Od početka njegovog pohoda na korupciju, a ovih dana posebno intenzivno, prema Aleksandru Vučiću iz opozicije i jednog dela opcije takozvane građanske Srbije odapinju strele kritike da učvršćuje autokratiju i lični režim u Srbiji, da gomila mnogo moći u svojim rukama i da odlučuje o takoreći svemu – od vojske i tajnih službi do afere mleko i rekonstrukcije Vlade, dok sa drugog pola građanskog spektra odgovaraju da je u demokratiji legitimna kritika svakog političara, ali da ni aktuelne prozivke vicepremijera ni njihovi autori ne pate od prevelikog legitimiteta.
Jedan od onih koji ne aplaudira Vučićevom stilu i koji smatra da se on meša u sve resore vlasti je i novinar nedeljnika Vreme Miloš Vasić:
„Ono što je problem Aleksandra Vučića jeste to što je on zadržao staru radikalsku taktiku da stalno nešto najavljuje i obećava. Lako mu je to bilo raditi dok je bio u opoziciji i maltretirao vlast, što mu je i posao; problem je, međutim, sada kada sa odgovornog mesta kaže – eto, sad ću ja vama da kažem u ponedeljak, pa neću da vam kažem u ponedeljak nego za petnaest dana. Jednostavno, takve se stvari ne najavljuju i ne obećavaju, ne meša se čovek u stvari koje nisu njegov posao i, uopšte, tu treba malo više smirenijeg pristupa“, smatra Vasić i dodaje da se institucije grade na drugi način, a ne preko pojedinaca i marketinške galame:
„Ja se plašim da tu Vučić nije nikakav izuzetak, svi naši političari navikli su da se oslanjaju isključivo na marketing. U tom smislu rekao bih da bi bilo pametno da se Vučić priseća povremeno Tadića i njegove sudbine jer je i Tadić suviše poverovao svojim marketingašima“.
Na nešto raniji Vasićev kritički komentar i opaske drugih analitičara koji zaziru od njegovih prejakih i prevelikih ovlašćenja, Vučić je na javnom medijskom TV servisu ovako odgovorio:
„Važno mi je da i ljudi koji drugačije misle, bili to vi, bio to Miša Vasić ili Jovo Bakić, ljudi sa kojima teško da sam u javnosti razmenjivao pohvale ili lepe reči, da se, dakle, danas ne plaše za svoju budućnost ako ne vole ili ne prihvataju politike onih koji personalno vode ovu zemlju“.
Iz redova Demokratske već su se ritualizovale ocene da je u Srbiji na delu vlast jednog čoveka, a lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović još radikalnijim vokabularom poručuje da Srbija nije Severna Koreja ni Venecuela, ni Vučićev lična svojina, opominjući da se ne sme zaboraviti da lični režimi, u kojima su političari sve, i sudije i tužioci i laboranti i veterinari i komandanti, uvek na kraju propadnu.
Karikatura Predraga Koraksića Coraxa
Na drugoj strani, Nenad Prokić, koji je pre nekoliko meseci napustio Jovanovićevu Liberalno-demokratsku partiju, postavlja pitanje legitimiteta čelnika te i drugih stranaka koji prozivaju Vučića za samovlašće i kult ličnosti:
„Čim u Srbiji neko počne nešto da radi, odmah se jave ti raznorazni dušebrižnici. Naravno da je legitimno upućivati zamerke svakom političaru u Srbiji, s obzirom na to da se poslednjih dvadeset godina nalazimo u jednoj opštoj političkoj katastrofi, ali je tu prevashodno važno pitanje legitimiteta onih koji ta pitanja postavljaju, onih koji prozivaju Vučića za sve to. Da li oni nisu možda severnokorejski lideri u svojim strankama – Đilas i Jovanović?! Da li u njihovim strankama postoji taj sistem vrednosti koji oni preporučuju društvu da bi imali legitimitet da zameraju Vučiću što se stvara kult ličnosti?! Ako se i stvara kult ličnosti, to može da bude i zato što je Srbija tradicionalno takva da tome teži, što je ona jedna zemljoradnička zadruga koja voli da ima kult ličnosti i koja jedino tako može da funkcioniše“, ocenjuje Prokić, koji na prozivke da Vučić uništava institucije preuzimajući njihov posao odgovara da su to besmislene kritike jer su u prethodnoj deceniji upravo te institucije bile najveća prepreku vladavini prava jer su bile potopljene partokratskim diktatom i korupcijom.
I deo medija aktivno se pridružio paljbi na vicepremijera, što se reflektuje i u komentarima da je koncentrisao ogromnu vlast u svojim rukama, da je u Srbiji na delu obogotvorenje i medijska kanonizacija Vučića „za života“, koji je čak proglašen i za Đinđića i da čak i pragmatičnom umu Zapada odgovara taj „autokrata sa demokratskim legitimitetom na čelu Srbije“.
Iako pada u oči da se čak ni krajnje ublaženi osvrti ove provenijencije nisu mogli čuti za vreme autokratski ustrojene Tadićeve vlasti, nije nelegitimno kritički propitivati karakter Vučićeve vlasti i otvoriti debatu o tome da li je umesto jačanja institucija države na delu jačanje lične vlasti najmoćnijeg pojedinca u Vladi. Strahovi da će se ponovo uspostaviti prejaki vođa i poslušna raja koja ga sledi sve dok ga na kraju ne sruši sa trona izraz su stvarnosti ove nakaradno postavljene zemlje još od 1804, reći će Nenad Prokić i dodati da će Vučić, što, uostalom, i sam najavljuje, morati da se založi za to da se izgrade poluge sistema koje će zameniti lidera koji želi sve da rešava. To, naravno, ne može preko noći da se reši, ali je potpuno legitimno da društvo to traži i da o tome stalno vodi otvoren i dobronameran diskurs, naglašava on, ali i upozorava:
„Ne treba dozvoliti onima koji su srpskom društvu upropastili isto onoliko godina koliko i Milošević da oni emituju nekakve zamerke. To su propali političari, isluženi, koji su svoje stranke napravili kao zemljoradničke zadruge i oni nemaju nikakvo pravo da zameraju nikome da jedan čovek sve rešava“.
Sa stanovišta nužnosti uspostavljanja institucija i vladavine prava neophodno je kritički govoriti o ulozi svakog političara, pa, razume se, i vicepremijera Vučića, ali je nelogična i neutemeljena ocena o uspostavljenom režimu njegove lične vlasti, smatra politički analitičar i profesor na novosadskom Ekonomskom fakultetu Jovan Komšić:
„U ovom trenutku, dok funkcioiniše sistem horizontalne podele vlasti; dok imamo odlučivanje na sednicama vlade a ne na njenim telefonskim sesijama; dok imamo koaliciju, komunikaciju sa parlamentom; garanciju parlamentarnog prava opozicije da postavlja pitanja u parlamentu; dok imamo relativno nezavisno javno mnenje - zaključiti da je reč o režimu lične vlasti a la Serverna Koreja zaista je bez ikakvog osnova. Mislim da ta izjava može biti percipirana samo kao nekakvo takmičenje za prvenstvo u tome da se upozori na ono što će se, eventualno, desiti za tri godine u Srbiji. To je komunikacija koja naprosto ne skreće pažnju na ključne probleme. Dok ovo govorim, ja, razume se, ne isključujem potrebu jedne temeljne kritike koja treba da otvori potrebu konsolidacije institucija i procedura vladavine prava. Onda je moguće moguće kritički govoriti o ulozi svakoga, pa i najuticajnijeg čoveka u vladi Srbije, a to je, neosporno, gospodin Vučić“, ukazuje Komšić.
Sa krajnje konkretne i aktuelne ravni, u svetlu problema sa aflatoksinom koji će biti i tema narednog zasedanja Skupštine Srbije, ključni test političkog umeća najuticajnijeg čoveka u Vladi Srbije, po mišljenju ovog našeg sagovornika, biće interakcija sa resornim sekretarom za poljoprivredu Goranom Ješićem:
„Ostaje da se vidi da li će se sa nivoa centralne vlasti pokrenuti pitanje jedne strmoglave, stihijne, kampanje za smenu pokrajinskog ministra, kome je poručivano da nije nadležan da misli o tome, uprkos evropskim tradicijama demokratske politike u kojima se saradnji centralnog, regionalih i lokalnih nivoa vlasti podrazumeva. Ako to dozvoli potpredsednik Vlade Republike Srbije, onda možemo postaviti pitanje o obnavljanju obrasca koji ne dozvoljava ni elementarne naznake kontrole i ograničenja nosilaca moći. Ako se ta tendencija bude mogla naslutiti, onda ima razloga za zabrinutost i pravovremenu kritiku tendencija tog profila; ukoliko se, pak, u narednim nedeljama i mesecima prihvati bar nejaka naznaka mogućnosti podele i ravnoteže moći u odnosima republičkih i pokrajinskih servisa javne vlasti, koji bi trebalo da rezultiraju kvalitetom usluge građanima, onda je moguće očekivati da će političko učenje naših lidera, uključujući i ovog mladog aktera sa trenutno najmoćnijim uticajem u politici i javnosti Srbije, ići nekakvim putanjama koje podsećaju na putanje stabilnih i razvijenih demokratija, ističe Komšić.
