Mentalno zdravlje građana Srbije pokazuje da najviše pate od neurotskih poremećaja, promene raspoloženja, depresije i konzumiranja opojnih supstanci, naročito alkohola. Spas od neizvesnosti građani pronalaze u nekontrolisanom uzimanju lekova za smirenje.
Psiholog Aleksandar Vučo kaže da su nagomilani problemi stvorili stanje u kojem ljudi tragaju za rešenjima i to vrlo često nekontrolisano.
“U našoj prirodi je da 'naše muke' lečimo lekovima, što je je kako bih rekao, najbolje u datom slučaju. Problem je što mi imamo svoj narcizam i smatramo da smo najjači, najveći i najbolji na svetu i da nam ništa ne treba. Onda ljudi sa izvesnim stidom govore da uzimaju te benzodizepanske lekova, ali oni nisu mnogo, što bi se reklo, nisu mnogo napadni i ne oštećuju i kao takvi su mnogo bolji nego bilo koji od tih smirujući supstanca, recimo alkohol ili
'U svakom slučaju lekovi su mnogo bolji nego alkohol ili neke druge sluđujuće supstance', kaže psiholog Aleksandar Vučo.
neke druge sluđujuće supstance”, kaže psiholog Aleksandar Vučo.
Svaki četvrti čovek u Srbiji boluje od depresije a godišnje se potroši više od 5 miliona kutija lekova za smirenje. Različite sedative pije oko milion i trista hiljada građana.
Šta su bili okidači za frustracije i napetosti u protekle dve decenije. Ratovi, sankcije, urušavanje društvenih i moralnih vrednosti i naposletku ekonomska kriza,cementirali su i dodatno pojačali frustracije i napetosti, pa tako sociologa Vladimira Vuletića ne iznenađuje podatak o sve većem broju korisnika psihoaktivnih supstanci.
„Sad ta frustracija prostiče iz različitih faktora. Jedan od važnih, po mom mišljenju, faktora je to što postoji veliki pritisak od postignuća. Velika su
Ilustrativna fotografija
očekivanja postavljena pred ljude u pogledu različitih mogućnost, rešavanja meterijalnih ciljeva pre svega, a mogućnosti da se ti ciljevi realizuju su ograničeni. Razlog zbog koje koriste nekontrolisano lekove je taj što ovde postoji još uvek ta srednjovekovna vizija da onaj koji ide kod lekara za glavu da je na neki način posebno hendikepiran, obeležen, prokužen, tako da ljudi u principu o tome ne vole ni da pričaju, jer se to smatra sramotom i onda će radije da na svoju ruku posegnu za antidepresivima, nego da se obrate za stručnu pomoć”, konstatuje sociolog Vladimir Vuletić.
Država kao da zataškava problem
Za razliku od evropskih zemlja, gde svaki treći pacijent zatraži pomoć psihijatra, svaki deseti građanin Srbije se obrati lekaru za pomoć. Istanjenih nerva građani prvo posežu za lekovima za smirenje i to vrlo često nekontrolisano.
Konstantno stanje depresije i kolektivnog stresa postali su kobno pravilo ponašanja koje je odvelo građane u apatiju. Država se slabo osvrće i kao da zataškava probleme.
Konstantno stanje depresije i kolektivnog stresa postali su kobno pravilo ponašanja.
Očigledno je da mentalna karta Srbije i princip samoizlečenja još uvek nisu dostigle svest društveno prihvatljivog i medicinski formulisanog načina lečenja, kaže psiholog Aleksandar Vučo.
„Posežu za tim psihoaktivnim supstancama ali znate to je uvek sve kao klatno. Kada je, što bi se reklo situacija gusta, više se uzima, kada je situacija normalna manje. Imate jednu granicu i liniju od- do. Setimo se samo devedesetih, šta smo radili i kako je narod nekontrolisano uzimao lekove”, primećuje psiholog Vučo.
Dve decenije život prosečnog građanina Srbije beleži ratove, sankcije, društveni i ekonomski sunovrat. Siromaštvo i beznađe su poprimili razmere epidemije pa nečudi što su lekovi postali beg iz neizvesnost.
