Čak i ako se ikada vrate u Srbiju, članovi prodice Milošević neće imati priliku da se usele u vilu na Dedinju koju su odmah po NATO bombardovanju kupili za nešto više od tričavih 2.000 evra, a iz koje je aprila 2000. godine Slobodan Milošević odveden iza rešetaka.
Posle dugog procesa Sud je doneo odluku kojom se vila vraća državi. Uz to, za sedam dana očekuje se da će biti doneta i sudska presuda u ponovljenom procesu Miloševićevom sinu koji se vodi u Požarevcu.
Dva dana posle 5. oktobra Marko Milošević je pobegao iz Srbije. Mirjana Marković, pred ubistvo Zorana Đinđića, dok joj je suprug već uveliko bio u haškom pritvoru gde će i preminuti, naizgled mirno, sa Surčina odletela je ka Moskvi.
Marko Milošević nakon smrti oca u Hagu, mart 2006.
Do danas se nije pojavila pred sudom, a oni što su preuzeli Socijalističku partiju Srbije i pored svih promena koje su sproveli nisu oprali ljagu sa imena.
„Što se tiče Miloševića i njegove porodice, vi znate da sam ja uvek insistirao da se to pitanje što pre reši“, kaže lider socijalista Ivica Dačić.
Dačić je ministar unutrašnjih poslova od 2008. godine. Prethodno protiv Mirjane Marković, te Marka i sestre mu Marije Milošević (koja se skrasila na Cetinju) pokretani su postupci.
Prvi je okončan u trećoj godini Vlade koju socijalisti podržavaju. U ime te Vlade državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen podseća da su Miloševićevo doba obeležili zločini i pljačka, a koleginici Branki Trivić još je rekao:
„Mislim da tužilaštvo i sud moraju da rade na oba polja da bi pokazali da činjenica da se neko nalazi na vlasti ne znači da će biti zaštićen od progona.“
RSE: Mirjana Marković i Marko Milošević dobili su izbeglički azil u
Rusiji. Tamo ne mogu da budu uhapšeni po srpskoj poternici koja je raspisana i zbog sumnje da su organizovali grupu koja se sumnjiči za šverc duvana tokom devedesetih godina. Srbija Mirjanu Marković tuži i zbog optužbe da je zloupotrebila službeni položaj u raspodeli stanova Vlade Srbije 2000. godine. Da li mislite da će tu moći da dođe do nekakvog pravosudnog razrešenja upravo zbog statusa koji uživaju u Rusiji?
Homen: Smatram da je Tužilaštvo zaista uradilo pravi potez kada je pre nekoliko meseci prekvalifikovalo optužnicu protiv Mire Marković upravo sa idejom da to krivično delo ne zastari. Naravno, nema mnogo svrhe ulaziti u odluke drugih država, u ovom slučaju Ruske Federacije, i pitati se zašto je nekom odlučila da da ili da ne da politički azil.
Ako se u Srbiji čitavu deceniju nagađa ko je iz političkih krugova štitio Miloševićeve od sudskog progona, danas nema dileme da Mirjana i Marko uživaju rusku zaštitu. Sada je na Apelacionom sudu da to ostavi po strani i potvrdi odluku Suda kojom im je oduzeta čuvena vila zvana „Mir“, čije samo pominjanje budi uspomene na 1. april 2001. godine:
Slike su to dramatičnih scena završnih Miloševićevih pokušaja da izbegne zatvor. Tu su malobrojni branioci ispred kapija zdanja, u kući oko lidera okupljeni opskurni likovi poslednji sledbenici, ćerka Marija u trenutku sumanuto puca po dvorištu (zbog čega je takođe vođen postupak), maskirani specijalci neuspešno pokušavaju da provale, da bi na kraju svrgnuti predsednik mirno napustio vilu koju je otkupio samo 40 dana nakon prestanka NATO bombardovanja, za svega 5.000 tadašnjih nemačkih maraka.
Simbolika Dedinja
Očigledno je i za Miloševićeve, kao i mnoge novopečene bogataše, Dedinje imalo posebnu sumboliku. Naime, vila „Mir“, samo je 15 brojeva dalje od one iz koje su ih isterale NATO bombe i dve ulice udaljena od čuvene takođe otkupljene kuće u Tolstojevoj 33, a upravo to što je Milošević već otkupio jednu kuću bio je razlog zbog kog je Sud poništio odluku o otkupu ove u Užičkoj.
Markovićkin kontakt u Srbiji, možemo ga i tako nazvati, nekadašnjeg čelnika „Politike“ Dragana Hadži Antića, zatekli smo baš na putu za Moskvu:
Rekao nam je Antić koji je, pisalo se, bio i posrednik preko koga je Markovićeva iznajmila kuću u Tolstojevoj kriminalcu Sretenu Jociću (poznatijem kao Joca Amsterdam). Tu kuću je koristio sve dok nije poslat na petnaestogodišnju robiju zbog navođenja na ubistvo i to, kako se pričalo, po ceni od 10 000 evra mesečno.
Ivica Dačić uz kovčeg sa telom Slobodna Miloševića, mart 2006
Sjajan profit za familiju koja je i ovu nekretninu otkupila za smešnu cenu hiperinflatorne 1993. godine.
Sve su to detalji stambenih igrarija, te slike vremena od kog Srbija pokušava da se otrgne, ali mu se uvek vraća, za razliku od Ivice Dačića koji je odavno napravio duboki politički rez pa danas vlada sa onima protiv kojih se borio i insistira:
„Ovo me podseća da kada god postoji kriza ili iskopavamo Dražu Mihailovića ili je kriva porodica Milošević. Ja samo ne mogu da shvatim da je prošlo jedanaest godina od 5. oktobra. Pa koliko još godina treba toga da se sećamo? Znači ja bih sada mogao da kažem da je za sve kriv Tito. Tito da je živ mogao bi da kaže da su za sve krivi kraljevi pre ’45. i pre ’41. godine. Pa ne možemo mi da idemo napred, stalno gledajući u nazad. Udarićemo u zid.“
No, igrom slučaja odluka o kući u Užičkoj obelodanjena je samo sedam dana uoči izricanja presude koju bi trebalo da donese Sud u Požarevcu. Ona će se odnositi na slučaj Marka Miloševića i njegove petorice prijatelja zbog nanošenja teških telesnih povreda grupi nekadašnjih pripadnika organizacije „Otpor“.
Što se dogodilo baš u rodnom i gradu u kom je u dvorištu još jedne kuće, nasleđene te se jedino za nju zna od kuda im, Milošević i sahranjen. Bivši „Otporaš“ Momčilo Veljović, posle decenija neverovatnih obrta, uplitanja političara, sudskih odustajanja i obnavljanja postupka, sada je, kaže, ohrabren:
„Što se kaže, pravda je spora ali dostižna.“
Dostižna, pa makar i na suđenju u odsustvu. Varijanta je to koja se ne tako često spominje u slučaju Miloševićevih. Pitali smo Slobodana Homena koliko je verovatna:
„Jedno od rešenja jeste suđenje u odsustvu. S tim što svi moramo da budemo svesni činjenice da je tu konvencija Saveta Evrope veoma jasna i po njoj ukoliko neko bude lišen slobode odnosno dostupan pravosudnim organima, a ukoliko je suđen u odsustvu, taj postupak se ponavlja iz početka. U tom smislu pravosudni organi izbegavaju suđenje u odsustvu jer bi se faktički dva puta sudilo. Ipak, smatram da je to daleko celishodnije nego da neko na ovakav način izbegava srpske pravosudne organe."
Posle dugog procesa Sud je doneo odluku kojom se vila vraća državi. Uz to, za sedam dana očekuje se da će biti doneta i sudska presuda u ponovljenom procesu Miloševićevom sinu koji se vodi u Požarevcu.
Dva dana posle 5. oktobra Marko Milošević je pobegao iz Srbije. Mirjana Marković, pred ubistvo Zorana Đinđića, dok joj je suprug već uveliko bio u haškom pritvoru gde će i preminuti, naizgled mirno, sa Surčina odletela je ka Moskvi.
„Što se tiče Miloševića i njegove porodice, vi znate da sam ja uvek insistirao da se to pitanje što pre reši“, kaže lider socijalista Ivica Dačić.
Dačić je ministar unutrašnjih poslova od 2008. godine. Prethodno protiv Mirjane Marković, te Marka i sestre mu Marije Milošević (koja se skrasila na Cetinju) pokretani su postupci.
Prvi je okončan u trećoj godini Vlade koju socijalisti podržavaju. U ime te Vlade državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen podseća da su Miloševićevo doba obeležili zločini i pljačka, a koleginici Branki Trivić još je rekao:
„Mislim da tužilaštvo i sud moraju da rade na oba polja da bi pokazali da činjenica da se neko nalazi na vlasti ne znači da će biti zaštićen od progona.“
RSE: Mirjana Marković i Marko Milošević dobili su izbeglički azil u
Rusiji. Tamo ne mogu da budu uhapšeni po srpskoj poternici koja je raspisana i zbog sumnje da su organizovali grupu koja se sumnjiči za šverc duvana tokom devedesetih godina. Srbija Mirjanu Marković tuži i zbog optužbe da je zloupotrebila službeni položaj u raspodeli stanova Vlade Srbije 2000. godine. Da li mislite da će tu moći da dođe do nekakvog pravosudnog razrešenja upravo zbog statusa koji uživaju u Rusiji?
Homen: Smatram da je Tužilaštvo zaista uradilo pravi potez kada je pre nekoliko meseci prekvalifikovalo optužnicu protiv Mire Marković upravo sa idejom da to krivično delo ne zastari. Naravno, nema mnogo svrhe ulaziti u odluke drugih država, u ovom slučaju Ruske Federacije, i pitati se zašto je nekom odlučila da da ili da ne da politički azil.
Ako se u Srbiji čitavu deceniju nagađa ko je iz političkih krugova štitio Miloševićeve od sudskog progona, danas nema dileme da Mirjana i Marko uživaju rusku zaštitu. Sada je na Apelacionom sudu da to ostavi po strani i potvrdi odluku Suda kojom im je oduzeta čuvena vila zvana „Mir“, čije samo pominjanje budi uspomene na 1. april 2001. godine:
Slike su to dramatičnih scena završnih Miloševićevih pokušaja da izbegne zatvor. Tu su malobrojni branioci ispred kapija zdanja, u kući oko lidera okupljeni opskurni likovi poslednji sledbenici, ćerka Marija u trenutku sumanuto puca po dvorištu (zbog čega je takođe vođen postupak), maskirani specijalci neuspešno pokušavaju da provale, da bi na kraju svrgnuti predsednik mirno napustio vilu koju je otkupio samo 40 dana nakon prestanka NATO bombardovanja, za svega 5.000 tadašnjih nemačkih maraka.
Simbolika Dedinja
Očigledno je i za Miloševićeve, kao i mnoge novopečene bogataše, Dedinje imalo posebnu sumboliku. Naime, vila „Mir“, samo je 15 brojeva dalje od one iz koje su ih isterale NATO bombe i dve ulice udaljena od čuvene takođe otkupljene kuće u Tolstojevoj 33, a upravo to što je Milošević već otkupio jednu kuću bio je razlog zbog kog je Sud poništio odluku o otkupu ove u Užičkoj.
Markovićkin kontakt u Srbiji, možemo ga i tako nazvati, nekadašnjeg čelnika „Politike“ Dragana Hadži Antića, zatekli smo baš na putu za Moskvu:
Rekao nam je Antić koji je, pisalo se, bio i posrednik preko koga je Markovićeva iznajmila kuću u Tolstojevoj kriminalcu Sretenu Jociću (poznatijem kao Joca Amsterdam). Tu kuću je koristio sve dok nije poslat na petnaestogodišnju robiju zbog navođenja na ubistvo i to, kako se pričalo, po ceni od 10 000 evra mesečno.
Sve su to detalji stambenih igrarija, te slike vremena od kog Srbija pokušava da se otrgne, ali mu se uvek vraća, za razliku od Ivice Dačića koji je odavno napravio duboki politički rez pa danas vlada sa onima protiv kojih se borio i insistira:
„Ovo me podseća da kada god postoji kriza ili iskopavamo Dražu Mihailovića ili je kriva porodica Milošević. Ja samo ne mogu da shvatim da je prošlo jedanaest godina od 5. oktobra. Pa koliko još godina treba toga da se sećamo? Znači ja bih sada mogao da kažem da je za sve kriv Tito. Tito da je živ mogao bi da kaže da su za sve krivi kraljevi pre ’45. i pre ’41. godine. Pa ne možemo mi da idemo napred, stalno gledajući u nazad. Udarićemo u zid.“
No, igrom slučaja odluka o kući u Užičkoj obelodanjena je samo sedam dana uoči izricanja presude koju bi trebalo da donese Sud u Požarevcu. Ona će se odnositi na slučaj Marka Miloševića i njegove petorice prijatelja zbog nanošenja teških telesnih povreda grupi nekadašnjih pripadnika organizacije „Otpor“.
Što se dogodilo baš u rodnom i gradu u kom je u dvorištu još jedne kuće, nasleđene te se jedino za nju zna od kuda im, Milošević i sahranjen. Bivši „Otporaš“ Momčilo Veljović, posle decenija neverovatnih obrta, uplitanja političara, sudskih odustajanja i obnavljanja postupka, sada je, kaže, ohrabren:
„Što se kaže, pravda je spora ali dostižna.“
Dostižna, pa makar i na suđenju u odsustvu. Varijanta je to koja se ne tako često spominje u slučaju Miloševićevih. Pitali smo Slobodana Homena koliko je verovatna:
„Jedno od rešenja jeste suđenje u odsustvu. S tim što svi moramo da budemo svesni činjenice da je tu konvencija Saveta Evrope veoma jasna i po njoj ukoliko neko bude lišen slobode odnosno dostupan pravosudnim organima, a ukoliko je suđen u odsustvu, taj postupak se ponavlja iz početka. U tom smislu pravosudni organi izbegavaju suđenje u odsustvu jer bi se faktički dva puta sudilo. Ipak, smatram da je to daleko celishodnije nego da neko na ovakav način izbegava srpske pravosudne organe."
