RSE: Mi smo izgleda jedina zemlja koja nema zakon o restituciji. Zbog toga ste se neki dan bunili pred Vladom Srbije.
Antić: Između ostalog i zbog toga. U vezi sa tim izjave su davali i potpredsednik Amerike i doskorašnji ambasadori i prethodni ambasadori. Mi smo se bunili zbog toga što se posle toliko godina odlaganja, sada definitivno vidi, da je bez ikakvog osnova bilo odlagano da se imovina vrati građanima. Posle toliko godina različitih razloga i izmišljenih problema, kako se ta imovina ne bi vratila, koji su vrlo često oličeni nekim fantastičnim iznosima navodnog novca potrebnog za restituciju, suočeni smo sa jednom opasnošću da ta oduzeta imovina, kao i mnogo više državne svojine, bude bukvalno preko noći poklonjena nekolicini povlašćenih pojedinaca kroz Nacrt zakona o planiranju i izgradnji, kojim bi se uredilo pitanje svojine nad građevinskim zemljištem, i kroz Nacrt zakona o javnoj svojini, gde je neka generalna ideja da se ta oduzeta imovina, umesto da se vrati građanima, ustvari poklanja direktno javnim preduzećima, ili indirektno, preko lokalnih samouprava i opšina. I u jednom i u drugom slučaju radi se o jednoj teškoj zloupotrebi zaista neophodnih zakona, i zakona o javnoj svojini i zakona kojima će se urediti na jedan bolji način pitanje izgradnje. Neophodna je decentralizacija ukupne vlasti. Sve se to zloupotrebljava sa zaista jednom generalnom idejom da se nekolicini ljudi u Srbiji da potpuna moć, tako što će na kraju postati vlasnici onoga što su uspeli da za sve ove godine uglavnom uzurpiraju.
RSE: Govorite o tajkunima?
Antić: Apsolutno.
RSE: Koliko ljudi potražuje da im se vrati nešto od imovine? Koliko je to ljudi u Srbiji?
Antić: Prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju rok je bio do 30. juna 2006. godine. Nakon toga stiglo je samo 1.500 prijava. Ukupno je prijavljeno preko 140.000 pojedinaca. Možemo govoriti o 800.000 ili milion ljudi. To je zaista teško proceniti. Za nas su mnogo važniji oni dugi detalji i one druge statistike koje su proizašle iz tog Zakona o prijavljivanju. Bez obzira koliki je to broj ljudi, ta statistika i baza podataka koju je zvanično formirao republički organ i Republička direkcija za imovinu, pokazala je da se u odnosu na masu svega onoga što je nekada oduzeto u kontinuitetu od 1941. godine do kraja sedamdesetih, potražuje manje od 20 posto onoga što je oduzeto.
RSE: Kako tumačite to da ljudi nisu zainteresovani da im se to vrati?
Antić: Postojala je određena disproporcija u odnosu na ono što je oduzeto i umanjen je broj. To je prosto normalno i u drugim zemljama, ali u Srbiji je to možda najdrastičnije izraženo. Ako su Češka i Slovenija donosili zakone o restituciji 1990. ili 1991 godine, mi imamo kašnjenje od 20 godina. Na žalost veliki broj ljudi je biološki nestao a naslednika možda nemaju ili nisu zainteresovani. Ne verujem da ne znaju jer ipak u poslednjih desetak godina, u doba Interneta, prosto je neverovatno da ljudi nemaju tolika saznanja i da neke stvari ne znaju. Pre bih rekao da su nezainteresovani. Naš stav je vrlo jasan. Apsolutno treba pružiti priliku svakome da vrati imovinu. Saglasni smo sa tim, a to je bilo i u drugim zemljama, da postoje neka ograničenja da u roku od godinu dana, ili možda malo duže, ljudi imaju mogućnost da podnesu zahtev kada se donese zakon. Ukoliko se u tom roku ne jave, niko ih ne može lišiti prva na imovinu, ali svakako da ne bi mogli da potražuju ono što bi možda trebalo da bude u nekoj funkciji. Naročito ako je poljoprivredno zemljište u pitanju nije normalno da neko čeka tri godine a da zemljište stoji prazno dok se neki stari vlasnik seti da to potražuje.
RSE: Bez obzira što nemamo Zakon o restituciji, crkvi je vraćeno jako mnogo? Na Fruškoj gori ima nekoliko manastira i skoro dve trećine Fruške gore je njihova svojina. Oni to izdaju i crkva je finansijksi vrlo obezbeđena.
Antić: U ono vreme, kada je donošen Zakon o restituciji crkvene imovine, imali smo jedan generalni stav da je to svakako jedna vrsta diskriminacije. Mi smo ukazivali da to jeste jedna vrsta diskriminacije, ali vrlo brzo smo shvatili da ukoliko se ne probije led sa jednom vrstom korisnika, da će vrlo teško biti da se donese jedan opšti zakon o restituciji, ukoliko se ne pokaže kako to izgleda u praksi. Ono što se dešava u praksi, ne verujem da je u potpunosti zadovoljavajuće, jer ne verujemo da u svim situacijama SPC (Srpska pravoslavna crkva) gazduje sa tom imovinom na onaj način na koji bi trebala da gazduje. Naravno da postoje suprotstavljeni interesi, postoji zvanična institucija Republike Srbije koja se bavi primenom tog Zakona, a to je Republička direkcija za restituciju oduzete imovine, koja se bavi isključivo pitanjem restitucije imovine crkvi i verskih zajednica. S druge strane, jedan od izgovora zašto se donosio Zakon o restitucije imovine crkve i verskih zajednica je bio taj da u odnosu na ukupnu imovinu, crkve potražuju mnogo manje od građana. Statistika je pokazala da i građanin ne potražuje baš nešto mnogo više imovine od crkve. Možda na Fruškoj gori postoje ogromne površine, ali generalno, u odnosu na površnu cele Srbije i svega onoga što je danas državna svojina, to je jedan mali procent, što je korišćeno kao argument. Sada imamo situaciju da građani, univerziteti, zadužbine potražuju isto, svakako više nego crkve, ali opet je to malo u odnosu na ukupnu imovinu. Onda se postavlja pitanje zašto i dalje ta diskriminacija? Ipak je treća godina već protekla otkako je donet zakon za crkve.
RSE: Zašto se uopšte kasni oko zakona o restituciji kada je 2007. godine održana javna rasprava?
Antić: To je toliko očigledno da zakona o restituciji nema. To je ružno reći, ali to je apsolutno adekvatno. Zakona o restituciji u Srbiji nema zbog određene grupe ljudi, koja je na žalost bliska vlasti. U pitanju su tajkuni ili oni koji imaju bukvalno svoje eksponente u vlasti. Neverovatno je kako krajem devedesetih, tako i nakon 2000. godine, pa i dan danas, taj krug ljudi pokušava, što su delimično i uspeli, da sve to što je nekada bilo društveno i državno, ali ne samo izvorno državno, već i gradsko ili opštinsko, prisilno podržavi od privatnika pojedinaca i to je postalo predmet preprodaje nekolicine tih povlašćenih ljudi koji su bliski sa onima koji su na vlasti i koji su najuticajniji u vlasti.
RSE: Evropska unija podrazumeva da su sređeni svojinski odnosi pri ulasku u nju. U Evropsku uniju se ne može ukoliko niste sredili svojinske odnose. Kako ćemo mi?
Antić Mi smo potpuno realni i veoma čvrsto stojimo na nogama i mi smo među prvima koji već godinama u nazad govore da određeni sa svojim postupcima, a između ostalog su jedni od najvećih i najžešćih protivnika restitucije, više rade na tome da nikada ne uđemo u Evropsku uniju, ili da uđemo što kasnije. Nekada smo to govorili za Miroljuba Labusa, nekadašnjeg profesora, a to se sada i pokazuje, a danas to možemo da kažemo čak i za Božidara Đelića, današnjeg potpredsednika Vlade.
RSE: Zašto su oni protivnici restitucije?
Antić: Pa mislim da su skriveno i tajno savetnici onih povlašćenih pojedinca koji imaju velike koristi da mi što kasnije uđemo u Evropsku uniju, ili da nikada ne uđemo. Oni na ovaj način opstaju, jačaju, žive i stvaraju bogatstva, nikada ne viđena na ovim prostorima, između ostalog i zbog postojanja monopola.
RSE: Imate li neki dokaz da je to tako kako kažete?
Antić: Monopoli su jedna bolest koja postoji u svim zemljama. Kada imate monopol nad građevinskim zemljištem, a isključivi vlasnik građevinskog zemljišta u Republici Srbiji je Republika Srbija, imate monopol političkih partija nad tom imovinom, bilo da je izražen kroz upravljanje tom imovinom putem javna preduzeća, ili kroz fiktivno demokratski izabrane skupštine lokalnih samouprava ili pak fiktivno izabrane "demokratske" samostalne Skupštine Srbije koje su evidentno pod većom kontrolom Vlade, umesto da bi bilo obrnuto. Taj monopol se održava i opstaje. Taj monopol opstaje i kroz korupciju, kroz populizam i sve ono što smo mi upotrebljavali i što je pre nekoliko meseci deklarativno izneo čak i predsednik Republike. To se najviše ogleda kroz spregu političara i krupnih biznismena ili privrednika u Srbiji, čak i pravosuđa i kriminala. Upravo to je to. Opstanak tog monopola je pokušaj transformacije tog monopola u nešto što je još gore od državnog monopola, a to je privatni monopol. Ukoliko nam se desi ono što su neki predvideli, što je najavio čak i ministar Dulić, mi ćemo doći u tu situaciju da umesto državnog monopola nad građevinskim zemljištem, dobijemo privatni monopol nekolicine pojedinaca.
Protest članova Mreže za restituciju RSE: Da li to temeljite na nekim dokazima ili je to vaša impresija?
Antić: To možete da vidite u raznim izveštajima čiji je zaključak da je jedan od najvećih problema upravo taj državni monopol i vlasništvo države nad građevinskim zemljištem. Hajde da to prevedemo na način koji bi mogao da bude razumljiv građanima. Uzmimo za primer privatizaciju društvenog kapitala koja je započela devedesetih godina, a koja je intenzivno uobličena kroz neki Zakon o privatizaciji nakon 2000. godine, tačnije nakon 2001. godine, a počeo je da se primenjuje 2002. godine. Činjenice kažu, a u nekoliko navrata smo dobili podatak od nekoliko ovlašćenih zvaničika Uprave za trezor, da je zaključno sa 31. 12. 2008. godine u budžet Republike Srbije od svih privatizacija ušlo nepunih 700 miliona eura. U isto vreme imate zvanične državne organe, Agenciju za privatizaciju, nadležne organe, zvanične memorandume, izveštaje o budžetu koji idu ka Svetskoj banci, izveštaje koji idu ka svim međunarodnim institucijama, koji idu ka našoj javnosti, da je Agencija za privatizaciju ugovorila za sve te privatizacije do kraja 2008. godine oko 2,8 milijardi eura. Tu je i činjenica da je jedan jako mali broj ljudi, povlašćenih pojedinaca, u tom periodu stekao ogromna bogatstva. To su činjenice. Zaključke svi neka izvuku sami.
RSE: Da li vas je neko iz Vlade primio dok ste protestovali?
Antić: Ne. Ranije je bilo komunikacija i sa ministrom Dulićem i sa savetnicima. Kada smo se prvi put susreli sa gospodinom Dulićem, u svojstvu novog ministra za tu oblast, koja je malo čudno povezana - životna sredina i prostorno planiranje - eksplicitno je navedeno da to Ministarstvo ne može ulaziti u svojinske odnose, ne može ići ni korak više, ni korak manje, od onoga što je već urađeno kroz Zakon o planiranju i izgradnji i da je to posao Ministarstva finansija. Logično, pošto je to i u skladu sa Zakonom o ministarstvima i u skladu sa nekom logikom, bili smo stalno usmereni na Ministarstvo finansija, ali sada odjednom, preko noći, preko leta, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja daje sebi za pravo da ulazi u regulisanje pitanja svojine nad građevinskom zemljište i pokušaja legalizacije svih onih nepravilnosti koje su se dešavale od 1941. godine do danas, a vezano za građevinsko zemljište.
RSE: Kako to tumačite?
Antić: To je pokušaj da se skine problem s dnevnog reda, ali to je možda i posledica popuštanja pod pritiskom te nekolicine povlašćenih pojedinaca. Koji god da je motiv u pitanju, tako nešto je skandalozno, apsolutno neprihvatljivo i u nekoj doglednoj budućnosti neodrživo. Ako se prezentuje da je jedan od ciljeva da se ovde stvori neka pravna sigurnost, sa time što će da se pokloni oduzeto zemljište, kada postoji živi vlasnik koji kaže da je to njegovo, nema govora da će ikada iko u nekoj doglednoj budućnosti, koji dođe do takve svojine, moći da kaže i dokaže da je to savesno stekao pred bilo kojim sudom u zemlji ili pred međunarodnim sudom. To je nemoguće, bez obzira što mu je to država omogućila.
RSE: Američka ambasada je dobila ekskluzivno zemljište na Dedinju. Kome je ranije pripadalo to zemljište?
Antić: To je jedan od fantastičnih primera kako se radi u skladu sa zakonom. Možda su neki zli jezici pokušavali sa ove strane da osporavaju tu cenu, ali mi smatramo da je ta cena, koju je američka vlada platila, fantastična. Pravo tržište građevinskog zemljišta, zbog te činjenice što je građevinsko zemljište u državnoj svojini, ne postoji. Da je ranije urađena restitucija, da je postojalo tržište, verovato bi možda vlada Amerike mogla da kupi i od bivših privatnih vlasnika neko drugo zemljište. To zemljište je zaista jedan izuzetno pozitivan primr jer je kupljeno do bivših vlasnika. To zemljište je bilo u vlasništvu SPC do 1940. godine. SPC je u skladu sa zakonima prodala to zemljište tadašnjem Vojnom ministarstvu Kraljevine Jugoslavije. Sukcesor Vojnog ministarstva i Kraljevine je Republika Srbija i ona je imala legitimno pravo da prodaje takvo zemljište. To je plaćeno. U svakom slučaju, za sve one zle jezike koji pokušavaju da nađu nešto loše u svemu tome, mogu da kažem da je možda vlada Amerike mogla da prođe skuplje, ali i jeftinije, da je uspostavljeno tržište. Tržište je nešto što zavisi od ponude i potražnje, a kada nema ponude i potražnje onda Republika Srbija mora da bude zadovoljna i sa ovim.
RSE: Da li je pred vama dug put borbe da se vlasnicima vrati imovina, ili mislite da će to ipak u nekom doglednom roku da se uradi?
Antić: Apelovati i očekivati od ljudi koji su danas na vlasti, pa čak i od onih najdobronamernijih, da će nešto uraditi i zbog interesa građana, onako globalno, mislim da nije realno. Nije bilo nikada realno, a naročito nije realno u današnje vreme.
Antić: Između ostalog i zbog toga. U vezi sa tim izjave su davali i potpredsednik Amerike i doskorašnji ambasadori i prethodni ambasadori. Mi smo se bunili zbog toga što se posle toliko godina odlaganja, sada definitivno vidi, da je bez ikakvog osnova bilo odlagano da se imovina vrati građanima. Posle toliko godina različitih razloga i izmišljenih problema, kako se ta imovina ne bi vratila, koji su vrlo često oličeni nekim fantastičnim iznosima navodnog novca potrebnog za restituciju, suočeni smo sa jednom opasnošću da ta oduzeta imovina, kao i mnogo više državne svojine, bude bukvalno preko noći poklonjena nekolicini povlašćenih pojedinaca kroz Nacrt zakona o planiranju i izgradnji, kojim bi se uredilo pitanje svojine nad građevinskim zemljištem, i kroz Nacrt zakona o javnoj svojini, gde je neka generalna ideja da se ta oduzeta imovina, umesto da se vrati građanima, ustvari poklanja direktno javnim preduzećima, ili indirektno, preko lokalnih samouprava i opšina. I u jednom i u drugom slučaju radi se o jednoj teškoj zloupotrebi zaista neophodnih zakona, i zakona o javnoj svojini i zakona kojima će se urediti na jedan bolji način pitanje izgradnje. Neophodna je decentralizacija ukupne vlasti. Sve se to zloupotrebljava sa zaista jednom generalnom idejom da se nekolicini ljudi u Srbiji da potpuna moć, tako što će na kraju postati vlasnici onoga što su uspeli da za sve ove godine uglavnom uzurpiraju.
RSE: Govorite o tajkunima?
U odnosu na masu svega onoga što je nekada oduzeto u kontinuitetu od 1941. godine do kraja sedamdesetih, potražuje se manje od 20 posto onoga što je oduzeto.
Antić: Apsolutno.
RSE: Koliko ljudi potražuje da im se vrati nešto od imovine? Koliko je to ljudi u Srbiji?
Antić: Prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju rok je bio do 30. juna 2006. godine. Nakon toga stiglo je samo 1.500 prijava. Ukupno je prijavljeno preko 140.000 pojedinaca. Možemo govoriti o 800.000 ili milion ljudi. To je zaista teško proceniti. Za nas su mnogo važniji oni dugi detalji i one druge statistike koje su proizašle iz tog Zakona o prijavljivanju. Bez obzira koliki je to broj ljudi, ta statistika i baza podataka koju je zvanično formirao republički organ i Republička direkcija za imovinu, pokazala je da se u odnosu na masu svega onoga što je nekada oduzeto u kontinuitetu od 1941. godine do kraja sedamdesetih, potražuje manje od 20 posto onoga što je oduzeto.
RSE: Kako tumačite to da ljudi nisu zainteresovani da im se to vrati?
Antić: Postojala je određena disproporcija u odnosu na ono što je oduzeto i umanjen je broj. To je prosto normalno i u drugim zemljama, ali u Srbiji je to možda najdrastičnije izraženo. Ako su Češka i Slovenija donosili zakone o restituciji 1990. ili 1991 godine, mi imamo kašnjenje od 20 godina. Na žalost veliki broj ljudi je biološki nestao a naslednika možda nemaju ili nisu zainteresovani. Ne verujem da ne znaju jer ipak u poslednjih desetak godina, u doba Interneta, prosto je neverovatno da ljudi nemaju tolika saznanja i da neke stvari ne znaju. Pre bih rekao da su nezainteresovani. Naš stav je vrlo jasan. Apsolutno treba pružiti priliku svakome da vrati imovinu. Saglasni smo sa tim, a to je bilo i u drugim zemljama, da postoje neka ograničenja da u roku od godinu dana, ili možda malo duže, ljudi imaju mogućnost da podnesu zahtev kada se donese zakon. Ukoliko se u tom roku ne jave, niko ih ne može lišiti prva na imovinu, ali svakako da ne bi mogli da potražuju ono što bi možda trebalo da bude u nekoj funkciji. Naročito ako je poljoprivredno zemljište u pitanju nije normalno da neko čeka tri godine a da zemljište stoji prazno dok se neki stari vlasnik seti da to potražuje.
Imovina Crkvi vraćena još pre tri godine
RSE: Bez obzira što nemamo Zakon o restituciji, crkvi je vraćeno jako mnogo? Na Fruškoj gori ima nekoliko manastira i skoro dve trećine Fruške gore je njihova svojina. Oni to izdaju i crkva je finansijksi vrlo obezbeđena.
Antić: U ono vreme, kada je donošen Zakon o restituciji crkvene imovine, imali smo jedan generalni stav da je to svakako jedna vrsta diskriminacije. Mi smo ukazivali da to jeste jedna vrsta diskriminacije, ali vrlo brzo smo shvatili da ukoliko se ne probije led sa jednom vrstom korisnika, da će vrlo teško biti da se donese jedan opšti zakon o restituciji, ukoliko se ne pokaže kako to izgleda u praksi. Ono što se dešava u praksi, ne verujem da je u potpunosti zadovoljavajuće, jer ne verujemo da u svim situacijama SPC (Srpska pravoslavna crkva) gazduje sa tom imovinom na onaj način na koji bi trebala da gazduje. Naravno da postoje suprotstavljeni interesi, postoji zvanična institucija Republike Srbije koja se bavi primenom tog Zakona, a to je Republička direkcija za restituciju oduzete imovine, koja se bavi isključivo pitanjem restitucije imovine crkvi i verskih zajednica. S druge strane, jedan od izgovora zašto se donosio Zakon o restitucije imovine crkve i verskih zajednica je bio taj da u odnosu na ukupnu imovinu, crkve potražuju mnogo manje od građana. Statistika je pokazala da i građanin ne potražuje baš nešto mnogo više imovine od crkve. Možda na Fruškoj gori postoje ogromne površine, ali generalno, u odnosu na površnu cele Srbije i svega onoga što je danas državna svojina, to je jedan mali procent, što je korišćeno kao argument. Sada imamo situaciju da građani, univerziteti, zadužbine potražuju isto, svakako više nego crkve, ali opet je to malo u odnosu na ukupnu imovinu. Onda se postavlja pitanje zašto i dalje ta diskriminacija? Ipak je treća godina već protekla otkako je donet zakon za crkve.
RSE: Zašto se uopšte kasni oko zakona o restituciji kada je 2007. godine održana javna rasprava?
Antić: To je toliko očigledno da zakona o restituciji nema. To je ružno reći, ali to je apsolutno adekvatno. Zakona o restituciji u Srbiji nema zbog određene grupe ljudi, koja je na žalost bliska vlasti. U pitanju su tajkuni ili oni koji imaju bukvalno svoje eksponente u vlasti. Neverovatno je kako krajem devedesetih, tako i nakon 2000. godine, pa i dan danas, taj krug ljudi pokušava, što su delimično i uspeli, da sve to što je nekada bilo društveno i državno, ali ne samo izvorno državno, već i gradsko ili opštinsko, prisilno podržavi od privatnika pojedinaca i to je postalo predmet preprodaje nekolicine tih povlašćenih ljudi koji su bliski sa onima koji su na vlasti i koji su najuticajniji u vlasti.
Protivnici restitucije jačaju bogatstvo
RSE: Evropska unija podrazumeva da su sređeni svojinski odnosi pri ulasku u nju. U Evropsku uniju se ne može ukoliko niste sredili svojinske odnose. Kako ćemo mi?
Antić Mi smo potpuno realni i veoma čvrsto stojimo na nogama i mi smo među prvima koji već godinama u nazad govore da određeni sa svojim postupcima, a između ostalog su jedni od najvećih i najžešćih protivnika restitucije, više rade na tome da nikada ne uđemo u Evropsku uniju, ili da uđemo što kasnije. Nekada smo to govorili za Miroljuba Labusa, nekadašnjeg profesora, a to se sada i pokazuje, a danas to možemo da kažemo čak i za Božidara Đelića, današnjeg potpredsednika Vlade.
RSE: Zašto su oni protivnici restitucije?
Antić: Pa mislim da su skriveno i tajno savetnici onih povlašćenih pojedinca koji imaju velike koristi da mi što kasnije uđemo u Evropsku uniju, ili da nikada ne uđemo. Oni na ovaj način opstaju, jačaju, žive i stvaraju bogatstva, nikada ne viđena na ovim prostorima, između ostalog i zbog postojanja monopola.
RSE: Imate li neki dokaz da je to tako kako kažete?
Antić: Monopoli su jedna bolest koja postoji u svim zemljama. Kada imate monopol nad građevinskim zemljištem, a isključivi vlasnik građevinskog zemljišta u Republici Srbiji je Republika Srbija, imate monopol političkih partija nad tom imovinom, bilo da je izražen kroz upravljanje tom imovinom putem javna preduzeća, ili kroz fiktivno demokratski izabrane skupštine lokalnih samouprava ili pak fiktivno izabrane "demokratske" samostalne Skupštine Srbije koje su evidentno pod većom kontrolom Vlade, umesto da bi bilo obrnuto. Taj monopol se održava i opstaje. Taj monopol opstaje i kroz korupciju, kroz populizam i sve ono što smo mi upotrebljavali i što je pre nekoliko meseci deklarativno izneo čak i predsednik Republike. To se najviše ogleda kroz spregu političara i krupnih biznismena ili privrednika u Srbiji, čak i pravosuđa i kriminala. Upravo to je to. Opstanak tog monopola je pokušaj transformacije tog monopola u nešto što je još gore od državnog monopola, a to je privatni monopol. Ukoliko nam se desi ono što su neki predvideli, što je najavio čak i ministar Dulić, mi ćemo doći u tu situaciju da umesto državnog monopola nad građevinskim zemljištem, dobijemo privatni monopol nekolicine pojedinaca.
Antić: To možete da vidite u raznim izveštajima čiji je zaključak da je jedan od najvećih problema upravo taj državni monopol i vlasništvo države nad građevinskim zemljištem. Hajde da to prevedemo na način koji bi mogao da bude razumljiv građanima. Uzmimo za primer privatizaciju društvenog kapitala koja je započela devedesetih godina, a koja je intenzivno uobličena kroz neki Zakon o privatizaciji nakon 2000. godine, tačnije nakon 2001. godine, a počeo je da se primenjuje 2002. godine. Činjenice kažu, a u nekoliko navrata smo dobili podatak od nekoliko ovlašćenih zvaničika Uprave za trezor, da je zaključno sa 31. 12. 2008. godine u budžet Republike Srbije od svih privatizacija ušlo nepunih 700 miliona eura. U isto vreme imate zvanične državne organe, Agenciju za privatizaciju, nadležne organe, zvanične memorandume, izveštaje o budžetu koji idu ka Svetskoj banci, izveštaje koji idu ka svim međunarodnim institucijama, koji idu ka našoj javnosti, da je Agencija za privatizaciju ugovorila za sve te privatizacije do kraja 2008. godine oko 2,8 milijardi eura. Tu je i činjenica da je jedan jako mali broj ljudi, povlašćenih pojedinaca, u tom periodu stekao ogromna bogatstva. To su činjenice. Zaključke svi neka izvuku sami.
Žele nas skinuti s dnevnog reda
RSE: Da li vas je neko iz Vlade primio dok ste protestovali?
Antić: Ne. Ranije je bilo komunikacija i sa ministrom Dulićem i sa savetnicima. Kada smo se prvi put susreli sa gospodinom Dulićem, u svojstvu novog ministra za tu oblast, koja je malo čudno povezana - životna sredina i prostorno planiranje - eksplicitno je navedeno da to Ministarstvo ne može ulaziti u svojinske odnose, ne može ići ni korak više, ni korak manje, od onoga što je već urađeno kroz Zakon o planiranju i izgradnji i da je to posao Ministarstva finansija. Logično, pošto je to i u skladu sa Zakonom o ministarstvima i u skladu sa nekom logikom, bili smo stalno usmereni na Ministarstvo finansija, ali sada odjednom, preko noći, preko leta, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja daje sebi za pravo da ulazi u regulisanje pitanja svojine nad građevinskom zemljište i pokušaja legalizacije svih onih nepravilnosti koje su se dešavale od 1941. godine do danas, a vezano za građevinsko zemljište.
RSE: Kako to tumačite?
Antić: To je pokušaj da se skine problem s dnevnog reda, ali to je možda i posledica popuštanja pod pritiskom te nekolicine povlašćenih pojedinaca. Koji god da je motiv u pitanju, tako nešto je skandalozno, apsolutno neprihvatljivo i u nekoj doglednoj budućnosti neodrživo. Ako se prezentuje da je jedan od ciljeva da se ovde stvori neka pravna sigurnost, sa time što će da se pokloni oduzeto zemljište, kada postoji živi vlasnik koji kaže da je to njegovo, nema govora da će ikada iko u nekoj doglednoj budućnosti, koji dođe do takve svojine, moći da kaže i dokaže da je to savesno stekao pred bilo kojim sudom u zemlji ili pred međunarodnim sudom. To je nemoguće, bez obzira što mu je to država omogućila.
RSE: Američka ambasada je dobila ekskluzivno zemljište na Dedinju. Kome je ranije pripadalo to zemljište?
Antić: To je jedan od fantastičnih primera kako se radi u skladu sa zakonom. Možda su neki zli jezici pokušavali sa ove strane da osporavaju tu cenu, ali mi smatramo da je ta cena, koju je američka vlada platila, fantastična. Pravo tržište građevinskog zemljišta, zbog te činjenice što je građevinsko zemljište u državnoj svojini, ne postoji. Da je ranije urađena restitucija, da je postojalo tržište, verovato bi možda vlada Amerike mogla da kupi i od bivših privatnih vlasnika neko drugo zemljište. To zemljište je zaista jedan izuzetno pozitivan primr jer je kupljeno do bivših vlasnika. To zemljište je bilo u vlasništvu SPC do 1940. godine. SPC je u skladu sa zakonima prodala to zemljište tadašnjem Vojnom ministarstvu Kraljevine Jugoslavije. Sukcesor Vojnog ministarstva i Kraljevine je Republika Srbija i ona je imala legitimno pravo da prodaje takvo zemljište. To je plaćeno. U svakom slučaju, za sve one zle jezike koji pokušavaju da nađu nešto loše u svemu tome, mogu da kažem da je možda vlada Amerike mogla da prođe skuplje, ali i jeftinije, da je uspostavljeno tržište. Tržište je nešto što zavisi od ponude i potražnje, a kada nema ponude i potražnje onda Republika Srbija mora da bude zadovoljna i sa ovim.
RSE: Da li je pred vama dug put borbe da se vlasnicima vrati imovina, ili mislite da će to ipak u nekom doglednom roku da se uradi?
Antić: Apelovati i očekivati od ljudi koji su danas na vlasti, pa čak i od onih najdobronamernijih, da će nešto uraditi i zbog interesa građana, onako globalno, mislim da nije realno. Nije bilo nikada realno, a naročito nije realno u današnje vreme.