Mlada i nedovoljno razvijena, takva je srpska demokratija! To stoji u saopštenju emitovanom iz Skupštine Srbije povodom Dana demokratije, koji se u celom svetu obeležava na današnji dan - 15. septembra.
Najviša zakonodavna vlast time je priznala da su srpske demokratske institucije krhe, kao i da je potrebno još mnogo rada kako bi demokratija u zemlji došla do „nulte pozicije“.
Mesto na kom bi u svakom parlamentarnom sistemu trebalo da se neguje demokratija ni u Srbiji nije promašeno. U Skupštini zaista poslanici mogu da govore šta im je volja, istina uz ograničenja koja su izvedena izmenama Poslovnika, a kojima se pokušava sprečiti upravo zloupotreba demokratskih sloboda.
U saopštenju povodom 15. septembra iz Skupštine se poručuje da su demokratiji „potrebni prijatelji“, a potpredsednica Gordana Čomić pojašnjava da je „demokratija sredstvo, a ne cilj“:
„Ako se zemlja koja je rešena da se izbori sa teškim bremenom nasleđa koje imate iz prethodnih, ne deset ili sto godina, već iz prethodnih vekova, onda vam treba podrška prijatelja čije ćete testove proći i da to zaista ozbiljno mislite.“
Kako do nultog nivoa demokratije?
Te prijatelje Čomićeva vidi u državama Evropske unije ka kojima Srbija teži, kao i u državama poznatim i moćnim po svojoj demokratskoj tradiciji. Istina je da pomoći nije nedostajalo ni svih devet godina posle pada Miloševića. Ipak, još se bije bitka da zemlja dođe na poziciju, kako kaže profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić, „nultog nivoa demokratije“:
Čedomir Čupić„Šta mislim pod tim? Zato što su kod nas 90tih godina bili urušeni svi sistemi. Posle devet godina, mi se nalazimo u periodu raščišćavanja svih tih ruševina. Evo i dan danas kada vi raščišćavate neku ruševinu, onda vam padne neki zid za koji ste mislili da može još da se održava.“
Profesor Čupić od nedavno je član Agencije za borbu protiv korupcije. Rak rana i srpskog društva, teško se leči bez demokratskih, slobodnih i transparentnih institucija. Međutim, kako su se partije smenjivale na vlasti tako su se i centri moći prebacivali od jedne do druge stranke.
U takvim okolnostima svi imaju interes da ćute, kriju i kalkulišu. Tako da posle Miloševića broj nagomilanih afera u demokratskoj Srbiji, čini se i većim nego u vreme diktature. Primeri tek iz poslednjih nekoliko meseci: slučajevi „Ušće“ i „Luka Beograda“ nedvosmisleno bude sumnje u privilegovanu biznis poziciju novobogataša. Tim povodom predsednik Boris Tadić je obećao:
„Verujte mi, sve što budem mogao ja ću da ispitujem!“
Do danas nema rezultata. U takvim okolnostima prikrivanja i zanemarivanja opšteg interesa čak i oni dobronamerni dođu u poziciju činjenja dela koji su direktni udar na demokratske vrednosti, podvlači profesor Čupić:
„Jednostavno donose neke zakone koji ostaju u okviru uskog kruga ljudi. Kad vi nemate uvid u nešto, onda ljudi sa onom pameću koju imaju ili sa onim opterećenjema koje imaju, u stanju su da donesu nešto što se na neki način ugrožava medijsku slobodu, odnosno ugrožava slobodu informisanja, a bez toga nema dobre javnosti, nema demokratskog društva.“
Kasno smo se setili demokratije
I upravo to se događa samo jedanaest godina nakon što su Milošević i Šešelj doneli zloglasni akt o informisanju. Izmene i dopune Zakona o informisanju od pre dve sedmice za mnoge su direktni antidemokratski potez koji u Srbiju vraća cenzuru i kazne sračunate na uništavanje neposlušnih medija. Ili kako to objašnjava novinar Rade Veljanovski:
„Postoji kontinuitet vlasti u tome da nije spremna da razvlasti sebe u medijskoj sferi.“
Rade VeljanovskiZa reditelja i komentatora Gorčina Stojanovića to nije iznenađujuće, jer političari, kaže on, grade onoliko demokratije koliko smatraju da im je potrebno:
„Samo što neki rade na pametan način, a neki na glup način. Srbija se setila demokratije u času kada smo u ozbiljnoj krizi, ne ekonomskoj, već filozofskoj ili da kažem, ideološkoj.“
Ali u društvima gde se ideologija klima, nije tako lako dovesti u pitanje pravo na različitost i njenu odbranu, kao jedan od osnovnih principa demokratije. Baš ove sedmice Srbija je suočena sa, pokazalo se, teškim izazovom. Da li će se ponoviti sitaucija iz 2001. godine kada je dvoje ljudi umalo ubijeno pri pokušaju Gej parade. Ili će se novi pokušaj zakazan za nedelju pretvoriti u reprizu. U slučaju lošijeg scenarija odgovornost će snositi i političari poput gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa:
„Kako će biti sprečeno da neko sa trideset metara baci kamen – ne znam, nisam stručan!“
Ove reči izgovorene sedam dana pre „Parade ponosa“ pokazuju manjak svesti da demokratija, podrazumeva i odgovornost. Jedno bez drugog je amatrizam, baš kao što je i politika u kojoj nešto ova dva element nedostaje. Gorčin Stojanović:
„Naši su političari amateri ili ljudi koji se tek obrazuju u politici i koji vežbaju na nama. U toj vežbi se uglavnom koriste pogrešnim taktikama, pa da se Boris Tadić kao ovejani borac za demokartiju, umesto što će se sresti sa Darkom Rundekom kad on bude pretučen u Beogradu, da on stane na čelo gej parade kao srpski alfa mužjak broj jedan. On naravno neće dati nikakvu izjavu te vrste, jer to su za njega vrapci u prašini, da citiram pokojnog premijera. A sa druge strane, ima nekih političara, poput Čede Jovanovića, koji će, naprotiv taj protest iskoristiti za svoj politički poen.“
Nesumnjivo, politikanstvo je najteži je izazov za srpske demokratske procese.
Najviša zakonodavna vlast time je priznala da su srpske demokratske institucije krhe, kao i da je potrebno još mnogo rada kako bi demokratija u zemlji došla do „nulte pozicije“.
Mesto na kom bi u svakom parlamentarnom sistemu trebalo da se neguje demokratija ni u Srbiji nije promašeno. U Skupštini zaista poslanici mogu da govore šta im je volja, istina uz ograničenja koja su izvedena izmenama Poslovnika, a kojima se pokušava sprečiti upravo zloupotreba demokratskih sloboda.
U saopštenju povodom 15. septembra iz Skupštine se poručuje da su demokratiji „potrebni prijatelji“, a potpredsednica Gordana Čomić pojašnjava da je „demokratija sredstvo, a ne cilj“:
„Ako se zemlja koja je rešena da se izbori sa teškim bremenom nasleđa koje imate iz prethodnih, ne deset ili sto godina, već iz prethodnih vekova, onda vam treba podrška prijatelja čije ćete testove proći i da to zaista ozbiljno mislite.“
Kako do nultog nivoa demokratije?
Te prijatelje Čomićeva vidi u državama Evropske unije ka kojima Srbija teži, kao i u državama poznatim i moćnim po svojoj demokratskoj tradiciji. Istina je da pomoći nije nedostajalo ni svih devet godina posle pada Miloševića. Ipak, još se bije bitka da zemlja dođe na poziciju, kako kaže profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić, „nultog nivoa demokratije“:
Profesor Čupić od nedavno je član Agencije za borbu protiv korupcije. Rak rana i srpskog društva, teško se leči bez demokratskih, slobodnih i transparentnih institucija. Međutim, kako su se partije smenjivale na vlasti tako su se i centri moći prebacivali od jedne do druge stranke.
U takvim okolnostima svi imaju interes da ćute, kriju i kalkulišu. Tako da posle Miloševića broj nagomilanih afera u demokratskoj Srbiji, čini se i većim nego u vreme diktature. Primeri tek iz poslednjih nekoliko meseci: slučajevi „Ušće“ i „Luka Beograda“ nedvosmisleno bude sumnje u privilegovanu biznis poziciju novobogataša. Tim povodom predsednik Boris Tadić je obećao:
„Verujte mi, sve što budem mogao ja ću da ispitujem!“
Do danas nema rezultata. U takvim okolnostima prikrivanja i zanemarivanja opšteg interesa čak i oni dobronamerni dođu u poziciju činjenja dela koji su direktni udar na demokratske vrednosti, podvlači profesor Čupić:
„Jednostavno donose neke zakone koji ostaju u okviru uskog kruga ljudi. Kad vi nemate uvid u nešto, onda ljudi sa onom pameću koju imaju ili sa onim opterećenjema koje imaju, u stanju su da donesu nešto što se na neki način ugrožava medijsku slobodu, odnosno ugrožava slobodu informisanja, a bez toga nema dobre javnosti, nema demokratskog društva.“
Kasno smo se setili demokratije
I upravo to se događa samo jedanaest godina nakon što su Milošević i Šešelj doneli zloglasni akt o informisanju. Izmene i dopune Zakona o informisanju od pre dve sedmice za mnoge su direktni antidemokratski potez koji u Srbiju vraća cenzuru i kazne sračunate na uništavanje neposlušnih medija. Ili kako to objašnjava novinar Rade Veljanovski:
„Postoji kontinuitet vlasti u tome da nije spremna da razvlasti sebe u medijskoj sferi.“
„Samo što neki rade na pametan način, a neki na glup način. Srbija se setila demokratije u času kada smo u ozbiljnoj krizi, ne ekonomskoj, već filozofskoj ili da kažem, ideološkoj.“
Ali u društvima gde se ideologija klima, nije tako lako dovesti u pitanje pravo na različitost i njenu odbranu, kao jedan od osnovnih principa demokratije. Baš ove sedmice Srbija je suočena sa, pokazalo se, teškim izazovom. Da li će se ponoviti sitaucija iz 2001. godine kada je dvoje ljudi umalo ubijeno pri pokušaju Gej parade. Ili će se novi pokušaj zakazan za nedelju pretvoriti u reprizu. U slučaju lošijeg scenarija odgovornost će snositi i političari poput gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa:
„Kako će biti sprečeno da neko sa trideset metara baci kamen – ne znam, nisam stručan!“
Ove reči izgovorene sedam dana pre „Parade ponosa“ pokazuju manjak svesti da demokratija, podrazumeva i odgovornost. Jedno bez drugog je amatrizam, baš kao što je i politika u kojoj nešto ova dva element nedostaje. Gorčin Stojanović:
„Naši su političari amateri ili ljudi koji se tek obrazuju u politici i koji vežbaju na nama. U toj vežbi se uglavnom koriste pogrešnim taktikama, pa da se Boris Tadić kao ovejani borac za demokartiju, umesto što će se sresti sa Darkom Rundekom kad on bude pretučen u Beogradu, da on stane na čelo gej parade kao srpski alfa mužjak broj jedan. On naravno neće dati nikakvu izjavu te vrste, jer to su za njega vrapci u prašini, da citiram pokojnog premijera. A sa druge strane, ima nekih političara, poput Čede Jovanovića, koji će, naprotiv taj protest iskoristiti za svoj politički poen.“
Nesumnjivo, politikanstvo je najteži je izazov za srpske demokratske procese.
