(Youtube: Televizija Srbija (RTS) priznaje laz o zaklanoj srpskoj deci,
insert iz filma Vukovar - konačni rez Janka Baljka i Drage Hedla, 2005. godina)
Branka Mihajlović
Mesecima nakon što je prošle godine Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu krivičnu prijavu protiv ratnohuškačkih novinara i medija, nije bilo vesti o tome kakva je sudbina te inicijative.
Poslednjih dana, međutim, stižu informacije da se na tome ozbiljno radi i da ima preokreta u tumačenju pravnih propisa o sejanju mržnje koji bude nadu da ratni huškači iz 90-ih neće ostati nekažnjeni.
Profesor Vojin Dimitrijević predsednik Beogradskog centra za ljudska prava objašnjava da je greška bila u tome „što smo hteli da nađemo čoveka koji je čuo ratnog huškača, pa onda rešio da ode u rat i nekoga ubije. To nije trebalo tako raditi. To delo je učinjeno već samim izrečenim pozivom na ubijanje, opasnošću koje je to izazvalo.“
I američko zakonodavstvo na koje se mnogi pozivaju tvrdeći da nema krivične odgovornosti za izgovorenu reč, poznaje taj princip i to je primenjivano i u toj zemlji koja se smatra veoma liberalnom, kada je javni govor u pitanju, kaže Vojin Dimitrijević i navodi da su američki sudovi na toj osnovi gonili neke vođe Kju Kjus Klana.
Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a u vreme kada je podneta krivična prijava, kaže da je ovo novo tumačenje profesora Dimitrijevića preokret i da će, kako ona veruje, dovesti do podizanja tužbi na osnovu prijave Nezavisnog udruženja novinara.
Tužilastvo za ratne zločine ne želi da izlazi u javnost dok je sve u fazi pripreme. Ipak, profesor Dimitrijević smatra da su oni krenuli u prikupljanje dokaza , jer je fomirana ekipa koja proučava te iskaze a više ne traži , kao ranije, nekoga ko kaže: jeste, tog sam jutra čuo toga i toga pa sam onda rešio da odem u Vukovar da nekoga ubijem.
„Nezavisno udruženje novinara je ponudilo ono što smo mi imali u svojim Dosijeima“, kaže Nadežda Gaće i potvrđuje da Tužilaštvo ima posebnu ekipu koja ide i u Narodnu biblioteku Srbije i čita sva tadašnja izdanja štampanih medija, a obilazi i sadašnji javni servis, tadašnji RTS i TV Novi Sad.
Da li se danas pamti kako je pripremano javno mnjenje za ono što će uslediti, kakve su laži plasirane o tome šta se događa na ratištima u BIH i Hrvatskoj a kasnije i na Kosovu? Profesor Vojin Dimitrijević se priseća:
„Bilo je dovoljno otvoriti Televiziju, bilo je dovoljno, na žalost, otvoriti Politiku pa videti (i to je bila dvostruka tuga) kako jedan do tada ugledni, seriozni list pada u ruke onih koji namerno lažu, žele da izazovu mržnju i sukobe...Neki ljudi koji su tome poverovali izgubili su život, izgubili noge i ruke a neki ljudi koji su to svesno radili i uređivali postali su vrlo bogati, ugledni građani.“
Angažovano neznanje
Snimci koji su korišćeni u beogradskim dokumentarcima Lazara Lalića i sarajevskim Bore Kontića podsećaju nas na ratnohuškačko novinarstvo 90-ih.
Ipak, Nadežda Gaće ne veruje da će biti lako Tužilaštvu da prikupi dokazni materijal.
„Tužilaštvo je dobilo odgovor od Javnog servisa da je kompletna dokumentacija izgorela za vreme NATO bombardovanja, što nije tačno. Iole ozbiljan čovek koji se bavio televizijom zna da je sva dokumentacija bila u bunkerima koji su jako teško mogli da izgore za vreme bombardovanja RTS-a“, kaže Gaće.
Da li posle dvadeset godina od početka i deset godina od završetka najnovijih balkanskih ratova ima smisla goniti one koji nisu načinili zločin sa puškom u ruci?
Odgovor na pitanje zašto to radi NUNS, zašto to podržavaju antiratni aktivisti iz 90-ih godina i veliki deo nevladinog sektora može se naći i u rezultatima jednog nedavnog istraživanja. Ono je pokazalo da i danas građani Srbije mnoge stavove zasnivaju na propagandi iz 90-ih godina.
Istoričarka Dubravka Stojanović objašnjava:
„Jedno od prvih pitanja je bilo gde su naučili istoriju. Preko 70 odsto njih je reklo da je naučilo u školi. Međutim, posle su odgovori na sva pitanja koja su postavljena a koja bila isključivo školska, pokazala da znanje, nazovimo to tako, koje su oni imali nikako nije školsko znanje. To su odgovori zasnovani na onome što su slušali 90-ih godina, što su pokupili u nacionalističkoj propagandi u vreme rata.“
Mnogi stereotipi o susedima i danas se oslanjaju na laži plasirane u 90-im godinama koje su istoričari nazvali angažovano neznanje.
Neke primere tog „angažovanog nezanja“ koje se može upotrebiti opet ako to zatreba, navodi naša sagovornica Dubravka Stojanović:
„...da su Srbi došli pre Hrvata na Balkan, ili da Hrvati nisu imali državu u srednjem veku. Zanimljiv je odnos prema Otomanskom carstvu, odnosno Turcima, jer to zapravo otkriva današnji odnos prema Bošnjacima. Na pitanje kakvo je bilo Otomansko carstvo, skoro 80 od sto ispitanika je reklo da se radilo o turskom jarmu a ispod 20 od sto je bilo spremno da prihvati da je to Carstvo imalo i uspone i padove, što je istorijska istina. Prema tome, vidi se iz niza odgovora da je ta propaganda iz 90-ih pobedila i da je ona stvorila to „angažovano neznanje“ koje je uvek spremno da se aktivira kada je potrebno da nekoga mrzimo ili da sa nekim krenemo u konflikt.“
