U velikoj galeriji beogradskog Kulturnog centra Grad otvorena je izložba fotografija ,,Face the Reflection", koja je rezultat desetonedeljne virtuelne interakcije na istoimenom websajtu, između 10 mladih fotografa iz Beograda i Prištine.
Nakon tri meseca neverbalne komunikacije, fotografi su, konačno, upoznali jedni druge. Kako je izgledao taj susret:
Atmosfera u Kulturnom centru Grad, u kojoj su dočekani gosti iz Prištine, otlklonila je sve njihove nedoumice, strahove i predrasude, sa kojima su – kako sami i priznaju – došli u Beograd.
“Svi fotografi koji su došli imali su predrasude. Ja sam bila jedina koja je već bila u Beogradu. Tako da sam sve vreme, tokom pet sati vožnje, slušala kako su plašili da njima negde piše kako su Albanci, kako će neko da ih ubije u Beogradu, i slično. Kada smo stigli, i kada su izašli iz kombija, počeli su odmah da se druže. Juče smo došli, a već smo najbolji frendovi sa svim društvom ovde”, kaže Trendeljine Bucoli, novinarka “Blue sky radija”, koja je stigla sa mladim prištinskim fotografima na formalno upoznavanje sa beogradskim kolegama, sa kojima su u prethodnih deset nedelja realizovali sajber projekat ,,Face the Reflection".
U tom periodu, svaki od autora imao je ,,svoju nedelju“ u kojoj je inicirao foto temu, na koju je ostalih devetoro odgovaralo na način kako je osećaju.
Život u paralelnim svetovima
Autoka ovog projekta Ana Dragić kaže da je ideja je jednostavna koliko i sam koncept projekta - povezivanje mladih iz Prištine i Beograda sa ciljem prevazilaženja mržnje prouzrokovane lošim političkim odlukama iz prošlosti.
“Mi, faktički, živimo u nekim paralelnim svetovima, a da toga nismo ni svesni.
Otišla sam sama u Prištinu, objasnila im ideju i rekla – Još uvek ne znam da li ćete moći da dođete i da li ćemo moći da organizujemo izložbu. Nego, da mi krenemo da virtuelno komuniciramo preko sajta. Pet fotografa iz Prištine i pet iz Beograda. Svaki postavi jednu foto temu, a ostali asocijativno odgovoraju. Nema reči, ni objašnjenja, pošto se sve to interpretira na ovakav ili onaklav način, i to je krenulo. Oni su fotografi. Nisu mnogo opterećeni politikom i zašto bi morali da budu. Prosto, umetnost sama po sebi i jeste takva da ne zna za granice”, kaže Ana Dragić.
RSE: Kako je Vama izgledao njihov prvi susret?
Dragić: Oni su se sinoć prvi put upoznali u ovom prostoru, a vidite, već su se srodoli. To je to. Kada date mladim ljudima priliku da se okupe oko nečega što im je zajedničko, tek nakon toga će početi da otklanjaju predrasude jednih prema drugima, a ne - hajde da se sretnemo da pričamo o predrasudama, pa da ih otklonimo. To ne funkcioniše po tom principu.
Astrita Ismailija smo pitali – da li se plašio dolaska u Beograd i da li sada razmišlja o ponovnom dolasku?
"Ovo je drugi put da sam u Beogradu. Ja nemam te predrasude. Kad dolazim u Beograd, ja dolazim u Beograd. Tu postoje jako dobri ljudi. Ja se družim sa svima i nadam se da ću opet doći, ukoliko pronađem nešto interesantno što će me spajati sa Beogradom”, kaže Ismaili.
A koliko ova razmena znači njihovim beogradskim kolegama?
“Značila mi je kao veliko iskustvo. Mnogo mi je drago što smo se razumeli i što nije bilo nikakve teške političke priče ili insinuacija. Ovo je naš mikro svet, ambijet u kome se mi dobro osećamo, u kome smo slobodni. Čini mi se da nekako zajedno proživljavamo mladost”, navodi Iva Čukić.
“Svaki susret koji je baziran oko neke konkretne stvari, kada ljudi nisu na silu dovedeni za neki konferencijski sto da se dogovaraju ili na silu uspostavljaju neki dijalog koji je prekinut iz raznoraznih razloga, je dobar. Ovo je vrlo konkretna stvar i ova komunikacija je okupila ljude koji, pre svega, vole fotografiju i u njoj uživaju, a koji će nakon toga naći mnogo zajedničkih tema za razgovor”, kaže Nemanja Knežević.
Slično uverenje deli i Petrit Rahmani.
"Ja verujem da mi mladi možemo da sarađujemo i živimo zajedno sve dok se politika ne meša između nas. Nas je spojio aparat i to najbolji način da se zbližimo”, zaključuje Rahmani.
Nakon tri meseca neverbalne komunikacije, fotografi su, konačno, upoznali jedni druge. Kako je izgledao taj susret:
Atmosfera u Kulturnom centru Grad, u kojoj su dočekani gosti iz Prištine, otlklonila je sve njihove nedoumice, strahove i predrasude, sa kojima su – kako sami i priznaju – došli u Beograd.
“Svi fotografi koji su došli imali su predrasude. Ja sam bila jedina koja je već bila u Beogradu. Tako da sam sve vreme, tokom pet sati vožnje, slušala kako su plašili da njima negde piše kako su Albanci, kako će neko da ih ubije u Beogradu, i slično. Kada smo stigli, i kada su izašli iz kombija, počeli su odmah da se druže. Juče smo došli, a već smo najbolji frendovi sa svim društvom ovde”, kaže Trendeljine Bucoli, novinarka “Blue sky radija”, koja je stigla sa mladim prištinskim fotografima na formalno upoznavanje sa beogradskim kolegama, sa kojima su u prethodnih deset nedelja realizovali sajber projekat ,,Face the Reflection".
U tom periodu, svaki od autora imao je ,,svoju nedelju“ u kojoj je inicirao foto temu, na koju je ostalih devetoro odgovaralo na način kako je osećaju.
Život u paralelnim svetovima
Autoka ovog projekta Ana Dragić kaže da je ideja je jednostavna koliko i sam koncept projekta - povezivanje mladih iz Prištine i Beograda sa ciljem prevazilaženja mržnje prouzrokovane lošim političkim odlukama iz prošlosti.
“Mi, faktički, živimo u nekim paralelnim svetovima, a da toga nismo ni svesni.
Otišla sam sama u Prištinu, objasnila im ideju i rekla – Još uvek ne znam da li ćete moći da dođete i da li ćemo moći da organizujemo izložbu
Oni su fotografi. Nisu mnogo opterećeni politikom i zašto bi morali da budu. Prosto, umetnost sama po sebi i jeste takva da ne zna za granice”, kaže Ana Dragić.
RSE: Kako je Vama izgledao njihov prvi susret?
Dragić: Oni su se sinoć prvi put upoznali u ovom prostoru, a vidite, već su se srodoli. To je to. Kada date mladim ljudima priliku da se okupe oko nečega što im je zajedničko, tek nakon toga će početi da otklanjaju predrasude jednih prema drugima, a ne - hajde da se sretnemo da pričamo o predrasudama, pa da ih otklonimo. To ne funkcioniše po tom principu.
Astrita Ismailija smo pitali – da li se plašio dolaska u Beograd i da li sada razmišlja o ponovnom dolasku?
"Ovo je drugi put da sam u Beogradu. Ja nemam te predrasude. Kad dolazim u Beograd, ja dolazim u Beograd. Tu postoje jako dobri ljudi. Ja se družim sa svima i nadam se da ću opet doći, ukoliko pronađem nešto interesantno što će me spajati sa Beogradom”, kaže Ismaili.
A koliko ova razmena znači njihovim beogradskim kolegama?
“Značila mi je kao veliko iskustvo. Mnogo mi je drago što smo se razumeli i što nije bilo nikakve teške političke priče ili insinuacija. Ovo je naš mikro svet, ambijet u kome se mi dobro osećamo, u kome smo slobodni. Čini mi se da nekako zajedno proživljavamo mladost”, navodi Iva Čukić.
“Svaki susret koji je baziran oko neke konkretne stvari, kada ljudi nisu na silu dovedeni za neki konferencijski sto da se dogovaraju ili na silu uspostavljaju neki dijalog koji je prekinut iz raznoraznih razloga, je dobar. Ovo je vrlo konkretna stvar i ova komunikacija je okupila ljude koji, pre svega, vole fotografiju i u njoj uživaju, a koji će nakon toga naći mnogo zajedničkih tema za razgovor”, kaže Nemanja Knežević.
Slično uverenje deli i Petrit Rahmani.
"Ja verujem da mi mladi možemo da sarađujemo i živimo zajedno sve dok se politika ne meša između nas. Nas je spojio aparat i to najbolji način da se zbližimo”, zaključuje Rahmani.
