Više od stotinu nacionalnih paviljona učestvovaće ove godine od 1. juna do 23. novembra na venecijanskom Bijenalu, jednoj od najvećih smotri savremene umetnosti. Među zemljama-izlagačima prvi put će se predstaviti Kosovo, Bahami i Vatikan, a Srbiju će predstavljati umetnici Miloš Tomić i Vladimir Perić zajedničkim projektom "Nema ničega između nas".
Tema ovogodišnjeg Bijenala je „Enciklopedijska palata“, a osmislio ju je italijanski kustos i likovni kritičar Masimilijano Đoni koji je kao fokus postavio transformativnu moć imaginacije.
Na konkurs za srpskog predstavnika stiglo je 14 predloga, a Stručni savet i komesarka za Bijenale Maja Ćirić odlučili su se za Tomićev i Perićev projekat. Iako su ova dva umetnika poslala odvojene predloge komisija je uočila kompatiblinost radova i uobličila ih u jednu postavku.
Naslov projekta, kako objašnjava Ćirićeva, ukazuje na sarkastičan odnos između dva umetnika:
“Može se reći da na prvi pogled nema ničega između njih, a sa druge strane, obojica imaju aspekte neoavangardnih umetničkih praksi i neofluksusa. Neofluksus je nešto što se može definisati kao: umetnost je ono što čini život zanimljivijim od same umetnosti”, istakla je Ćirićeva na prvom zvaničnom predstavljanju dvojice umetnika.
Miloš Tomić u svom radu “Muzikalni dnevnici” kroz niz video snimaka pokazuje kako raznorodni zvučni efekati nastaju fizičkom interevencijom na svakodnevnim predmetima. Ovaj tridesettrogodišnji umetnik, koji je diplomirao na filmskoj režiji, objašnjava kako je tekao proces rada na “Dnevnicima”:
“Rad koji će biti na Bijenalu je počeo kao kućna kuhinjska igra između mene i mog sina. Kao lični psihijatar, sam sebi sam zadao dnevno 10 minuta improvizacije na nekom predmetu, instrumentu, bilo čemu što je moglo da proizvede zvuk. Moj sin koji je tada imao dve i po godine, to je video kao priliku da sve to što ne sme da se radi u kući – da se razbijaju stvari, da se skače po svim komadima nameštaja, da se pravi buka – sva ta pravila su padala u vodu kad bismo uključili kameru.”
Vladimir Perić je na umetničkoj sceni već 25 godina. Od 2006. radi na projektu “Muzej detinjstva”, koji čini zbirka od nekoliko hiljada predmeta koje je umetnik skupljao tokom prethodne dve decenije. Deo tih eksponata uključen je u projekat pod nazivom “Horor Vacui” koji je Perić predložio za Bijenale.
“Moj materijal je vreme. To znači da ne odem u prodavnicu i kup, ne znam, 500 pari makaza, nego tokom desetak godina akumuliram razne predmete i onda ih aranžiram u nekakve ready-made aranžmane i instalacije”, objašnjava Perić.
Ova realizacija potpuno novog rada ukoričenog u dimenzije paviljona, ne pruža samo prostor za prezentovanje već nudi i provokaciju za stvaranje, kažu u komisiji koja je odabrala radove. Komesarka Ćirić naglašava da projekat koji će biti prikazan na srpskom paviljonu u Veneciji ne bi trebalo posmatrati kao državnu kulturu.
“Zastupamo Srbiju, ali se ovde, po mom mišljenju, ne radi o državnoj kulturi, nego o državi koja ima jako širok aspekt različitih kulturnih obrazaca. U tom smislu je država koja kroz sve te izraze govori o svojoj raznolikosti”, kaže Maja Ćirić.
Uprkos tom umetničkom bogatstvu, država, sudeći po sredstvima koja izdvaja, ne brine mnogo o savremenoj kulturi. Ta priča postala je opšte mesto među ovdašnjim kulturnim temama, no vredi se podsetiti na nju ponovo. Primera radi, dok Hrvatska za svoj projekat “Između neba i zemlje” izdvaja oko 120.000 evra, Dejan Sretenović, kao član Stručnog saveta Srbije, kritikovao je Ministarstvo kulture, rekavši da je budžet za Bijenale, koji iznosi 10 miliona dinara (oko 90.000 evra), nedovoljan da pokrije sve troškove za nastup nacionalnog paviljona na svetski poznatom umetničkom predstavljanju.
“S jedne strane, zaista imamo radove koji su od nesumnjivog umetničkog značaja i odgovaraju svim standardima jedne velike međunarodne izložbe kakva je Bijenale u Veneciji. S druge strane, sama produkcija izložbe ‘pati’ zbog tog budžeta i prosto molim i državnog sekretara Miroslava Tasića i sve ostale iz Ministarstva kulture da ubuduće Bijenale bude jedan od nacionalnih prioriteta u kulturi, jer to je jedina međunarodna manifestacija takvog ranga”, kaže Sretenović.
Uprkos finansijkim teškoćama, umetnici obećavaju da će dati sve od sebe ne bi li se prestavili u najboljem svetlu. Miloš Tomić ne krije razočaranje zbog ovakvog odnosa državnih institucija, ali dodaje da se trenutno posvetio samo radu na projektu.
“Nekako sam se radovao da ću makar jedan put moći da platim svoje drugare i saradnike za te prošle i buduće gerilske akcije. Kad nešto radimo, zovem ih telefonom uveče i pokušavam da ih ‘napalim’ da uradimo još neku stvar i objasnim im da ja to sam plaćam. Mislio sam da sad neće biti tako i da ću im sve to vratiti, ali ne znam, možda na sledećem Bijenalu”, zaključuje uz osmeh ovaj umetnik.
Tema ovogodišnjeg Bijenala je „Enciklopedijska palata“, a osmislio ju je italijanski kustos i likovni kritičar Masimilijano Đoni koji je kao fokus postavio transformativnu moć imaginacije.
Na konkurs za srpskog predstavnika stiglo je 14 predloga, a Stručni savet i komesarka za Bijenale Maja Ćirić odlučili su se za Tomićev i Perićev projekat. Iako su ova dva umetnika poslala odvojene predloge komisija je uočila kompatiblinost radova i uobličila ih u jednu postavku.
Naslov projekta, kako objašnjava Ćirićeva, ukazuje na sarkastičan odnos između dva umetnika:
“Može se reći da na prvi pogled nema ničega između njih, a sa druge strane, obojica imaju aspekte neoavangardnih umetničkih praksi i neofluksusa. Neofluksus je nešto što se može definisati kao: umetnost je ono što čini život zanimljivijim od same umetnosti”, istakla je Ćirićeva na prvom zvaničnom predstavljanju dvojice umetnika.
Miloš Tomić u svom radu “Muzikalni dnevnici” kroz niz video snimaka pokazuje kako raznorodni zvučni efekati nastaju fizičkom interevencijom na svakodnevnim predmetima. Ovaj tridesettrogodišnji umetnik, koji je diplomirao na filmskoj režiji, objašnjava kako je tekao proces rada na “Dnevnicima”:
“Rad koji će biti na Bijenalu je počeo kao kućna kuhinjska igra između mene i mog sina. Kao lični psihijatar, sam sebi sam zadao dnevno 10 minuta improvizacije na nekom predmetu, instrumentu, bilo čemu što je moglo da proizvede zvuk. Moj sin koji je tada imao dve i po godine, to je video kao priliku da sve to što ne sme da se radi u kući – da se razbijaju stvari, da se skače po svim komadima nameštaja, da se pravi buka – sva ta pravila su padala u vodu kad bismo uključili kameru.”
Vladimir Perić je na umetničkoj sceni već 25 godina. Od 2006. radi na projektu “Muzej detinjstva”, koji čini zbirka od nekoliko hiljada predmeta koje je umetnik skupljao tokom prethodne dve decenije. Deo tih eksponata uključen je u projekat pod nazivom “Horor Vacui” koji je Perić predložio za Bijenale.
“Moj materijal je vreme. To znači da ne odem u prodavnicu i kup, ne znam, 500 pari makaza, nego tokom desetak godina akumuliram razne predmete i onda ih aranžiram u nekakve ready-made aranžmane i instalacije”, objašnjava Perić.
Ova realizacija potpuno novog rada ukoričenog u dimenzije paviljona, ne pruža samo prostor za prezentovanje već nudi i provokaciju za stvaranje, kažu u komisiji koja je odabrala radove. Komesarka Ćirić naglašava da projekat koji će biti prikazan na srpskom paviljonu u Veneciji ne bi trebalo posmatrati kao državnu kulturu.
“Zastupamo Srbiju, ali se ovde, po mom mišljenju, ne radi o državnoj kulturi, nego o državi koja ima jako širok aspekt različitih kulturnih obrazaca. U tom smislu je država koja kroz sve te izraze govori o svojoj raznolikosti”, kaže Maja Ćirić.
Uprkos tom umetničkom bogatstvu, država, sudeći po sredstvima koja izdvaja, ne brine mnogo o savremenoj kulturi. Ta priča postala je opšte mesto među ovdašnjim kulturnim temama, no vredi se podsetiti na nju ponovo. Primera radi, dok Hrvatska za svoj projekat “Između neba i zemlje” izdvaja oko 120.000 evra, Dejan Sretenović, kao član Stručnog saveta Srbije, kritikovao je Ministarstvo kulture, rekavši da je budžet za Bijenale, koji iznosi 10 miliona dinara (oko 90.000 evra), nedovoljan da pokrije sve troškove za nastup nacionalnog paviljona na svetski poznatom umetničkom predstavljanju.
“S jedne strane, zaista imamo radove koji su od nesumnjivog umetničkog značaja i odgovaraju svim standardima jedne velike međunarodne izložbe kakva je Bijenale u Veneciji. S druge strane, sama produkcija izložbe ‘pati’ zbog tog budžeta i prosto molim i državnog sekretara Miroslava Tasića i sve ostale iz Ministarstva kulture da ubuduće Bijenale bude jedan od nacionalnih prioriteta u kulturi, jer to je jedina međunarodna manifestacija takvog ranga”, kaže Sretenović.
Uprkos finansijkim teškoćama, umetnici obećavaju da će dati sve od sebe ne bi li se prestavili u najboljem svetlu. Miloš Tomić ne krije razočaranje zbog ovakvog odnosa državnih institucija, ali dodaje da se trenutno posvetio samo radu na projektu.
“Nekako sam se radovao da ću makar jedan put moći da platim svoje drugare i saradnike za te prošle i buduće gerilske akcije. Kad nešto radimo, zovem ih telefonom uveče i pokušavam da ih ‘napalim’ da uradimo još neku stvar i objasnim im da ja to sam plaćam. Mislio sam da sad neće biti tako i da ću im sve to vratiti, ali ne znam, možda na sledećem Bijenalu”, zaključuje uz osmeh ovaj umetnik.
