Posle svedočenja dece koja su na ekskurziji u Sibiru, u organizaciji udruženja veterana “Patriotski front”, učila da pucaju i bacaju bombe, reakcije nadležnih nema. U okviru konkursa za najbolji literarni rad, ovo udruženje pohvalio se uspomenama mališana iz Rusije na svom sajtu još pre dve godine. Istraživali smo ko je odgovoran, ali i koji roditelji svoju decu šalju na ovakve obuke?
Sva deca, od one jedanaestogodišnje, do one starije od čitavih petnaest godina, svoje priče započinju utiscima o objektima specijalnih vojnih jedinica, poligonima, tenkovima, pucanju, bombama i automatima.
"Čim smo došli u kamp dobili smo vreće za spavanje i našu odeću, a to su bile kamuflažne pantalone, košulja kao i vojne cokule. Raspoređeni smo po šatorima i svako je bio odvojen od grupe. Sledeći dan smo otišli na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga", ovako uspomene iz ruskog Novosibirska prenosi petnaestogodišnji dečak.
Njegovog oca Nebojšu Kuzmanovića našli smo u Bačkoj Palanci. U ovom gradu i sedište organizacije Patriotski front, čiji je Kuzmanović član. Platu međutim prima kao načelnik Odeljenja za društvene delatnosti u istoimenoj opštini. Sina je u Sibir poslao da se uči tradicionalnim vrednostima. To što, u ovom slučaju, obuhvataju i svojevrsnu vojnu obuku, ne vidi kao problem:
„Pa nisu oni pucali sa pravim oružjem, to nije bojeva municija nego ona…uopšte to nije pravo oružje.“
RSE: Vi se slažete sa tim da vaš sin uči kako se puca?
Kuzmanović: Naravno da se slažem da budu spremni. Kao što smo mi učili u predvojničkoj obuci da rasklapamo oružje i pripremamo se za vojsku, tako i oni, ne vidim tu ništa problematično. Ne znam da li će mu trebati, ali je potrebno da bude odgojen u skladu sa tradicijama našeg naroda.
I devojčice bacale bombe
Uz očiglednu roditeljsku podršku, gotovo iste utiske iz Rusije donose i devojčice. Jedanaestogodišnjakinja je bacala bombu, a njena četiri godine starija prijateljica piše:
"Bavili smo se raznim aktivnostima, kao što su poligoni, vežbe, pucanje iz različitih vrsta oružja...Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat, jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikada mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila."
Ruski nacionalisti na protestu, 2009.Generalni sekretar Patriotskog fronta Zoran Vranešević, međutim, tvrdi da se ta organizacija zalaže za borbu protiv poroka današnjice, kao što su droga i alkohol.
U tome im pomažu ruske organizacije veterana, kao i one koje se bave patriotskim obrazovanjem mladih. Sa udruženjem “Stjag“ koje je decu učilo vojnim veštinama raskinuli su saradnju, ali ne zbog onoga što se tamo dešavalo:
“Priča o bacanju bombi, mislim da je izlišno i pričati o tome.”
RSE: Hoćete da kažete da deca u svojim sastavima izmišljaju?
Vranešević: Oni kažu vežbali, pazite vežbali ne znači baciti bombu.
RSE: Mislite da je normalno da dete od petnaest godina i vežba kako da baca bombu?
Vranešević: To je ruski program, pazite, koji je neprilagođen našim programima. Mi nemamo tu nameru, niti to radimo, niti smo to uradili. Niko normalan ne želi da izlaže svoje dete bilo kakvoj opasnosti, riziku, a kamoli ovome.U Rusiji smo bili posmatrači, videli smo, ali nisu svi kampovi takvi.
RSE: Hoće li deca ponovo ići u Rusiju?
Vranešević: Ne. Prvi razlog je videli smo šta ima tamo, znači ništa novo od znanja nema da se kupi. Drugo, izuzetno je skup put i daleko je.
Ko su partneri iz daleke Rusije zbog kojih se do sada finansirala ova vojna ekskurzija. Udruženje “Stjag” (zastava) je pravoslavno-nacionalistička organizacija iz Sibira, koja okuplja veterane iz ratova u Čečeniji i Avganistanu.
Veze sa Srbijom datiraju iz vremena sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, objašnjava kolega iz ruskog servisa našeg radija Andrey Shary:
“Poznato je da je nekoliko stotina, možda i par hiljada Rusa ratovalo, pre svega na srpskoj strani. Ja sumnjam da u Moskvi, u Federalnoj vladi uopšte znaju da takva organizacija postoji. To je stvar kontakata među dobrovoljcima i tamo nema velike kontrole. To su depresivne ruske regije gde ne postoji privreda, ni bilo šta. Nivo nacionalizma, pogotovo u provinciji je dosta veliki. To su ljudi koji traže mogućnost da ratuju. Kada nema više ratova, oni će se baviti decom i pričama kako su oni bili junaci pre 15, 20 godina”, kaže Shary.
U planu novi kampovi
Patriotski front je u Srbiji registovan kao nevladino udruženje. Iako postoji zakon koji uređuje pitanje njihovog osnivanja i eventualne zabrane, brojnost ekstremističkih grupa, koje su svoju snagu demonstrirale poslednjih nedelja u Beogradu i Italiji, pokazuje da primene nema.
Ipak, organizacija ovakvih aktivnosti, prema rečima profesora pravnog fakulteta Union Bogoljuba Milosavljevića, jeste posao za nadležne, pre svega zato što je Srbija potpisnica Konvencije UN o pravima deteta:
“U tom je smislu Srbija dužna da preduzima mere kojima bi se na svaki način sprečila jedna ovakva aktivnost. Tu pre svega mislim na Ministrastvo omladine i sporta, pa naravno, kada se takav jedan događaj odigra, onda i policija i drugi organi gonjenja i pravosudni organi”, smatra Milosavljević.
RSE: U Ministarstvu omladine, zvali smo ih, kažu da oni sa tim nemaju nikakve veze.
Milosavljević: Pa Ministarstvo omladine je očigledno jedno od ministarstava u Srbiji koje još uvek traga za svojim zadacima i nadležnosti.
Dok vlasti prebacuju odgovornost jedni na druge, Patriotski front planira nove kampove. Usled nedostatka novca, držaće se Srbije i okruženja, kaže Zoran Vranešević i odbacuje mogućnost zabrane njihove organizacije:
“Sve stranke su zastupljene u Glavnom odboru ove organizacije. Ne možete optužiti nekoga za klerofašistu ko je član Demokratske stranke ili Demokratske stranke Srbije i sedi za istim stolom. Neću vam dati njihova imena zato što je to interna tajna. Jednostavno, cilj kampova je borba protiv poroka današnjice, droga, alkohol, nezdrav život i tako dalje. Iduću godinu i naredne godine baziraćemo na organizaciji kampova u Srbiji i okruženju. Konkretno ove godine smo već dogovorili sa Makedonijom, Češkom, sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom.. Jednostavno, takvo je bilo naše iskustvo u Rusiji tada, a deca kao deca, imaju svoje utiske”, kaže Vranešević.
Kakve ljude možemo očekivati za desetak godina kada deca sa utiscima iz Rusije stasaju, budući da se i bez obuke sadašnje generacije dobro snalaze u primeni sile.
„S obzirom na ovakvo nasilje koje je ovde prisutno, a i ovu vrstu učenja dece da rukuju oružjem, postoji velika mogućnost da ti mladi ljudi, na kažem svi, sutra budu nasilnici u svojim porodicama. I to je ono što mene jako brine. Znate, od jednog nasilnika koji ima dvoje dece mi već imamo progresiju, tako da se u tom kontekstu plašim da bi ovo čemu smo svedoci moglo da preraste u jedno globalno nasilje“, ocenjuje psiholog Vesna Brzev Ćurčić.
Umesto da se vlasti i stučna udruženja oglase povodom još jednog u nizu primera koji pokazuje ravnodušnost u odnosu na prisutvo nasilja među mladima, i slučaj mališana na vojnim kampovima u Rusiji uglavnom prolazi nezapaženo.
Sva deca, od one jedanaestogodišnje, do one starije od čitavih petnaest godina, svoje priče započinju utiscima o objektima specijalnih vojnih jedinica, poligonima, tenkovima, pucanju, bombama i automatima.
"Čim smo došli u kamp dobili smo vreće za spavanje i našu odeću, a to su bile kamuflažne pantalone, košulja kao i vojne cokule. Raspoređeni smo po šatorima i svako je bio odvojen od grupe. Sledeći dan smo otišli na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga", ovako uspomene iz ruskog Novosibirska prenosi petnaestogodišnji dečak.
Njegovog oca Nebojšu Kuzmanovića našli smo u Bačkoj Palanci. U ovom gradu i sedište organizacije Patriotski front, čiji je Kuzmanović član. Platu međutim prima kao načelnik Odeljenja za društvene delatnosti u istoimenoj opštini. Sina je u Sibir poslao da se uči tradicionalnim vrednostima. To što, u ovom slučaju, obuhvataju i svojevrsnu vojnu obuku, ne vidi kao problem:
„Pa nisu oni pucali sa pravim oružjem, to nije bojeva municija nego ona…uopšte to nije pravo oružje.“
RSE: Vi se slažete sa tim da vaš sin uči kako se puca?
Kuzmanović: Naravno da se slažem da budu spremni. Kao što smo mi učili u predvojničkoj obuci da rasklapamo oružje i pripremamo se za vojsku, tako i oni, ne vidim tu ništa problematično. Ne znam da li će mu trebati, ali je potrebno da bude odgojen u skladu sa tradicijama našeg naroda.
I devojčice bacale bombe
Uz očiglednu roditeljsku podršku, gotovo iste utiske iz Rusije donose i devojčice. Jedanaestogodišnjakinja je bacala bombu, a njena četiri godine starija prijateljica piše:
"Bavili smo se raznim aktivnostima, kao što su poligoni, vežbe, pucanje iz različitih vrsta oružja...Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat, jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikada mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila."
U tome im pomažu ruske organizacije veterana, kao i one koje se bave patriotskim obrazovanjem mladih. Sa udruženjem “Stjag“ koje je decu učilo vojnim veštinama raskinuli su saradnju, ali ne zbog onoga što se tamo dešavalo:
“Priča o bacanju bombi, mislim da je izlišno i pričati o tome.”
RSE: Hoćete da kažete da deca u svojim sastavima izmišljaju?
Vranešević: Oni kažu vežbali, pazite vežbali ne znači baciti bombu.
RSE: Mislite da je normalno da dete od petnaest godina i vežba kako da baca bombu?
Vranešević: To je ruski program, pazite, koji je neprilagođen našim programima. Mi nemamo tu nameru, niti to radimo, niti smo to uradili. Niko normalan ne želi da izlaže svoje dete bilo kakvoj opasnosti, riziku, a kamoli ovome.U Rusiji smo bili posmatrači, videli smo, ali nisu svi kampovi takvi.
RSE: Hoće li deca ponovo ići u Rusiju?
Vranešević: Ne. Prvi razlog je videli smo šta ima tamo, znači ništa novo od znanja nema da se kupi. Drugo, izuzetno je skup put i daleko je.
Ko su partneri iz daleke Rusije zbog kojih se do sada finansirala ova vojna ekskurzija. Udruženje “Stjag” (zastava) je pravoslavno-nacionalistička organizacija iz Sibira, koja okuplja veterane iz ratova u Čečeniji i Avganistanu.
Veze sa Srbijom datiraju iz vremena sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, objašnjava kolega iz ruskog servisa našeg radija Andrey Shary:
“Poznato je da je nekoliko stotina, možda i par hiljada Rusa ratovalo, pre svega na srpskoj strani. Ja sumnjam da u Moskvi, u Federalnoj vladi uopšte znaju da takva organizacija postoji. To je stvar kontakata među dobrovoljcima i tamo nema velike kontrole. To su depresivne ruske regije gde ne postoji privreda, ni bilo šta. Nivo nacionalizma, pogotovo u provinciji je dosta veliki. To su ljudi koji traže mogućnost da ratuju. Kada nema više ratova, oni će se baviti decom i pričama kako su oni bili junaci pre 15, 20 godina”, kaže Shary.
U planu novi kampovi
Patriotski front je u Srbiji registovan kao nevladino udruženje. Iako postoji zakon koji uređuje pitanje njihovog osnivanja i eventualne zabrane, brojnost ekstremističkih grupa, koje su svoju snagu demonstrirale poslednjih nedelja u Beogradu i Italiji, pokazuje da primene nema.
Ipak, organizacija ovakvih aktivnosti, prema rečima profesora pravnog fakulteta Union Bogoljuba Milosavljevića, jeste posao za nadležne, pre svega zato što je Srbija potpisnica Konvencije UN o pravima deteta:
Cilj kampova je borba protiv poroka današnjice, droga, alkohol, nezdrav život i tako dalje, tvrde u Patriotskom frontu
“U tom je smislu Srbija dužna da preduzima mere kojima bi se na svaki način sprečila jedna ovakva aktivnost. Tu pre svega mislim na Ministrastvo omladine i sporta, pa naravno, kada se takav jedan događaj odigra, onda i policija i drugi organi gonjenja i pravosudni organi”, smatra Milosavljević.
RSE: U Ministarstvu omladine, zvali smo ih, kažu da oni sa tim nemaju nikakve veze.
Milosavljević: Pa Ministarstvo omladine je očigledno jedno od ministarstava u Srbiji koje još uvek traga za svojim zadacima i nadležnosti.
Dok vlasti prebacuju odgovornost jedni na druge, Patriotski front planira nove kampove. Usled nedostatka novca, držaće se Srbije i okruženja, kaže Zoran Vranešević i odbacuje mogućnost zabrane njihove organizacije:
“Sve stranke su zastupljene u Glavnom odboru ove organizacije. Ne možete optužiti nekoga za klerofašistu ko je član Demokratske stranke ili Demokratske stranke Srbije i sedi za istim stolom. Neću vam dati njihova imena zato što je to interna tajna. Jednostavno, cilj kampova je borba protiv poroka današnjice, droga, alkohol, nezdrav život i tako dalje. Iduću godinu i naredne godine baziraćemo na organizaciji kampova u Srbiji i okruženju. Konkretno ove godine smo već dogovorili sa Makedonijom, Češkom, sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom.. Jednostavno, takvo je bilo naše iskustvo u Rusiji tada, a deca kao deca, imaju svoje utiske”, kaže Vranešević.
Kakve ljude možemo očekivati za desetak godina kada deca sa utiscima iz Rusije stasaju, budući da se i bez obuke sadašnje generacije dobro snalaze u primeni sile.
„S obzirom na ovakvo nasilje koje je ovde prisutno, a i ovu vrstu učenja dece da rukuju oružjem, postoji velika mogućnost da ti mladi ljudi, na kažem svi, sutra budu nasilnici u svojim porodicama. I to je ono što mene jako brine. Znate, od jednog nasilnika koji ima dvoje dece mi već imamo progresiju, tako da se u tom kontekstu plašim da bi ovo čemu smo svedoci moglo da preraste u jedno globalno nasilje“, ocenjuje psiholog Vesna Brzev Ćurčić.
Umesto da se vlasti i stučna udruženja oglase povodom još jednog u nizu primera koji pokazuje ravnodušnost u odnosu na prisutvo nasilja među mladima, i slučaj mališana na vojnim kampovima u Rusiji uglavnom prolazi nezapaženo.
