postaje i legenda koja danas, čini se, nadahnjuje i generacije rođene nakon sunovrata.
“I mladi ljudi tretiraju period socijalizma kao nešto što je najnaprednije a pri tome nisu mogli da osete uopšte taj period, jer to su ljudi koji su rođeni osamdesetih ili devedesetih. Oni o tome ne mogu govoriti merodavno”, navodi programski direktor Cesid-a Đorđe Vuković.
Bolje i tako jer u suprotnom kada bi se na sopstveno iskustvo oslanjali ti mladi ljudi mogli svedočiti o tragičnim primerima stvarnosti u kojoj žive, to jest o državi u kojoj 23 odsto građana veruje da su u vlasti kriminalci. O tom poražavajućem pokazatelju Dragoljub Mićunović:
“Važno je da mi nemamo kriminalce u vlasti. To treba da bude naša težnja. A da će građani uvek u nekoga sumnjati to je tako.”
RSE: A je li nemamo?
Mićunović: U svakoj vlasti imamo I kriminalaca. Nije to sad neki problem. Ali važno je da nemamo.
Samo društvo može zaštiti jedino ukoliko bude svesno onoga čega nije bilo onda, a nedovoljno je I danas. Samo ukoliko javnost shvati da moć treba ograničavati.
“To vam je kao sa vodom. Ona ima tendenciju da se širi dokle god se ne napravi neka brana. I moć je ta vrsta tihe vode koja zauzima prostor i mora se ograničiti”, zaključuje Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka.
