(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Čak i u naciji prepunoj stručnjaka za sve, gde ovog meseca dominiraju stručnjaci za vakcine i za tenis (dobro, i za imigracionu politiku Australije), nije bilo mnogo onih koji bi priznali da razumeju o čemu se tačno radi na referendumu o ustavnim promenama „u delu koji se tiče pravosuđa“. Otuda, mnogi nisu do poslednjeg trenutka znali kako da se postave, i da li da uopšte izađu na glasanje.
Referendum je naposletku održan, a samim tim je i uspeo, pošto drugih preduslova za njegov uspeh više nema: teoretski, dovoljan je bio i jedan glasač. Predložene ustavne promene dobile su većinu, i time bi ova priča bila završena, kad zapravo ne bi tek počinjala.
Elem, nema li nečega jako neobičnog u situaciji u kojoj protivnici režima, s razlogom ogorčeni zbog monopolizacije svakolike vlasti u rukama jednog čoveka i izvršne vlasti pod njegovom kontrolom, glasaju protiv ustavnih promena koje bi trebalo da ojačaju nezavisnost sudske vlasti? Nije li krajnje bizarno da Evropska unija i drugi spoljni faktori koji motre na demokratski razvoj Srbije pozdravljaju izglasane promene, a protiv promena glasa upravo onaj deo srpske javnosti koji je zapravo najviše „proevropski“?
Sve ovo deluje kao zamešateljstvo iz neke opake političke satire u kojoj su sve vrednosti obrnute naglavačke i niko nije ono za šta se predstavlja, nego suprotno od toga. A biće da se samo radi o tome da je i ovo logična posledica dekadencije i degeneracije javnog dijaloga, slobodne javnosti i normalnog, nesputanog političkog pluralizma, koji su svi pali kao žrtve skoro desetogodišnjeg naprednjačkog potkopavanja i rušenja iz temelja i do temelja.
Jasno je, dakle, da otuda, u tako fundamentalno nepovoljnim okolnostima za bilo kakvu ozbiljnu i slobodnu političku debatu i nadmetanje, za mnoge ovo nije bio referendum o pitanju koje je na njemu postavljeno nego, kolokvijalno rečeno, „o Vučiću“: svojevrsno uvodno odmeravanje pred aprilske izbore.
Većina glasača ostala je kod kuće, i borba za tumačenje njihovog nepojavljivanja tek sledi, ali sigurno je da se to ne može smatrati uspehom vlasti – iz čega ne sledi nužno da opozicija ima čemu da se raduje. Ali, većinsko glasanje protiv predloženih ustavnih promena u trima najvećim gradovima Srbije i središtima njenog političkog, intelektualnog, medijskog i kulturnog života: u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, niko ozbiljan ne bi smeo dopustiti sebi da zanemari.
Ma koliko treba biti oprezan sa analogijama, svi u Srbiji dobro pamte da je i delegitimizovanje i urušavanje Miloševićevog režima krenulo od najvećih gradova, pa se kapilarno širilo po zemlji. Vučić to pamti i bolje od ostalih.
Sada je ipak izvesnije da bi „bitka za Beograd“ mogla biti veoma neizvesna, i da bi moglo da se pokaže da opozicija u toj borbi nije bez izgleda – iako će štošta raditi protiv nje, što ćemo tek videti, daleko je april.
To otvara, ili pre će biti zaoštrava, „crnu rupu“ u središtu aktuelnog poretka: pitanje Beograda, to jest vlasti u glavnom gradu Srbije. Bez obzira na to što sliku glasanja na referendumu treba uzeti ne sa zrnom, nego sa celim grumenom soli, sada je ipak izvesnije da bi „bitka za Beograd“ mogla biti veoma neizvesna, i da bi moglo da se pokaže da opozicija u toj borbi nije bez izgleda – iako će štošta raditi protiv nje, što ćemo tek videti, daleko je april.
A zašto je Beograd toliko važan? Ne samo zbog toga što je tu glavnina novca, resursa, moći i uticaja, jer to je uvek i bilo tako. Nego i zbog jednog razloga specifičnog za naprednjačku eru. Beograd je, naime, u poslednjoj deceniji bio daleko najintenzivnije podvrgnut temeljnoj preobrazbi lika i duha, grad je prekrojen i još se uveliko prekraja (pitanje metroa, recimo) po meri bezobzirne i nezajažljive kleptokratske klike na i oko vlasti, a direktno protiv interesa, potreba, navika i uverenja velikog dela njegovih građana.
Taj proces je sada već toliko odmakao da ga niko ne bi mogao opozvati niti vratiti stanje na početnu tačku, ali je ovo možda i poslednji trenutak kada bi mogao barem da bude zaustavljen, pre nego što postane gotovo nemoguće da se učini bilo šta suvislo na re-humanizaciji grada za koji sve više njegovih stanovnika oseća kao da im je otet.
Moglo bi se, dakle, pokazati da se u danima dok su se skoro svi bavili pitanjima tenisa, vakcina i imigracione politike Australije, u svojevrsnoj zavetrini počelo jedno tektonsko pomeranje i preraspodela političkih snaga u Srbiji. U protivnom, pravi mraz će Srbiju okovati tek u aprilu. A to ipak nije prirodno, kako god da okrenete.
Facebook Forum