Srbiju već nedeljama potresaju masovni štrajkovi zaposlenih u javnih službama, najavljuju se novi protesti, dok se svakodnevno uvećava armija nezaposlenih. Sve su češći prizori ljudi koji u centru Beograda kopaju po kontejnerima, a članovi vladinog Socijalno-ekonomskog saveta tek su posle četvoromesečne pauze u četvrtak pokušali da potraže rešenje za socijalne nemire.
Zvanični podaci govore da se u ovom trenutku 700.000 stanovnika Srbije nalazi ivici egzistencije, a procenjuje se da je mnogo više onih koji gladuju.
Predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda tvrde da je u Srbiji od početka krize bez posla ostalo čak 400.000 ljudi, što nerado prihvataju u Vladi Srbije.
„U ovom trenutku niko nema preciznu brojku koliko je ljudi ostalo bez posla. Ta brojka se odnosi na procenu da je 200.000 ljudi ostalo bez posla a još 200.000 ljudi u sivoj ekonomiji prestalo da radi tako da su oni na taj način objasnili kako su došli do te brojke”, kaže ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić.
Tako su državni čelnici konačno bili prinuđeni da se suoče sa problemom sve ozbiljnijih socijalnih nemira koji potresaju Srbiju, pred kojim su mesecima zatvarali oči.
„Šta nas je nateralo da deblokiramo rad Socijalno-ekonomskog saveta. Da budem najiskreniji, naterala nas je zajednička muka, ogromni problemi sa kojima se suočavamo i zajednička želja da budemo deo rešenja a ne deo problema”, priznaje ministar Ljajić.
Sindikalci odgovaraju da se država i dalje ne shvata ozbiljnost problema sve većeg nezadovoljstva zaposlenih koji već odavno nisu u stanju da prežive od mesečnih zarada.
„Da se ova rasprava vodila recimo u septembru ili oktobru i da su neki zaključci tada doneti mislim a štrajkova ne bi bilo”, poručuje lider Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak.
Sudbina i investicija
Za razliku od devedesetih godina, danas je sve više ljudi srednjih godina, koji svoj život vežu za gradske kontejnere. Gotovo 100.000 sugrađana u prestonici Srbije živi na ivici egzistencije. Dobar deo njih se hrani odbačenom hranom koju pronalaze obilazeći kontejnere i kante za đubre.
RSE: Koliko dnevno obiđete kontejnera?
„Jedno 150-200. Moramo da hranimo porodice. Nemamo nikakva socijalna primanja”, kaže čovek sredovečnih godina, navodeći da tu pronađe malo robe za pijacu ali i hrane: “Nađe se po koja kobasica, paštete, salame..."
RSE: I vi to jedete ?
„Pa jedemo što smrznuto”, kaže čovek dok jednom rukom prevrće po kontejneru.
Samo tridesetak minuta kasnije na istom mestu, pored tri kontejnera, pojavila se žena srednjih godina. Najpre skrivajući pogled, pristala je na razgovor, objašnjavajući kako je kontejner njena „sudbina i investicija”
RSE: Šta pronalazite u kontejnerima?
“Obično razna vrsta trgovine”.
RSE. Uzimate li hranu?
"Nažalost kada je investicija u škripcu događa se i to. Nažalost moramo da gledamo šta jedemo. Ima bakterija i tako dalje. Ali šta je tu je”, kaže žena koja tvrdi da ima 47 godina i navodi i da su joj kontejneri investicija za preživljavanje.
“ To je neka vrsta preživljavanja, dok nestigne plata, penzija”, kaže ova žena koja dnevno obiđe minum 20 kontejnera da bih kako kaže „zakrpila” svoje potrebe.
Dno siromaštva
Narodna kuhinja u Beogradu, januar 2011Prema podacima centra za socijalni rad, u gradskim narodnim kuhinjama u Beogradu hrani se oko 10.000 ljudi.
„Tiha okupacija” beogradskih kontejnera upravo je posledica sve vidljivijeg socijalnog raslojavanja i drastičnog osiromašenja velikog broja ljudi.
”Imamo nešto što je ustvari dno siromaštva. To više nije obično siromaštvo, to je prosto teško preživljavanje. Takođe sam primetio da na pijacama starije žene, koje su nekada pripadale nekom srednjem društvenom sloju, koja ponekad „rukom uhvati” poneki krompir i oni seljaci se naprave da to nevide i ćute, jer vide da je u pitanju beda. Dakle ima se utisak da je situacija gora nego devedesetih godina“, konstatuje socijalni psiholog Bora Kuzmanović.
Nigde ne postoji precizan podatak o broju ljudi koji se, hrane iz kontejnera. Korisnika narodnih kuhinja u Beogradu ima oko 6 000.
Stanje u kojem je bukvalno svaki kontejner postao i „kuhinja i investicija”, tužna je i poražavajuća slika i skener jednog društva.
„Država je možda još više osiromašena.Oni bogatiji možda nemaju sluha da bi sada nešto filantropski nešto ulagali. Jedini izlaz, dugoročno gledano jesu investicije i privreda. Ja govorim kako spasiti ljude, dakle ljude koji su na ivici gladi i bede”, zaključuje socijalni psiholog Boro Kozmanović.
Zvanični podaci govore da se u ovom trenutku 700.000 stanovnika Srbije nalazi ivici egzistencije, a procenjuje se da je mnogo više onih koji gladuju.
Predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda tvrde da je u Srbiji od početka krize bez posla ostalo čak 400.000 ljudi, što nerado prihvataju u Vladi Srbije.
„U ovom trenutku niko nema preciznu brojku koliko je ljudi ostalo bez posla. Ta brojka se odnosi na procenu da je 200.000 ljudi ostalo bez posla a jo
Tako su državni čelnici konačno bili prinuđeni da se suoče sa problemom sve ozbiljnijih socijalnih nemira koji potresaju Srbiju, pred kojim su mesecima zatvarali oči.
Tako su državni čelnici konačno bili prinuđeni da se suoče sa problemom sve ozbiljnijih socijalnih nemira koji potresaju Srbiju, pred kojim su mesecima zatvarali oči.
„Šta nas je nateralo da deblokiramo rad Socijalno-ekonomskog saveta. Da budem najiskreniji, naterala nas je zajednička muka, ogromni problemi sa kojima se suočavamo i zajednička želja da budemo deo rešenja a ne deo problema”, priznaje ministar Ljajić.
Sindikalci odgovaraju da se država i dalje ne shvata ozbiljnost problema sve većeg nezadovoljstva zaposlenih koji već odavno nisu u stanju da prežive od mesečnih zarada.
„Da se ova rasprava vodila recimo u septembru ili oktobru i da su neki zaključci tada doneti mislim a štrajkova ne bi bilo”, poručuje lider Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak.
Sudbina i investicija
Za razliku od devedesetih godina, danas je sve više ljudi srednjih godina, koji svoj život vežu za gradske kontejnere. Gotovo 100.000 sugrađana u prestonici Srbije živi na ivici egzistencije. Dobar deo njih se hrani odbačenom hranom koju pronalaze obilazeći kontejnere i kante za đubre.
RSE: Koliko dnevno obiđete kontejnera?
„Jedno 150-200. Moramo da hranimo porodice. Nemamo nikakva socijalna primanja”, kaže čovek sredovečnih godina, navodeći da tu pronađe malo robe za pijacu ali i hrane: “Nađe se po koja kobasica, paštete, salame..."
RSE: I vi to jedete ?
„Pa jedemo što smrznuto”, kaže čovek dok jednom rukom prevrće po kontejneru.
Samo tridesetak minuta kasnije na istom mestu, pored tri kontejnera, pojavila se žena srednjih godina. Najpre skrivajući pogled, pristala je na razgovor, objašnjavajući kako je kontejner njena „sudbina i investicija”
RSE: Šta pronalazite u kontejnerima?
“Obično razna vrsta trgovine”.
RSE. Uzimate li hranu?
"Nažalost kada je investicija u škripcu događa se i to. Nažalost moramo da gledamo šta jedemo. Ima bakterija i tako dalje. Ali šta je tu je”, kaže žena koja tvrdi da ima 47 godina i navodi i da su joj kontejneri investicija za preživljavanje.
“ To je neka vrsta preživljavanja, dok nestigne plata, penzija”, kaže ova žena koja dnevno obiđe minum 20 kontejnera da bih kako kaže „zakrpila” svoje potrebe.
Dno siromaštva
„Tiha okupacija” beogradskih kontejnera upravo je posledica sve vidljivijeg socijalnog raslojavanja i drastičnog osiromašenja velikog broja ljudi.
”Imamo nešto što je ustvari dno siromaštva. To više nije obično siromaštvo, to je prosto teško preživljavanje. Takođe sam primetio da na pijacama starije žene, koje su nekada pripadale nekom srednjem društvenom sloju, koja ponekad „rukom uhvati” poneki krompir i oni seljaci se naprave da to nevide i ćute, jer vide da je u pitanju beda. Dakle ima se utisak da je situacija gora nego devedesetih godina“, konstatuje socijalni psiholog Bora Kuzmanović.
Nigde ne postoji precizan podatak o broju ljudi koji se, hrane iz kontejnera. Korisnika narodnih kuhinja u Beogradu ima oko 6 000.
Stanje u kojem je bukvalno svaki kontejner postao i „kuhinja i investicija”, tužna je i poražavajuća slika i skener jednog društva.
„Država je možda još više osiromašena.Oni bogatiji možda nemaju sluha da bi sada nešto filantropski nešto ulagali. Jedini izlaz, dugoročno gledano jesu investicije i privreda. Ja govorim kako spasiti ljude, dakle ljude koji su na ivici gladi i bede”, zaključuje socijalni psiholog Boro Kozmanović.
