Da li je Srbija, zaustavljena na svom evropskom putu, talac haških begunaca Mladića i Hadžića ili sopstvene neodlučne političke elite?
Možda će na ovo pitanje biti lakše naći odgovor, ako se analizira dan kada se vratila Biljana Plavšić iz švedskog zatvora i sletela na beogradski aerodrom.
Može se pretpostaviti koliko je vagano u Beogradu kako izvesti da doček bivše haške osudjenice, sadašnje i doveka dokazane ratne zločinke Biljane Plavšić bude takav da ne naljuti ni mnoge domaće „patriote“, a ni međunarodne budne posmatrače. Za ostale, ko brine?
Tako bi, otprilike, moglo da se opiše ono što se događalo ovih dana u Beogradu.
Slavica Đukić Dejanović, predsednica Parlamenta iz redova Dačićevih socijalista je rekla našem Radiju:
„Dolazak Biljane Plavsić u Beograd nije odluka Srbije. I građani i zvaničnici Srbije vrlo poštuju sve uzuse i sistem vrednosti koje nameće međunarodno pravo."
Nešto drugačije, međutim, stvari vidi docent na Univerzitetu u Engleskoj Jovan Bajford. On kaže da je srpska vlast, nedolaskom svojih predstavnika na aerodrom, odaslala poruku na važne međunarodne adrese da nema ništa sa dočekom Biljane Plavšić, ali istovremeno skreće pažnju na neke činjenice koje dovode u pitanje istinitost te poruke:
„Ona nije sletela kao privatno lice, kao zločinac koji je odležao svoju kaznu. Ona nije došla, prošla carinsku kontrolu, sela u taksi i otišla svojoj kući. Ono što je zanimljivo je da je nju dočekao predstavnik jedne strane države koji se na teritoriji Srbije ponašao domaćinski, kao kod svoje kuće. Gledaoci TV su mogli da vide da su se kola sa registracijama Republike Srpske kretala beogradskim ulicama sa upaljenim plavim svetlima, kako se ne voze privatna lica kroz Beograd, kada doputuju iz inostranstva. Dakle, postavlja se pitanje da li je Dodik, svojim dolaskom u Beograd, imao zapravo potporu srpske države, da li je to sa saglasnošću, ili nije. Ne zna se koja je od te dve kombinacije, zapravo, gora.“
Odlasci i povratci iz 'domovine'
Videćemo da li će neko od odgovornih u Srbiji reagovati na sledeće stavove premijera Milorada Dodika, inače političara koga otvoreno podržava zvanični Beograd. Ili je on, gostujući u Kažiprstu novinarke B92 Danice Vucinić, rekao ono što beogradski zvaničnici, samo iz opreza, nikada tako otvoreno ne bi?
„Moja je obaveza bila da budem tu kada je dolazila jedna žena, u godinama u kojima jeste, koja je prihvatila da odleži kaznu, iako je sama mislila da to nije pravedno, kao što sam i ja mislio da nije pravdeno da bude osuđena."
Biljana Plavšić i Milorad Dodik u BeograduB92: Ali, ona je sama rekla šta je počinila...
Dodik: Jeste, naravno, ali morate da udjete u motive. Rekla je i za ono što nikada nije čula da se desilo, rekla je da ne bi prolazila kroz ponižavajući proces.“
Činjenica je da haški optuzenici ili u Hag odlaze iz Srbije, ili se u nju, kao u svoju domovinu, vraćaju. Svi su oni o bili dugo vremena lepo zbrinuti u Srbiji.
Imaju stanove ili kuće, imaju sva potrebna dokumenta, uključucjući i na vreme dobavljena rezervna državljanstva, imaju izbeglu rodbinu koja se o njima i njihovoj imovini brine, imaju svoje čuvare i glasnogovornike. I imaju deo javnosti koja ih i danas smatra nevinim žrtvama zle medjunarodne urote.
Radovan Karadžić, da bi se pretvorio u dr Dabića, morao je imati podobru logistiku, o Ratku Mladiću da ne pričamo...Goran Hadžić je tačno na vreme obavešten kad treba da se makne iz svoje komforne novosadske kuće....
Institucije krive za stav javnosti
Ipak, u današnjoj Srbiji, da ne grešimo dušu, nije haškim beguncima više lagodno. Međutim, nije lagodno ni onima koji gone haške begunce jer, ne samo da se ne menja odnos javnosti prema njima već se učvrćuje dosadašnji stav.
Raste broj građana, sada više od 50 odsto njih, koji smatraju da nije u interesu Srbije isporučivanje haških optuženika, kaže Svetlana Logar iz „IPSOS Stratedžik marketinga“. To je posledica nedovoljno jasnih poruka koje odgovorni šalju javnosti.
Zločinci postaju heroji jer se propuštaju prilike, kakvo je bilo, na primer, hapšenje Radovana Karadžića ili dolazak Biljane Plavsić da se, umesto sladunjavih holivudskih priča, podseti na zločine u protekim ratovima za koje se sudi u Hagu:
„Imate utisak stalno da naši odgovorni političari i institucije oklevaju da do kraja otvore priču o tome sta se sve dešavalo u tim nesrećnim godinama ratova."
Na pitanje zašto se politička elita u Srbiji i toliko godina nakon rata ne odlučuje na otvorenu osudu ljudi koji su nosioci projekta čija je realizacija podrazumevala i ratne zločine sirokih razmera, za koje je odgovarala Biljana Plavšić i za koje počinje sudjenje Radovanu Karadžiću, a čeka proces Ratku Mladiću, naš sagovornik Jovan Bajford odgovara:
„Ja mislim da srpska država ostaje zatočenik svakoga ko ima veze sa Hagom, zbog toga što srpska država živi u patološkom strahu da će se neke istine o njenom učešću u ratu u Bosni otkriti. I zato je svako ko nešto zna, ko nešto može da kaže, svako koga neko nešto može da pita stavljen pod nekakvu zaštitu i pod kontrolu da se, slučajno, neke stvari ne bi otkrile. Stalno se govori o tome da ako neko nešto kaže, može da se odrazi na Srbiju, na tužbe za genocid...itd. Poražavajuća je činjenica da cela država ima patološki strah da će neke mračne strane njene istorije izaći na videlo, umesto da se sa tim mračnim stranama istorije, ona direktno suoči.“
Možda će na ovo pitanje biti lakše naći odgovor, ako se analizira dan kada se vratila Biljana Plavšić iz švedskog zatvora i sletela na beogradski aerodrom.
Može se pretpostaviti koliko je vagano u Beogradu kako izvesti da doček bivše haške osudjenice, sadašnje i doveka dokazane ratne zločinke Biljane Plavšić bude takav da ne naljuti ni mnoge domaće „patriote“, a ni međunarodne budne posmatrače. Za ostale, ko brine?
Tako bi, otprilike, moglo da se opiše ono što se događalo ovih dana u Beogradu.
Slavica Đukić Dejanović, predsednica Parlamenta iz redova Dačićevih socijalista je rekla našem Radiju:
„Dolazak Biljane Plavsić u Beograd nije odluka Srbije. I građani i zvaničnici Srbije vrlo poštuju sve uzuse i sistem vrednosti koje nameće međunarodno pravo."
Nešto drugačije, međutim, stvari vidi docent na Univerzitetu u Engleskoj Jovan Bajford. On kaže da je srpska vlast, nedolaskom svojih predstavnika na aerodrom, odaslala poruku na važne međunarodne adrese da nema ništa sa dočekom Biljane Plavšić, ali istovremeno skreće pažnju na neke činjenice koje dovode u pitanje istinitost te poruke:
„Ona nije sletela kao privatno lice, kao zločinac koji je odležao svoju kaznu. Ona nije došla, prošla carinsku kontrolu, sela u taksi i otišla svojoj kući. Ono što je zanimljivo je da je nju dočekao predstavnik jedne strane države koji se na teritoriji Srbije ponašao domaćinski, kao kod svoje kuće. Gledaoci TV su mogli da vide da su se kola sa registracijama Republike Srpske kretala beogradskim ulicama sa upaljenim plavim svetlima, kako se ne voze privatna lica kroz Beograd, kada doputuju iz inostranstva. Dakle, postavlja se pitanje da li je Dodik, svojim dolaskom u Beograd, imao zapravo potporu srpske države, da li je to sa saglasnošću, ili nije. Ne zna se koja je od te dve kombinacije, zapravo, gora.“
Odlasci i povratci iz 'domovine'
Videćemo da li će neko od odgovornih u Srbiji reagovati na sledeće stavove premijera Milorada Dodika, inače političara koga otvoreno podržava zvanični Beograd. Ili je on, gostujući u Kažiprstu novinarke B92 Danice Vucinić, rekao ono što beogradski zvaničnici, samo iz opreza, nikada tako otvoreno ne bi?
„Moja je obaveza bila da budem tu kada je dolazila jedna žena, u godinama u kojima jeste, koja je prihvatila da odleži kaznu, iako je sama mislila da to nije pravedno, kao što sam i ja mislio da nije pravdeno da bude osuđena."
Dodik: Jeste, naravno, ali morate da udjete u motive. Rekla je i za ono što nikada nije čula da se desilo, rekla je da ne bi prolazila kroz ponižavajući proces.“
Činjenica je da haški optuzenici ili u Hag odlaze iz Srbije, ili se u nju, kao u svoju domovinu, vraćaju. Svi su oni o bili dugo vremena lepo zbrinuti u Srbiji.
Imaju stanove ili kuće, imaju sva potrebna dokumenta, uključucjući i na vreme dobavljena rezervna državljanstva, imaju izbeglu rodbinu koja se o njima i njihovoj imovini brine, imaju svoje čuvare i glasnogovornike. I imaju deo javnosti koja ih i danas smatra nevinim žrtvama zle medjunarodne urote.
Radovan Karadžić, da bi se pretvorio u dr Dabića, morao je imati podobru logistiku, o Ratku Mladiću da ne pričamo...Goran Hadžić je tačno na vreme obavešten kad treba da se makne iz svoje komforne novosadske kuće....
Institucije krive za stav javnosti
Ipak, u današnjoj Srbiji, da ne grešimo dušu, nije haškim beguncima više lagodno. Međutim, nije lagodno ni onima koji gone haške begunce jer, ne samo da se ne menja odnos javnosti prema njima već se učvrćuje dosadašnji stav.
Raste broj građana, sada više od 50 odsto njih, koji smatraju da nije u interesu Srbije isporučivanje haških optuženika, kaže Svetlana Logar iz „IPSOS Stratedžik marketinga“. To je posledica nedovoljno jasnih poruka koje odgovorni šalju javnosti.
Zločinci postaju heroji jer se propuštaju prilike, kakvo je bilo, na primer, hapšenje Radovana Karadžića ili dolazak Biljane Plavsić da se, umesto sladunjavih holivudskih priča, podseti na zločine u protekim ratovima za koje se sudi u Hagu:
„Imate utisak stalno da naši odgovorni političari i institucije oklevaju da do kraja otvore priču o tome sta se sve dešavalo u tim nesrećnim godinama ratova."
Na pitanje zašto se politička elita u Srbiji i toliko godina nakon rata ne odlučuje na otvorenu osudu ljudi koji su nosioci projekta čija je realizacija podrazumevala i ratne zločine sirokih razmera, za koje je odgovarala Biljana Plavšić i za koje počinje sudjenje Radovanu Karadžiću, a čeka proces Ratku Mladiću, naš sagovornik Jovan Bajford odgovara:
„Ja mislim da srpska država ostaje zatočenik svakoga ko ima veze sa Hagom, zbog toga što srpska država živi u patološkom strahu da će se neke istine o njenom učešću u ratu u Bosni otkriti. I zato je svako ko nešto zna, ko nešto može da kaže, svako koga neko nešto može da pita stavljen pod nekakvu zaštitu i pod kontrolu da se, slučajno, neke stvari ne bi otkrile. Stalno se govori o tome da ako neko nešto kaže, može da se odrazi na Srbiju, na tužbe za genocid...itd. Poražavajuća je činjenica da cela država ima patološki strah da će neke mračne strane njene istorije izaći na videlo, umesto da se sa tim mračnim stranama istorije, ona direktno suoči.“
