Istovremeno dok su strogim centrom Beograda letele kamenice, nošene slike Karadžića, Mladića i Miloševića, mediji su preneli informaciju da je Sud u Novom Sadu naredio da se izda poternica za liderom “Nacionalnog stroja” Goranom Davidovićem. U telefonskoj izjavi za RSE Davidović, koji je pobegao u Italiju, poručuje “Ne vraćam se u Srbiju!” i još otkriva da “Strojevci” od prošle godine deluju kao politička stranka iako im se trenutno preti zabranom.
“Hoćemo oružje! Hoćemo oružje! Hoćemo oružje!”
Umesto oružja demonstranti su se dohvatili kamenica polupali ovog puta samo dva Mc Donald’s restorana u Beogradu, nekoliko izloga i na više mesta se sukobili sa jakim policijskom snagama. Takođe, napali su ekipu “Studija B” i demolirali im tehniku, što je opisao novinar Igor Košut:
“Psovke, optužbe da smo svi izdajnici i slično. Onda je jedan od demonstranata krenuo na kolegu, šutnuo ga, udario ga nekoliko puta u predelu stomaka, pritrčala su još četvorica…”
Protest u Beogradu podržala je grupa organizacija među njima i Srpski sabor Dveri koji deluje uz podršku Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Predstavnik “Dveri” Vladan Glišić kaže kako se radilo o skupu visokog rizika, te da su incidente izazvali huligani i da to nema veze sa idejom protesta:
“Mislim da je visoko naelektrisanje u društvu trenutno i da su svi javni skupovi zapravo skupovi visokog rizika.”
Za razliku od sličnih protesta koji su obeležili 2008. ovog puta iza skupa održanog u utorak nije stala niti jedna politička stranka. Kulturolog Milena Dragićević Šešić kaže kako to nikako ne znači da ovakvi protesti nemaju makar prećutnu političku podršku:
“Činjenica da zvanično nije bilo partija na tom mitingu nije neki poseban znak. Pogotovo što danas i radikali i naprednjaci, kako god ih zvali, su opterećeni svojim međusobnim borbama. Ali onog trenutka kada budu procenili da će im to dobro doći u njihovoj izbornoj kampanji eto i njih sa ‘Obrazom’ i ‘1389’ i svim ostalim ‘srbskim’ grupama zajedno na ulicama.”
“Ne vraćam se u Srbiju.”
Ipak, prilično je očigledno da je nakon odlaska garniture Vojislava Koštunice, jula prošle godine, nova vlast daleko jače zaoštrila odnos prema desničarima. U prilog tome ide i naredba Opštinskog suda u Novom Sadu da se izda poternica za Goranom Davidovićem, koji se prošle godine sklonio u Italiju. Davidović je poznat kao jedino lice organizacije “Nacionalni stroj” (koju je policija definisala kao fašističku) koji se javno pojavljuje. Poternica se traži kako bi bio vraćen u zemlju i odležao kaznu robije od godinu dana a zbog incidenta iz novembra 2005. godine kada je sa grupom istomišljenika prekinuo antifašističku tribinu na novosadskom Filozofskom fakultetu:
“Glupa džukelo, idi kod Mila Đukanovića….!”
U izjavi za Radio Slobodna Evropa poručuje:
“Ne vraćam se u Srbiju dok se pred Sudom za ljudska prava u Strazburu ne reši pitanje mog kidnapovanja, kršenja ljudskih prava, velikih svinjarija u sudskom postupku, krivičnom postupku. Ne osećam se sigurno u Srbiji. Prećeno mi je smrću više puta. Boriću se za svoja prava odavde i za prava svih Srba koji su očigledno građani drugog reda u Srbiji.”
Davidovića smo pronašli u Trstu. Rekao nam je i da je u januaru ove godine bio u Srbiji, da u Italiji živi od primanja svoje supruge, a što se Nacionalnog stroja tiče tvrdi da će i bez njega ta grupacija nastaviti svoj, sada već i politički život:
“Nacionalni stroj funkcioniše kao ideja, ne kao organizacija. Ja nisam toliko bio bitan u priči Nacionalnog stroja. Ja sam generalni sekretar organizacije Mali srpski program. Bili smo na izborima u Vrbasu. Idemo dalje. Ići ćemo na lokalne izbore na Voždovcu. To što sam ja ovde, to nema nikakve veze. Politika se može voditi i iz emigracije.”
Strojevci ni ranije nisu krili svoje političke aspiracije, a ako su Davidovićeve reči tačne onda u formi udruženja po prvi put u Vrbasu, a uskoro i na Voždovcu uzimaju učešće u vanredno raspisanoj izbornoj trci. Pri tome, podsećamo, još se iščekuje odluka Ustavnog suda Srbije povodom zahteva državnog tužilaštva za zabranu Stroja kao organizacije koja “otvoreno propagira rasnu i nacionalnu mržnju”. Zoran Petakov iz Antifašističke kampanje Novog Sada kaže da mu je poznato postojanje političke grupacije proizašle iz Nacionalnog stroja, i dodaje:
“Po ugledu na NPD u Nemačkoj i na slične satelite po drugim evropskim zemljama. Mislim da je potpuno skandalozno to što posle 66 godina postoji ponovo nacistička partija u Srbiji. To je skandal, ali to je stvar državnih organa. Da su oni iole voljni to se ne bi dešavalo, ali mislim da to njima odgovara i da se zbog toga događa.”
Politička orgnaizacija nastala iz Nacionalnog stroja svakako je najdesnija grupacija koja se u Srbiji dohvatila politike, ali ovde podela na desne i leve gubi na značaju. To ukazuje i Milena Dragićević Šešić pri čemu se upravo poziva na miting i eksploziju nasilja od utorka uveče. Ona podvlači da su za govornicom na Trgu Repbulike bili i tvrdi desničari (među kojima su najglasniji bili pripadnici po policijskoj oceni klerofašističkog “Obraza”), baš kao i tvrdi levičari. Desničari su u više navrata izviždali levičare, ali su takođe nosili i Miloševićeve slike, koji je upravo svoju politiku predstavljao kao levičarsku:
“Kod nas je potpuno zamagljena granica između levog i desnog. Zapravo i oni koji se ovde deklarišu kao levičari suštinski su desničari.”
Ujedinjeni u krajnosti, takva bi bila sudbina srpske levice i desnice. Problem ipak nije u tome, već u onim delovima političke i intelektualne elite koji jedne i druge već po potrebi – povremeno iskoriste.
