Još od iranskih protesta 2009. godine, Arapskog proljeća iz 2010, Occupy Wall Street 2011. i brojnih drugih građanskih protesta i pokreta poput #blacklivesmatter ili #metoo, internet, odnosno društvene mreže služe kao forma putem koje građani izražavaju svoje nezadovoljstvo, mobilizuju se u grupe i na kraju, izlaze iz svojih privatnih sfera i uključuju se u društveni angažman, najčešće na ulicama.
Đorđe Krivokapić, docent na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu i osnivač Share Fondacije, koja radi na zagovaranju ljudskih prava i slobode na internetu i promovisanja pozitivnih vrijednosti otvorene i decentralizovane mreže, kao i slobodnom pristupu informacijama, znanju i tehnologiji, za Radio Slobodna Evropa govori o tome na koji način su društvene mreže potpomogle aktivne proteste u Srbiji te kako u nedostatku debata od javnog interesa na tradicionalnim medijima, građani se okreću informisanju putem hashtagova.
RSE: Već tri mjeseca traju protesti u Srbiji. Sve je krenulo sa #stopkrvavimkošuljama i dalje se nastavilo sa #1od5miliona. Kakvu ulogu društvene mreže imaju u ovim i sličnim protestima?
Krivokapić: Situacija u Srbiji u pogledu medija nije uopšte sjajna i zapravo ta kritika vlasti koja se akumulira kod građana nema drugo mesto da se iskaže osim na internetu. Istina, postoji jedna kablovska televizija, jedne niskotiražne dnevne novine, par nedeljnika, ali je sve to ograničeno. Zato građani svoju frustraciju najčešće ispoljavaju na društvenim mrežama.
Videli smo na primeru #stopkrvavimkošuljama da je dosta brzo došlo do konsolidacije, jer društvene mreže dozvoljavaju da jako brzo proširimo ideju, da se brzo okupimo oko nje i da nešto od te ideje prenesemo na ulicu. Politička situacija u Srbiji je kompleksna i opozicija je, naročito na početku kada je protest pokrenut, imala jako nizak legitimitet i podršku, naravno i poverenje.
Tako da su i protesti ostali priličito u domenu društvenih mreža, društvene mreže su postale nekako organizator tih protesta, odnosno građani, koji na neki način organizuju ustvari. Sve informacije o onima koji učestvuju dolaze preko društvenih mreža. To se vidi i kroz simbole. Prvo je hashtag "Stop krvavim košuljama" pa onda "Jedan od pet miliona" bio glavno mesto na Twitteru gde se građani mogu informisati o tome šta se dešava.
Takođe, protesti nisu samo na ulici, protesti se prate putem Facebook live-a i drugih livestream alata koji omogućavaju da i oni koji nisu fizički na protestu, mogu da čuju ko to tamo priča, a i da vide koliko tamo ljudi ima. Ostali mediji će jako retko preneti šta se na protestu zapravo desilo. To je omogućilo da se, zbog toga što su se ljudi našli na ulici, malo povezali, osetili solidarnost, da se malo oslobode straha i da budu glasniji, kako u realnom prostoru, tako i na društvenim mrežama.
Ipak ne smemo zaboraviti da nismo imali mnogo drugačiju situaciju recimo 1996-97. godine (višemesečni građanski i studentski protesti op.a.). Srbija je bila u medijskom mraku. Neko ko je živeo deset minuta peške od Trga republike nije mogao da zna da li su se ljudi okupili na protestima na Trgu, koliko ih je i gde idu. Tada ni mobilni telefoni zapravo nisu postojali. Tako da, ipak, kada je nezadovoljstvo veliko vidimo iz istorije da pristup medijima nije ključan faktor da se ljudi nađu na ulici, ali je svakako mnogo lakše organizovati ljude putem društvenih mreža.
Aktivnosti na društvenim mrežama celo vreme održavaju taj plamen protesta, omogućavaju brzo delovanje na sve ove faule koje napravi vlast. Društvene mreže su omogućile na neki način eksploataciju tih faula da se izgradi veći front i da se više ljudi uključi, pa i da protesti traju.
Društvene mreže kao hepo kocka
RSE: Istovremeno, protesti se dešavaju u privatnoj online sferi i u onoj javnoj na ulici. Širenje informacija putem društvenih mreža, okupljanje ljudi prvo offline pa onda i online, pomaže, smatraju stručnjaci, održavanju protesta bez zvaničnog "vođe" što dalje mobilizuje više ljudi i stvara demokatičniju sliku o samom protestu. Da li je to slučaj i sa ovim protestima?
Krivokapić: Internet je odigrao značajnu ulogu u tome da pojedinačne grupacije poput akademske, glumaca, advokata, uspevaju da se brzo i jednostavno sakupe, da podrže proteste i daju podršku građana. Svi ti elementi zajedno, buđenje tih zajednica koje su bile prilično tihe u nekom periodu je dao određeni legitimitet protestima, uključujući čak i činjenicu da opozicija više nije stajala u prvom redu i da nije dala da se protesti delegitimišu iz razloga što je opozicija tako heterogena kakva jeste.
Međutim, mnogo više je Protest protiv diktature nakon izbora na kojima je Aleksandar Vučić izabran za predsednika Republike ličio na Twitter proteste. Tada smo imali jedan sasvim spontan protest, gde su pre svega mladi ljudi, studenti, krenuli na ulicu. To je trajalo nekoliko nedelja, ali tu konkretno nisu bile uključene političke partije, ni druge organizacije poput onih iz civilnog društva... I onda je vrlo brzo zbog nedostatka liderstva, zbog nedostatka znanja, iskustva u organizaciji protesta, potpuno splasnulo i nestalo.
Energija je bila potpuno izgubljena i ostalo je pitanje, da li je ta energija mogla biti iskorištena za bilo šta, pošto cilj protesta nije bio jasan. Ipak, njihov značaj je da se ukaže da kada postoji skoncentrisano nezadovoljstvo u određenoj zajednici, ne mora biti celo društvo, društvene mreže su tu kao jedna hepo kocka koja to nezadovoljstvo može da zapali, tu zajednicu da uveže, da ih dovede jako i efikasno na ulicu i da pokrene jednu novu energiju. Ona ne može da reši probleme već da bude taj kohezivni faktor koji omogućava delovanje, a ono mora da se vrati na osnovne principe političkog delovanja i građanskog aktivizma. Bez poznavanja tih principa i iskustva teško da se može doći do nekih rezultata.
RSE: Istraživači polja društvenih medija i građanskih pokreta kažu da su "virtualne metode otpora" postale jedan od načina na koji građani učestvuju u političkim procesima u svojim državama. Šta vi mislite o tome, da li je to slučaj u Srbiji?
Krivokapić: Zatvaranje i smanjenje javnog prostora gde bi trebalo da se odigrava društvena debata mora kreirati druge prostore gde će se debata odigravati. Ono što građani tvrde i osećaju jeste da na onim mjestima, uključujući javni servis, televizije sa nacionalnom frekvencijom, onda i dnevne novine, nema debata o onim pitanjima koja njih interesuju. Zato onda ti alati koje pruža internet omogućavaju da otvore ove debate i da se njihov glas i njihovi interesi čuju.
S jedne strane, komunikcija između učesnika, profilisanje ideja je donekle olakšano novim tehnologijama. Činjenica da 75 odsto građana u Srbiji koristi internet svaki dan i nosi u svom džepu mobitel koji je stalno zakačen na internet, značajno poboljšava mogućnost da se organizuju. Ali i dalje imamo 25 posto građana koje je vezano za televiziju, koje pripadaju po svoj strukturi starijima, koji nisu u radnom odnosu, nisu školovani, koji su uglavnom u ruralnim područjima, koji su siromašni. Pitanje je koliko informacija o svemu ovome zapravo dolaze do njih.
RSE: Da li društvene mreže u Srbiji zamijenjuju ulogu javnih medija? Da li se nešto tako ranije dešavalo u Srbiji?
Krivokapić: U Srbiji posljednjih šest i više godina poverenje u tradicionalne medije drastično pada. Zbog toga imamo povećano interesovanje građana da se informišu putem interneta i putem online medija.
Ne možemo reći da su društvene mreže u mogućnosti da zamene u potpunosti medije zato što društvene mreže i dalje ne mogu da rade kvalitetno fact checking, ne mogu da procene kontekst i da izdvoje one informacije kao što mogu kvalitetni urednici i novinari. I nemojmo se zanositi da tehnologija može da reši taj problem. Novinari i urednici su značajni u okviru svakog društva i treba da imaju određenu autonomiju.
Zabluda je da građani samo treba da sede na Facebooku i Twitteru i da će to omogućiti jedan deliberativni proces, da razumeju šta se dešava i da procene i donesu odluke. Uloga medija je značajna. Ono što je situacija trenutno u Srbiji je da imamo nefunkcionalnu javnu sferu koja ne omogućava debatu oko najznačajnijih pitanja. Ja bih lično za to krivio vlast ali ne mogu da kažem da nema odgovornih i na nekoj drugoj strani, ali definitivno vlast i njihova medijska mašinerija ne omogućava dovoljno pristupa opoziciji, građanima i drugim interesnim grupama da učestvuju u javnoj debati, da budu deo te javne sfere koju vlast kontroliše. I zato imamo sve ove pojave o kojima pričamo.
Facebook Forum