"Znam samo da mi je mama pričala da su jednog dana došli, ne znam ni ko ni zašto, izbacili nas iz naše kuće i tako peške, celu familiju, oterali u logor u Gakovu", ispričala je Radiju Slobodna Evropa Katarina Gertner, Nemica rođena u Kljajićevu pored Sombora.
Ona je stekla pravo na obeštećenje koje država Nemačka uplaćuje za one Nemce koji su upravo zbog svoje nacionalne pripadnosti tokom i nakon Drugog svetskog rata (od 1939. do 1956. godine) bili zatvarani u logore, a mnogi među njima tamo i umrli. Rok za prijavljivanje za ovu vrstu nadohnade ističe krajem ove godine.
"Imala sam tek godinu i po tako da se faktički skoro ničeg ne sećam. Iz logora se vratio samo deo porodice – moja baba i deda, prababa, pradeda. Dosta rođaka je umrlo tamo. Oni su sahranjeni u neku od masovnih grobnica. Ni dan-danas ne znam gde je njihov grob. Kada su nas pustili iz logora, nismo se imale gde vratiti, jer su nam oduzeli i kuću i salaš i vinograd, što nam nikada nije vraćeno", seća se Katarina Gerner.
Ona smatra da je ova odluka lep gest nemačke države, ali da je stigla isuviše kasno, i da ju je trebalo mnogo ranije doneti.
Rok za podnošenje zahteva za odštetu koju će Nemačka jednokratno isplatiti građanima nemačke nacionalnosti van matične zemlje ističe krajem godine. Reč je o odšteti koju Nemačka uplaćuje. Podaci govore da je u nekoliko desetina sabirnih logora u Vojvodini živote izgubilo oko 20.000 tadašnjih podunavskih Švaba.
Nemačka je ovu odluku donela 2015. godine u nameri da bar simbolično obešteti nemačke civilne žrtve rata, dedeljujući im jednokratnu materijalnu pomoć od 2.500 eura.
Međutim, pitanje je koliko će njih zaista i moći da dobije obeštećenje, jer odštetni zahtev mogu podneti preživeli logoraši ili njihovi potomci, ali samo ako su oštećeni bili u životu barem do avgusta 2015. godine.
Predsednik Nemačkog narodnog saveza Rudolf Vajs kaže da je tako postavljena životna granica nerealna.
"To znači da je dete koje je 1945. godine imalo deset godina, 2015. bio starac od 80 godina, dok je onaj koji je u logoru imao 30, morao doživeti sto godina da stekne pravo na ovu pomoć. Mi se pitamo, zar u Nemčkoj zaista imaju toliko visoko mišljenje o našem biološkom potencijalu. A šta pokazuje statistika? Do juna ove godine predato je samo oko 6.000 zahteva po ovom osnovu", kaže Vajs.
Uz to navodi da se mnogi ipak nadaju reviziji ove odluke, pa zahteve predaju i potomci logoraša koji nisu doživeli postavljenu vremensku granicu i isključivo o civilnim žrtvama rata.
"Reč je o civilima koji su bez svoje krivice kažnjeni za nešto što je učinila nemačka vojska. Na tu vrstu pomoći nemaju pravo pripadnici nikakvih vojnih formacija, što je Nemačka sasvim kategorično istakla. Jer, zbog čega i koga su stradali podunavski Nemci ovde u Vojvodini? Znate, nisu narodi tadašnje Kraljevine Jugoslavije otišli u Berlin i izazvali Drugi svetski rat, nego su nemačke nacističke jedinice došle ovde i napravile rusvaj. Kao posledica tog rusvaja ovde je stradalo na hiljade nemačkih građana, bez ikakve krivice. Zbog toga Nemačka i ima veliku odgovornost, što se i pominje u ovoj odluci o obeštećenju civilnih žrtava – upravo zbog istorijske odgovornosti Nemačke", navodi Rudolf Vajs.
Majka Nevene Majstorović, takođe Nemica, bila je u logoru šest godina. Kako je ona, međutim, umrla 2013. godine u svojoj 91 godini, njeni potomci nemaju pravo na obeštećenje.
"Smatram da je ova odluka na izvestan način nepravedna, trebalo je da to obeštećenje dobiju svi koji su boravili u logorima ili njihovi potomci. Ja mogu reći da smo i mi kao deca imali traume od tog njenog teškog iskustva. U stvari, vrlo mali procenat danas može ostvariti to pravo. Mislim da je sve moralo biti ranije urađeno i pružila šansa svima da dobiju obeštećenje. To bi bilo mnogo pravednije rešenje nego ovo jer sada zaista veoma mali procenat može ostvariti ovo pravo", kaže Nevena Majstorović.
Za namenu obeštećenja nemačkih žrtava rata iz nemačkog budžeta izdvojeno je 50 miliona eura.
Facebook Forum