Da li se na velika vrata u Srbiji preko memoarske literature, iskaza visokih zvaničnika, promocije raznih aktera iz okruženja Slobodana Miloševića u devedestim godinama u ulozi analitičara, odnosno tumača aktuelnih i događaja iz bliske prošlosti, tretmana haških osuđenika kao nacionalnih heroja, događa potpuna rehabilitacija poražene srpske nacionalističke politike?
Toliko, da nikoga nije posebno uznemirio nedavni iskaz sa najvišeg mesta o Petom oktobru 2000. godine, kada je pao Miloševićev režim, kao danu kada su pobedile mračne sile prošlosti? Da li su glasovi koji pozivaju na kritičku distancu prema ulozi Srbije u raspadu Jugoslavije i ratovima devedestih utihnuli i zašto?
"...Srbija je bila dobra dok je ćutala i snosila posledice ustavne rascepljenosti, a saznanje da je sazrela i da ne želi više da trpi podređenost zasmetalo je svima", tako se ove 2017. godine najavljuje novo izdanje knjige "Memorandum SANU" koju potpusuju akademici Vasilije Krestić i Kosta Mihailović, koji su bili i u grupi autora koji su pisali taj dokument.
Memorandum je otvorio Pandorinu kutiju srpskog nacionalizma koji se smatra platformom kasnije Miloševićeve politike. 1986. godine, kao i danas, tvrdi se da su Srbi bili ugrožena nacija u tadašnjoj Jugoslaviji.
"Srpski narod je proglašen krivim za sve što se dogodilo, doživeo je razne sankcije, presude u Haškom tribunalu... u svetskom javnom mnjenju već 25 godina stoji ubeđenje da su Srbija i srpski narod krivi, a narod je duboko u sebi osećao da to nije tačno", poručuje bivši najbliži saradnik Slobodana Miloševića i prvi čovek jugoslovenske države u rotirajućem Predsedništvu u vreme kada se ona raspadala Borisav Jović, koji piše knjigu za knjigom sa, kako sam kaže, jednim ciljem - da se "skine ljaga sa Srba".
"Sadašnje vreme pokazuje da je najvažnije bilo raseliti i proterati Srbe, a Srbiju svesti na granice kako to misle svetski moćnici", tvrdi haški osuđenik Veselin Šljivančanin, koji nakon odslužene kazne uživa društvenu promociju u Srbiji. Toliku, da je bio jedan od aduta u nedavnoj predizbornoj kampanji izbaranog predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Takođe, trebalo bi podsetiti da je januara ove godine haškog osuđenika Momčila Krajišnika primio odlazeći predsednik Tomislav Nikolić u svom kabinetu u Predsedništvu Srbije.
"Uveren sam da će…njegova ličnost i njegova karijera pokazati mnogim naraštajima u Srbiji šta znači do kraja i na svakom mestu i u svakom trenutku boriti se za svoju otadžbinu", reči su bivšeg minitra pravde u prvoj Vladi Srbije koju je vodio Aleksandar Vučić, Nikole Selakovića.
Mladima je uputio preporuku da slede taj "najsvetliji primer". A reč je ratnom zločincu, generalu Vladimiru Lazareviću osuđenom na četrnaest godina zatvora za ratne zločine počinjene nad kosovskim Albancima. Njemu je državni vrh priredio svečani doček po povratku iz zatvora.
"Amerika i NATO sprečili su da legitimna borba Savezne Republike Jugoslavije protiv terorizma na Kosmetu završi porazom terorizma, nisu se izvinili za bombardovanje i nastavili su negativnu politiku prema Srbiji", poručuje Miloševićev prvi diplomata Vladislav Jovanović, koji se sve češće u ovdašnjim medijima javlja u ulozi analitičara, tumača zbivanja na svetskoj političkoj sceni.
Kontinuitet odbijanja odgovornosti
Naš sagovornik Milan Miljković, istraživač iz Instutita za književnost, kaže da je najvidljiviji nekritički odnos prema devedesetim godinama i ulozi Srbije u tadašnjim ratovima, najnovija retorika u odnosu na Kosovo, odnosno kosovske Albance.
Zvanična politika u Beogradu i njeni tumači u potpunosti zanemaruju odgovornost Srbije za ono što se događalo Albancima na Kosovu u vreme Miloševićevog režima. Miljković skreće pažnju na "kontinuitet odbijanja odgovornosti za ono što je država Srbija učinila na tadašnjoj svojoj teritoriji prema albanskom narodu".
"To je potpuno negiranje ideje o legitimnim interesima drugih naroda na Balkanu", kaže Miljković.
"Građani se najčešće obaveštavaju o nekim događajima tako što prepuštaju tumačenja onima kojima veruju i koji, po pravilu, samo potvrđuju prisutne predrasude", kaže Miloš Hrnjaz sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Stepen uticaja nekog pogleda na prošlost zavisi od moći tumača. Hrnjaz kaže da različita tumačenja nemaju ravnopravni tretman u javnosti, ali da se nada da će za budućnost ostati makar svedočanstvo o pluralitetu pogleda na sporni period iz nedavne prošlosti. Naš sagovornik, međutim, skreće pažnju na nešto što smatra mnogo pogubnijim:
"Ono što ja smatram podjednako opasno jeste da to nije važno. Da tumačenje toga što se desilo u prošlosti treba ostaviti istoričarima i da mi treba da se bavimo budućnošću, da treba da zaboravimo na teme koje nas dele..."
Istoričar Milan Guljić iz Instituta za savremenu istoriju, koji proučava rat u Hrvatskoj, skreće pažnju da bi država trebalo da pruži ozbiljnu potporu istraživačima otvaranjem svojih arhiva. I on se poziva na hrvatsko iskustvo i kaže da njihov projekat izučavanja domovinskog rata uz podršku države je rezultirao tomovima građe - monografije, dokumenta, rasprave...koji su, uz sve manjakvosti, dragoceni. Memoarsku građu aktera raspada Jugoslavije Guljić smatra korisnim materijalom:
"Treba ih pustiti da kažu svoje mišljenje s tim što to mišljenje treba uporediti sa onim do čega su došli oni koji taj period proučavaju, koji nisu emotivno vezani na taj način", kaže Guljić.
Guljić ne misli da su akteri devedestih preuzeli primat u tumačenju tog tragičnog perioda, štaviše, on smatra da je nedovoljan broj učesnika devedestih godina ostavilo iza sebe pisane tragove.
Beograđani koje smo sreli u centru grada, kao i naši prethodni sagovornici, imaju različita mišljenja na primer o tome da li su haški osuđenici heroji ili zločinci. Evo šta kažu penzionerka Elena Mirković, psihološkinja Irena Kresić, mladić poreklom iz Knina koji nije hteo da se predstavi i žena srednjih godina koja takođe nije bila spremna da nam otkrije svoje ime.
Problem je što Srbija nije prošla lustraciju, pa vinovnici događaja imaju sada priliku da revidiraju, prepakuju prošlost. Vodiči današnjih politika su oni koji su bili podmladak vladajućih partija iz devedesetih godina. Akademska javnost se ne čuje. Skučeni su kanali artikulisanja kritičke misli. Problem je i što su mediji pod kontrolom vlasti, što postoji cenzura, pa kritička promišljanja prošlosti nemaju prođu u mejn strim medijima, smatra sociolog Srđan Barišić.
"Istomišljenici čitaju istomišljenike, istomišljenici gledaju istomišljenike i onda se samo produbljuju razlike", kaže Barišić.
Istoričar Predrag Marković komentariše memoarsku literaturu:
"Pa, dobro, penzioneri pričaju svašta, pa šta sad?"
Kod nas ne postoji društvena briga ni o jednoj intelektualnoj temi, pa tako ni o devedesetim, najpre konstatuje Marković:
"I onda, kada ne postoji naučna produkcija, onda prazninu popunjavaju memoaristi i tumači samih sebe", kaže Marković.
On iznosi primer Hrvatske koja je izdvojila velika sredstva, angažovala mnogo naučnih institucija da izučavaju i rat na kraju kog je stekla nezavisnost. Kod nas postoji zabuna kako to vrednovati, kaže Marković, pa nema nikakve institucionalne podrške istraživanja tog perioda, osim lične inicijative. Marković smatra da javnost u Srbiji želi da zaboravi zbivanja u devedesetim, da je ne interesuju sećanja aktera tih događaja:
"Ne postoji neki akter čija knjiga ima ozbiljan odjek. Javnost se više trudi da to sve zaboravi, nego da promišlja taj period", kaže ovaj istoričar.
Prošlost na tržištu
Sociolog Todor Kuljić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu iznosi zanimljivu tezu da je oružje zamenjeno drugim sredstvima ratovanja u dvehiljaditim godinama. Ono što se događa u tumačenjima devedesetih on naziva "ratom sećanja".
"Ja mislim da je na delu nova faza građanskog ’rata sećanja’ koji danas tutnji u regionu. Taj građanski rat sećanja je cikličan. Sve zavisi od potreba vladajućih. Prošlost je na tržištu. Ona se tumači zavisno od potreba sadašnjice i od snage vladajućih krugova koji su kadri da tu novu verziju prošlosti nametnu. Bojim se da objektivna nauka, istoriografija ili sociologija, nije kadra da to uzdrma", kaže Kuljić.
Nakon takvog "umivanja prošlosti" mogao je doći na red i Peti oktobar 2000. godine. Taj događaj se shvata i na način na koji ga je opisao Pokret socijalista koji vodi ministar u Vladi Srbije, a nekada jedan od najbližih saradnika Miloševićeve udovice Mirjane Marković, Aleksandar Vulin. Tumačeći nedavne slike nasilja u makedonskoj Skupštini, Vulinova partija saopštenjem sugeriše:
"Ovo je prilika da i mi postupimo po zakasnelim, ali ispravnim preporukama NATO-a, OEBS-a, EU, SAD-a i da pronađemo i kaznimo sve koji su upali u Skupštinu 5. oktobra, sve koji su je opljačkali i zapalili, tukli političke neistomišljenike, otimali oružje iz stanica policije, prebijali policajce koji su radili svoj posao, zapalili RTS (Radio televiziju Srbije), linčovali novinare", stoji u saopštenju Pokreta socijalista.
Hoće li buduće generacije znati šta je "mračna prošlost Srbije"? Ratne devedesete, kada su počinjeni najstrašniji zločini u pokušajima iscrtavanja novih granica, kada se desio Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik, proterivanje Albanaca sa Kosova, kada su na Srbiju padale NATO bombe a Milošević ubijao novinare i političke protivnike? Ili će naučiti da je mračna prošlost Srbije počela padom Miloševićevog režima?
Facebook Forum