"Mislim da ću zasijati u gradu svetlosti krajem avgusta".
Sa ovakvim entuzijazmom Aleksandar Radišić, sportista sa Zlatibora, na zapadu Srbije, priprema se za učešće na Paraolimpijskim igrama u Parizu.
Letnje olimpijske igre traju od 26. jula do 11. avgusta, a paraolimpijci će se takmičiti od 28. avgusta do 8. septembra.
Radišić kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da pripreme za igre traju već godinu dana, da su "teške i jako iscrpljujuće".
Njegova disciplina je bacanje čunja.
Radišić je i predsednik udruženja "Inkluzija osoba sa invaliditetom 'Zlatibor'", a ovih dana bio je domaćin predstavnicima Saveza paraplegičara i kvadriplegičara iz Srbije i Slovenije koji su boravili na Zlatiboru.
Radišić za RSE govori o tome kako je nakon povrede 2005. godine bio prinuđen da koristi invalidska kolica, ali nije odustao od bavljenja sportom. Nekoliko godina kasnije dobio je i prve medalje na svetskim takmičenjima.
Sport kao terapija
Aleksandrov život se potpuno promenio pre 19 godina kada je skokom u vodu na moru povredio tri vratna pršljena i ostao paralizovan u rukama i u nogama.
"Kada sam se posle dve godine oporavio, tražio sam sport kojim ću moći da se bavim kao osoba koja koristi invalidska kolica", kaže on dodajući da mu je to pomoglo da prevaziđe početnu krizu.
"Ja sam ceo život u sportu, pre povrede studirao sam na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u Beogradu, aktivno sam igrao fudbal, bio sam instruktor skijanja. Ljubav prema sportu nasledio sam od oca, on je bio fudbaler, ali ja sam najviše voleo skijanje, čak sam pokušao da skijam i iz kolica", kaže on.
Radišić kaže da ga je nakon povrede privukao stoni tenis i putovao je svakoga dana više od 70 kilometara kako bi išao na trening.
"Odlazio sam u Udruženje paraplegičara u Čačak, tako da sam već 2008. prilagodio svoj auto za vožnju ugradivši ručne komande i svaki dan sam sa Zlatibora išao za Čačak", priseća se on.
Rad sa decom u to vreme pružao mu je dodatnu motivaciju.
"U to vreme sam postao trener deci plivačkog kluba 'Čigota', trenirao sam ih iz kolica sa ivice bazena. Bilo je tu petnaestoro dece, svaki vikend smo išli na neka takmičenja po Srbiji i osvojili brojne medalje", kaže Radišić.
On se priseća da mu je to iskustvo omogućilo da se "oseća korisnim u društvu".
"Ta deca su danas odrasli ljudi i veliki su moji prijatelji. A deca su mi (tada) verovala, nisu sumnjali u moje trenerske sposobnosti i hvala im na tome", kaže on.
Medalje i podrška porodice
Radišić kaže da se zbog stonog tenisa preselio u Novi Sad, na severu Srbije, koji je sedište tog paraolimpijskog sporta.
"Već 2010. odlazim na svetski kup u Rumuniju i osvajam prvu medalju. To je bio lep osećaj, vraćaju se neke uspomene na sport pre povrede. Ja shvatam da mogu, želim i hoću ozbiljno da se bavim sportom".
Osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013, a kasnije, na istom prvenstvu u Danskoj još jednu.
Ipak, donosi odluku da se zbog porodice i posla vrati na Zlatibor.
"U sportu dođe uvek do neke prekretnice, svaki sportista mora znati svoje limite, svoje sposobnosti. Po povratku na Zlatibor nisam želeo potpuno da napustim sportsku aktivnost, odabrao sam atletiku, bacanje čunja, jer to mogu da treniram ovde i imam odlične uslove", objašnjava Radišić.
On kaže da mu podrška supruge i dece mnogo znači i da ih na takmičenjima traži pogledom na tribinama.
"Supruga je prošle godine bila u Parizu na stadionu, iza mojih leđa, na tribinama, čuo sam je da viče, navija, i kada čujete taj glas, onda dobijete dodatnu snagu".
Njegova supruga Danijela kaže da su zajedno već deset godina i da ga sa decom često bodri na takmičenjima. Ponekad se, kaže, pojavi na tribinama "nenajavljena".
"Kada je prošle godine bilo državno prvenstvo u Kruševcu (u centralnoj Srbiji), nisam rekla Aleksandru. Iznenada smo deca i ja otišli u Kruševac, a kada ih je on video na tribinama, ogromna je sreća bila", kaže ona.
Izazovi pred Paraolimpijske igre
Danijela kaže da će zajedno sa Aleksandrom otputovati u Pariz na Paraolimpijske igre.
"Psihički ga ohrabrujem da ne 'padne', da nema nervozu", kaže ona.
A Aleksandar u završnoj fazi priprema trenira i ujutru i uveče.
"To su treninzi snage, odnosno pretvaranje snage u brzinu, tokom jutra, a večernji treninzi su bacanje čunja", kaže on.
Njegova trenerica je Ivana Zuber, sa kojom trenira pet godina.
Ona za Aleksandra kaže da je uvek pozitivan i pun optimizma.
"Zajedno imamo dve medalje, prva je 2021. u Poljskoj, bronzana, i prošlogodišnja u Parizu", kaže Aleksandar.
On objašnjava da je osvajanjem bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Parizu 2023. osvojio direktnu kvotu za učešće na Paraolimpijskim igrama.
"Moja disciplina je bacanje čunja u kategoriji F 51. Čunj je drvena sprava koja na dnu ima teg i ovo je kategorija za osobe sa invaliditetom koji nemaju dovoljan stisak šake, odnosno ne mogu da pomere prste šake. Imamo jedan rukometni lepak koji nam pomaže da uhvatimo i držimo spravu kako bismo mogli što jače da je bacimo", objašnjava on.
Kako kaže, u ovom sportu moguće su povrede na takmičenjima kada je visoka temperatura i to sportistima stvara dodatni pritisak.
"Dođete na takmičenje na temperaturi od 40 stepeni, kao sada, i čunj ne može da se zalepi dovoljno za vaše prste i ne možemo ga baciti tom jačinom. Desilo se nešto slično u Parizu prošle godine kada je vetar jako duvao u grudi i kada izbacite taj čun, on udari kao u neku zavesu", kaže Aleksandar.
On dodaje da je, i pored toga, na tom takmičenju ostvario svoj najbolji rezultat od 31,88 metara. Zato, ima "dobar osećaj" pred Paraolimpijske igre.
"Ono što sam zacrtao sebi jeste da budem svoja najbolja verzija toga dana na Paraolimpijadi", kaže Radišić.
Facebook Forum