Niko nije preterano iznenađen rezultatima istraživanja koje je agencije Galup sprovela u 53 države, a pokušavajući da utvrdi gde su najveći pesimisti.
Srbija se plasirala na visoko četvrto mesto, odmah iza Francuske, Islanda i Rumunije. S obzirom na visok stepen socijalne nesigurnosti, takav ishod nikoga ne bi trebalo da šokira.
Na drugoj strani, ipak zbunjuje to što su se bolje od Srbije i nekih država Evropske unije, plasirale zemlje u dubokoj krizi poput Avganistana koji je na listi visoko rangiranih optimista. Gde se krije objašnjenja za ovako zbunjujuću sliku?
Čak I onda kada su saterani do tačke u kojoj postaje očigledno da je bunt jedini izlaz građani se teško odlučuju na otpor. Takav utisak iznosi nam predsednik najveće sindikalne organizacije u Srbiji, Samostalnog sindikata Ljubisav Orbović.
U tome prepoznaje, kako kaže, pokazatelje depersije koja dominira srpskom javnošću.
"Jednostavno i kada su potrebni protesti i kada je potrebno da se iskaže neko nezadovoljstvo prosto više nema snage u narodu da se reaguje”, kaže on.
Tako su i mnogi štrajkovi i protesti u 2010. godini na trenutke podizali tenzije, da bi brzo padali u zaborav i ostajali tek slike ekonomski upropašćenih radnika koje se povremeno izvuku iz arhive.
Godina obeležena protestima
Važi to kako za velike proteste na jugu Srbije s početka prošle godine, tako i za poražavajuće proteste konfekcijskih radnika iz sredine godine, zaključno sa štrajkom otpuštenih Fiatovih radnika pred samu Novu Godinu.
Vlast je uspevala da neke uglavnom urgentne probleme reši, ali do danas nije obezbedila makar garancije minimalne sigurnosti za socijalno najugroženije, a nije se posebno pokazala ni u pronalaženju perspektive za oko 750 000 nezaposlenih.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbija, bez datumaPri tome uspomena na vremena kada se baš od rada živelo još je sveža i teško ponovljiva. Sve posle toga doživljava se kao pad, a pri padu teško da se može biti optimista.
“Mi smo nekada imali pristojan nivo standarda, pristojan život. Taj nivo stalno pada. Mi stalno živimo lošije i nesigurnije nego prethodnog dana. U nekim drugim državama koliko god da su one lošije ili siromašnije od nas taj nivo polako raste što u ovom momentu daje drugačiju sliku”, kaže Orbović.
Na suprotnoj strani od Srbije, među državama optimistima, nalaze se i zemlje poput Nigerije (koja se svrstava u red najkurumpiranijih država sveta), zatim komunističkog Vijetnama, pa čak i decenijama sukobima i bedom izmoždenog Avganistana.
Socijalni psiholog Bora Kuzmanović ovaj podatak objašnjava na bazi očekivanja koja neprekidno tinjaju, ali se teško ostvaruju.
“To upravo govori da je bitan i kulturni model koji dominira u jednom društvu, ali i šta ljudi očekuju, odnosno sa kim se porede. To je dosta važno. Mi smo se dugo poredili sa gorima od sebe. A pošto su nam uši sada pune priče o Evropi, počeli smo se porediti sa njom. U tom poređenju naravno vidimo da stojimo mnogo gore. Dešavalo se da su naši ljudi pokazivali manji pesmizam u toku ratnog perioda. Zato što su onda razmišljali da stvari mogu biti mnogo gore. Ukoliko govorimo o celom periodu od deset godina nakon 5. oktobra, periodu u kome postoji veliki nesklad između očekivanja i realnosti, jasno je šta dovodi do nezadovoljstva. Uz to uverenje da ista vlast neće učiniti nešto bolje, barem ne u doglednom periodu, dovodi do tog pesimizma”, kaže Kuzmanović.
Očekivanja neprekidno tinjaju
Poseban i to ne nebitan segment u objašnjenju razloga sve dubljeg pesimizma trebalo bi tražiti I u globalnim trendovima. Masovna kultura motivisana visokim zaradama pothranjuje strahove, zasnovane što na naučnim, što na mitskim izvorima.
U tom svetlu planeta je već dugo obuzeta nagađanjima o smaku sveta koji je najavljen navodno od strane naroda drevnih Maja, baš 2012. godinu.
Igra se tako sa bazičnim ljudskim strahovima koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim, pa ni slikarku Biljanu Vilimon, koja je svoj pozitivni pogled na život dokazala i time što je pobedila kancer, o čemu i javno govori.
“I sama podpadnem pod to. Nije prijatno slaviti 2011. a pomisliti da je 2012. ona godina u kojoj će biti smak sveta. Pogledajte na primer i sve oko virusa, gripova, vakcina. Valjaju, pa ne valjaju, pa hoće virus, pa neće virus, pa mutirao, pa nije mutirao. Tako da kada u to upadnete onda je naravno lako da izgubite osmeh sa lica jer samo bi se budala na tu količinu pesmističkih vesti smejao”, kaže ona.
No, navodi naša sagovornica, to su zebnje koje posebno pogodno tlo pronalaze upravo u sredinama pogođenim dubokim krizama, u kojima se tuga i patnja, uvek doživljavaju kao verovatniji od hepienda.
“Sve to se lakše potura narodu koji je zaplašen i zbog krize, nestašice para i tako redom. Tako da danas ako nekoga vidite u Beogradu kako se smeje, postalo je skoro pa neobično. Samo što vas ne uhapse. Bude vam neprijatno na ulici gde su svi smrknuti i imaju neku ozbiljnost na licu, koja je sa jedne strane i razumljiva. Ali, šta će biti, biće. Vredi se braniti. Možda baš tim optimizmom ili nekim drugim načinima", kaže Vilimon.
Prošle godine, Srbija se u istom istraživanju plasirala na 7. mesto. Tako Galupova neslavna lista ostaje jedna od retkih na kojoj Srbija, na žalost, beleži skok i to ne beznačajan.
Srbija se plasirala na visoko četvrto mesto, odmah iza Francuske, Islanda i Rumunije. S obzirom na visok stepen socijalne nesigurnosti, takav ishod nikoga ne bi trebalo da šokira.
Na drugoj strani, ipak zbunjuje to što su se bolje od Srbije i nekih država Evropske unije, plasirale zemlje u dubokoj krizi poput Avganistana koji je na listi visoko rangiranih optimista. Gde se krije objašnjenja za ovako zbunjujuću sliku?
Čak I onda kada su saterani do tačke u kojoj postaje očigledno da je bunt jedini izlaz građani se teško odlučuju na otpor. Takav utisak iznosi nam predsednik najveće sindikalne organizacije u Srbiji, Samostalnog sindikata Ljubisav Orbović.
U tome prepoznaje, kako kaže, pokazatelje depersije koja dominira srpskom javnošću.
"Jednostavno i kada su potrebni protesti i kada je potrebno da se iskaže neko nezadovoljstvo prosto više nema snage u narodu da se reaguje”, kaže on.
Tako su i mnogi štrajkovi i protesti u 2010. godini na trenutke podizali tenzije, da bi brzo padali u zaborav i ostajali tek slike ekonomski upropašćenih radnika koje se povremeno izvuku iz arhive.
Godina obeležena protestima
Važi to kako za velike proteste na jugu Srbije s početka prošle godine, tako i za poražavajuće proteste konfekcijskih radnika iz sredine godine, zaključno sa štrajkom otpuštenih Fiatovih radnika pred samu Novu Godinu.
Vlast je uspevala da neke uglavnom urgentne probleme reši, ali do danas nije obezbedila makar garancije minimalne sigurnosti za socijalno najugroženije, a nije se posebno pokazala ni u pronalaženju perspektive za oko 750 000 nezaposlenih.
“Mi smo nekada imali pristojan nivo standarda, pristojan život. Taj nivo stalno pada. Mi stalno živimo lošije i nesigurnije nego prethodnog dana. U nekim drugim državama koliko god da su one lošije ili siromašnije od nas taj nivo polako raste što u ovom momentu daje drugačiju sliku”, kaže Orbović.
Na suprotnoj strani od Srbije, među državama optimistima, nalaze se i zemlje poput Nigerije (koja se svrstava u red najkurumpiranijih država sveta), zatim komunističkog Vijetnama, pa čak i decenijama sukobima i bedom izmoždenog Avganistana.
Socijalni psiholog Bora Kuzmanović ovaj podatak objašnjava na bazi očekivanja koja neprekidno tinjaju, ali se teško ostvaruju.
“To upravo govori da je bitan i kulturni model koji dominira u jednom društvu, ali i šta ljudi očekuju, odnosno sa kim se porede. To je dosta važno. Mi smo se dugo poredili sa gorima od sebe. A pošto su nam uši sada pune priče o Evropi, počeli smo se porediti sa njom. U tom poređenju naravno vidimo da stojimo mnogo gore. Dešavalo se da su naši ljudi pokazivali manji pesmizam u toku ratnog perioda. Zato što su onda razmišljali da stvari mogu biti mnogo gore. Ukoliko govorimo o celom periodu od deset godina nakon 5. oktobra, periodu u kome postoji veliki nesklad između očekivanja i realnosti, jasno je šta dovodi do nezadovoljstva. Uz to uverenje da ista vlast neće učiniti nešto bolje, barem ne u doglednom periodu, dovodi do tog pesimizma”, kaže Kuzmanović.
Očekivanja neprekidno tinjaju
Poseban i to ne nebitan segment u objašnjenju razloga sve dubljeg pesimizma trebalo bi tražiti I u globalnim trendovima. Masovna kultura motivisana visokim zaradama pothranjuje strahove, zasnovane što na naučnim, što na mitskim izvorima.
U tom svetlu planeta je već dugo obuzeta nagađanjima o smaku sveta koji je najavljen navodno od strane naroda drevnih Maja, baš 2012. godinu.
Igra se tako sa bazičnim ljudskim strahovima koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim, pa ni slikarku Biljanu Vilimon, koja je svoj pozitivni pogled na život dokazala i time što je pobedila kancer, o čemu i javno govori.
“I sama podpadnem pod to. Nije prijatno slaviti 2011. a pomisliti da je 2012. ona godina u kojoj će biti smak sveta. Pogledajte na primer i sve oko virusa, gripova, vakcina. Valjaju, pa ne valjaju, pa hoće virus, pa neće virus, pa mutirao, pa nije mutirao. Tako da kada u to upadnete onda je naravno lako da izgubite osmeh sa lica jer samo bi se budala na tu količinu pesmističkih vesti smejao”, kaže ona.
Prošle godine, Srbija se u istom istraživanju plasirala na 7. mesto i zako Galupova lista ostaje jedna od retkih na kojoj Srbija, na .
No, navodi naša sagovornica, to su zebnje koje posebno pogodno tlo pronalaze upravo u sredinama pogođenim dubokim krizama, u kojima se tuga i patnja, uvek doživljavaju kao verovatniji od hepienda.
“Sve to se lakše potura narodu koji je zaplašen i zbog krize, nestašice para i tako redom. Tako da danas ako nekoga vidite u Beogradu kako se smeje, postalo je skoro pa neobično. Samo što vas ne uhapse. Bude vam neprijatno na ulici gde su svi smrknuti i imaju neku ozbiljnost na licu, koja je sa jedne strane i razumljiva. Ali, šta će biti, biće. Vredi se braniti. Možda baš tim optimizmom ili nekim drugim načinima", kaže Vilimon.
Prošle godine, Srbija se u istom istraživanju plasirala na 7. mesto. Tako Galupova neslavna lista ostaje jedna od retkih na kojoj Srbija, na žalost, beleži skok i to ne beznačajan.
