U Srbiji nisu retki slučajevi objavljivanja novinskih oglasa u kojima pojedici nude svoje organe. U Ministarstvu zdravlja kažu da ova pojava nadilazi medicinske okvire i da je za njeno prevazilaženje neophodno uključiti što veći deo društva.
Kako se prehraniti, obezbediti školovanje za decu, platiti struju, komunalije? Ova egzistencijalna pitanja koja muče gotovo petinu stanovništva Srbije koja živi ispod donje granice siromaštva navela je, prema nekim tvrdnjama, jedan deo njih da razmišljaja o prodaji sopstvenih organa.
U Doljvecu kod Niša pokrenuta je, čak, inicijativa da se osnuje agencija za prodaju organa, iako je samim inicijatorima poznata činjenica da to zakon striktno zabranjuje.
Dragić Nerandžić, predsednik Foruma Doljevac i Udruženja boraca rata 99. godine, tvrdi da je na takav korak spremno, čak, 1.000 meštana.
“Mi smo to pokrenuli da vidimo kako da rešimo to pitanje. Toliko se ljudi javlja, da to nije normalno. Znamo da je to zakonski nemoguće, ali želja nam je da preko medija informišemo o stanju u ovom kraju. Da se nešto promeni, da taj narod počne da radi. Ljudi su spremni na sve. Verovali ili ne!”, kaže Nerandžić.
RSE: Koliko je ljudi, po Vama, spremni na takav čin?
Nerandžić: To je u početku bilo oko 1.000 ljudi s juga Srbije, a sada se mnogo više ljudi javlja.
Podršku ovoj inicijativi dao je i pedesetogodišnji Ljubiša Stojanović iz Malošišta, koji je pre tri godine doživeo infarkt. Kaže da je spreman na sve kako bi prehranio porodicu.
“Imao sam infarkt. Nemam nikakva primanja od 1992. godine. Radi samo moja supruga i to je to!”, kaže Stojanović.
Na socijali stotine porodica
Prema tvrdnjama iz Centra za socijalni rad, u Doljevcu je materijalno ugroženo oko 1.700 ljudi, a oko 340 porodica prima neku vrstu socijalne pomoći. Đacima se plaćaju mesečne karte za prevoz ukoliko se školuju u Nišu, a problem su i staračka domaćinstva koja imaju penziju oko 80 evra, kaže Sava Stevanović, direktor Centra za socijalni rad, napominjući da ljudi ovog kraja žive isključivo od poljoprivrede.
"Povrtarstvo je u pitanju. Sadi se paprika. Ko hoće da radi može da zaradi, ko neće… Situacija je kao i u celoj Srbiji. Ljudi su ostali bez posla, pa se svako snalazi. Ali da je takva situcija, da je došlo do toga da se prodaju organi, ja ne bih baš rekao”, navodi Stevanović.
RSE: Znači Vi nemate takva saznanja?!
Stevanović: Taman posla, čoveče! To je van pameti! Naježim se kada to čujem. Ja radim sa socijalno ugroženim grupama ljudi. Nisam ni od koga čuo da tako nešto hoće!
Bez obzira na činjenicu da zakon to izričito zabranjuje, nisu retki ni slučajevi objavljivanja novinskih oglasa u kojima pojedici nude svoje organe na prodaju.
Kometarišući ovu pojavu, kao i slučaj u Doljevcu, koji se nameće kao, do sada, najtransparentniji i najmasovniji oblik potencijalne trgovine organima, Hajrija Mujović, član Etičkog odbora u Ministarstvu zdravlja Srbije, kaže da je to uznemirujuća situacija napominjući, međutim, da je ovaj problem ima mnogo šire dimezije od medicinskog aspekta.
“To izlazi iz domena medicine. Ona je možda samo neki povod. Uzrok tog očaja više se nalazi u ekonomskoj situaciji takvih ljudi. Ne verujem da medicinske službe mogu mnogo tu da pomognu. Društvo treba time da se pozabavi kako ne bi dolazili u takve situacije. A naravno da će se to stopirati i od strane zdravstvene inspekcije i od strane drugih državnih organa. U svakom slučaju, mislim da bi trebalo da bude sprovedena jedna veća kontrola policije. Možda bi pomogla i edukacija stanovništva. Treba razgovarati s tim ljudima. Uzrok sigurno nije u zdravstvenom sistemu, već u socijalnom statusu tih ljudi”, tvrdi Mujović.
Više ekperata iz oblasti sociologije i psihologije, koje smo kontaktirali ovim povodom, nisu bil spremni za razgovor, budući da su podaci o ovoj pojavi šturi i neprecizni, a samim tim i nepouzdani. Uglavnom se slažu u oceni da je ekonomska situacija u zemlji teška, ali ne u tolikoj meri da bi se bezrezervno prihvatile tvrdnje o namerama stotina, ili možda hiljada siromašnih koji bi se opredelili na tako drastičan korak kao što je prodaja organa.
Prihvatajući hipotetički takvu mogućnost, socilog Zagorka Golubović kaže:
“Ako smo u ovoj zemlji došlo do toga, u Doljevcu ili ne znam gde, da moramo da prodajemo svoje organe da bismo preživeli, i ne možemo da nađemo drugi način izlaska iz situacije u kojoj živimo, onda to znači da smo skoro u ambisu.”
Kako se prehraniti, obezbediti školovanje za decu, platiti struju, komunalije? Ova egzistencijalna pitanja koja muče gotovo petinu stanovništva Srbije koja živi ispod donje granice siromaštva navela je, prema nekim tvrdnjama, jedan deo njih da razmišljaja o prodaji sopstvenih organa.
U Doljvecu kod Niša pokrenuta je, čak, inicijativa da se osnuje agencija za prodaju organa, iako je samim inicijatorima poznata činjenica da to zakon striktno zabranjuje.
Dragić Nerandžić, predsednik Foruma Doljevac i Udruženja boraca rata 99. godine, tvrdi da je na takav korak spremno, čak, 1.000 meštana.
“Mi smo to pokrenuli da vidimo kako da rešimo to pitanje. Toliko se ljudi javlja, da to nije normalno. Znamo da je to zakonski nemoguće, ali želja nam je da preko medija informišemo o stanju u ovom kraju. Da se nešto promeni, da taj narod počne da radi. Ljudi su spremni na sve. Verovali ili ne!”, kaže Nerandžić.
RSE: Koliko je ljudi, po Vama, spremni na takav čin?
Nerandžić: To je u početku bilo oko 1.000 ljudi s juga Srbije, a sada se mnogo više ljudi javlja.
Podršku ovoj inicijativi dao je i pedesetogodišnji Ljubiša Stojanović iz Malošišta, koji je pre tri godine doživeo infarkt. Kaže da je spreman na sve kako bi prehranio porodicu.
Znamo da je to zakonski nemoguće, ali želja nam je da preko medija informišemo o stanju u ovom kraju. Da se nešto promeni, da taj narod počne da radi. Ljudi su spremni na sve. Verovali ili ne!
“Imao sam infarkt. Nemam nikakva primanja od 1992. godine. Radi samo moja supruga i to je to!”, kaže Stojanović.
Na socijali stotine porodica
Prema tvrdnjama iz Centra za socijalni rad, u Doljevcu je materijalno ugroženo oko 1.700 ljudi, a oko 340 porodica prima neku vrstu socijalne pomoći. Đacima se plaćaju mesečne karte za prevoz ukoliko se školuju u Nišu, a problem su i staračka domaćinstva koja imaju penziju oko 80 evra, kaže Sava Stevanović, direktor Centra za socijalni rad, napominjući da ljudi ovog kraja žive isključivo od poljoprivrede.
"Povrtarstvo je u pitanju. Sadi se paprika. Ko hoće da radi može da zaradi, ko neće… Situacija je kao i u celoj Srbiji. Ljudi su ostali bez posla, pa se svako snalazi. Ali da je takva situcija, da je došlo do toga da se prodaju organi, ja ne bih baš rekao”, navodi Stevanović.
RSE: Znači Vi nemate takva saznanja?!
Stevanović: Taman posla, čoveče! To je van pameti! Naježim se kada to čujem. Ja radim sa socijalno ugroženim grupama ljudi. Nisam ni od koga čuo da tako nešto hoće!
Bez obzira na činjenicu da zakon to izričito zabranjuje, nisu retki ni slučajevi objavljivanja novinskih oglasa u kojima pojedici nude svoje organe na prodaju.
Kometarišući ovu pojavu, kao i slučaj u Doljevcu, koji se nameće kao, do sada, najtransparentniji i najmasovniji oblik potencijalne trgovine organima, Hajrija Mujović, član Etičkog odbora u Ministarstvu zdravlja Srbije, kaže da je to uznemirujuća situacija napominjući, međutim, da je ovaj problem ima mnogo šire dimezije od medicinskog aspekta.
“To izlazi iz domena medicine. Ona je možda samo neki povod. Uzrok tog očaja više se nalazi u ekonomskoj situaciji takvih ljudi. Ne verujem da medicinske službe mogu mnogo tu da pomognu. Društvo treba time da se pozabavi kako ne bi dolazili u takve situacije. A naravno da će se to stopirati i od strane zdravstvene inspekcije i od strane drugih državnih organa. U svakom slučaju, mislim da bi trebalo da bude sprovedena jedna veća kontrola policije. Možda bi pomogla i edukacija stanovništva. Treba razgovarati s tim ljudima. Uzrok sigurno nije u zdravstvenom sistemu, već u socijalnom statusu tih ljudi”, tvrdi Mujović.
Više ekperata iz oblasti sociologije i psihologije, koje smo kontaktirali ovim povodom, nisu bil spremni za razgovor, budući da su podaci o ovoj pojavi šturi i neprecizni, a samim tim i nepouzdani. Uglavnom se slažu u oceni da je ekonomska situacija u zemlji teška, ali ne u tolikoj meri da bi se bezrezervno prihvatile tvrdnje o namerama stotina, ili možda hiljada siromašnih koji bi se opredelili na tako drastičan korak kao što je prodaja organa.
Prihvatajući hipotetički takvu mogućnost, socilog Zagorka Golubović kaže:
“Ako smo u ovoj zemlji došlo do toga, u Doljevcu ili ne znam gde, da moramo da prodajemo svoje organe da bismo preživeli, i ne možemo da nađemo drugi način izlaska iz situacije u kojoj živimo, onda to znači da smo skoro u ambisu.”
