Članovi nevladinog Udruženja za društvenu istoriju "Euroclio" iz Srbije meta su pretnji i uvreda na društvenim mrežama nakon što su ih pojedini mediji, ali i deo kolega optužili da "srpskoj deci serviraju hašku istinu" o ratovima devedesetih.
Povod je seminar za nastavnike istorije o korišćenju arhive Haškog tribunala, koji je ovo udruženje organizovalo krajem avgusta u Beogradu.
"To je jedna šira kampanja koja traje duže vreme, a koja je uperena protiv onih koji se na stručan način bave nastavom istorije, pokušavaju da prevaziđu podele i da pristupe izučavanju svih problematičnih i osetljivih tema na profesionalan način", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) predsednik Udruženja "Euroclio" Aleksandar Todosijević.
On dodaje da nijedan profesionalan istraživač koji se bavi ratovima na prostoru bivše Jugoslavije to ne može da radi bez arhive Haškog tribunala, koja sadrži na stotine hiljada dokumenata.
"Trenutno, ne samo u Srbiji, već i u ostalim državama regiona, istorijski narativ kroje mediji, tabloidi i javni govor koji dolazi od strane političkih faktora. Mi želimo da pokažemo nastavnicima i stručnoj javnosti kako te teme mogu da se obrađuju na profesionalan i odgovoran način", navodi Todosijević.
Tabloidizacija istorije
RSE: Šta je cilj seminara zbog kojeg su vas napali da "servirate hašku istinu". Šta ste zapravo radili?
Todosijević: Cilj seminara je da se nastavnici osposobe da koriste istorijske izvore koji su jako značajni za proučavanje ratova devedesetih.
Mediji su nas optužili da serviramo hašku istoriju i onda je krenula hajka preko ostalih tabloida sa stravičnim naslovima koje ne bih sad da pominjem i tvrdnjama da haška istorija ulazi u udžbenike, da nam stranci pišu udžbenike i tako dalje. Našli smo se na stubu srama kao udruženje.
Sve to mogu nazvati velikim skandalom, a kako u našem društvu ne postoji pluralizam već je došlo do tabloidizacije istorije, mediji su krenuli preko tabloidnih portala. U tim tekstovima se, osim bombastičnih naslova, ništa konkretno ne govori o samom programu i radu našeg udruženja.
To je samo jedna od naših radionica, sprovodimo razne programe i obuke za nastavnike, počev od učenja o ratovima devedesetih, o primeni multiperspektivnog metoda u nastavi i o mnogim drugim temama koje su od suštinske važnosti za nastavnike istorije.
Srebrenica i Jasenovac pod lupom
RSE: Šta mislite, zašto su vas napali?
Todosijević: Naše društvo je zatrovano šovinizmom, tabloidi žive od tih naslova gde se ne ulazi mnogo u suštinu same teme i sadržaja. A sve te neuralgične teme su pod lupom. Pogledajte unazad par godina koje su teme kad je reč o nastavi istorije - tema o janjičarima, o tome da nam stranci pišu udžbenike, Jasenovac, Srebrenica.
To je šira kampanja koja traje duže vreme, a koja je pre svega uperena protiv svih onih koji se na stručan i profesionalan način bave nastavom istorije, odnosno onih koji pokušavaju da prevaziđu podele i da pristupe izučavanju svih problematičnih i osetljivih tema na profesionalan način, pre svega uvažavajući demokratske principe obazovanja.
RSE: Šta je to što vašoj struci, nastavnicima istorije, omogućava arhiva Haškog tribunala?
Todosijević: Kada govorimo o ratovima devedesetih, od ove školske godine se otvara veći prostor za izučavanje savremene istorije. Novim programima nastave i učenja, pre svega u završnim razredima osnovne i srednjih škola, pomerena je hronološka granica. Sada se izučava od 1918. godine.
RSE: Što otvara i veći prostor za devedesete.
Todosijević: Naravno. Udžbenici su već napisani, oni ulaze u upotrebu od 1. septembra, međutim nastavnicima nedostaje stručna podrška jer je malo ko od njih u inicijalnom obrazovanju na fakultetima izučavao ratove devedesetih.
Stari planovi su bili previše nabijeni sadržajem i nije bilo dovoljno prostora da se pristupi toj temi. Nastavnici fizički nisu mogli da postignu da dođu do najnovije prošlosti. Obrade Drugi svetski rat i kad dođu do ratova devedesetih, tu se svaka priča završava.
Od ove godine je program malo drugačiji, relaksiraniji, i imaće dosta više prostora. Nastavnicima nedostaje i literatura i dodatni sadžaj, a pre svega stručna podrška u realizaciji te teme.
Mi sprovodimo te programe pre svega da bi nastavnike osposobili da sa sigurnošću mogu da uđu u učionicu i da te teme predaju na odgovoran način, bez strasti, pristrasnosti i ne na onaj način kako se te teme predstavljaju u javnosti.
Trenutno, ne samo u Srbiji, već i u ostalim državama regiona, istorijski narativ kroje mediji, tabloidi i javni govor koji dolazi od strane političkih faktora. Mi želimo da pokažemo nastavnicima i stručnoj javnosti kako te teme mogu da se obrađuju na profesionalan i nepristrasan način, da se koriste istorijski izvori i da se ne pristupa etnocentrično.
Bez haške arhive nema istraživanja o devedesetim
RSE: Koliko u tome pomaže arhiva haškog suda?
Todosijević: Nijedan ozbiljan istraživač koji se bavi ratovima devedesetih i najnovijom prošlošću ne može da obavlja svoje istraživanje bez arhive Haškog tribunala koja sadrži preko stotine hiljada dokumenata. Ona nije značajna samo za nastavu, već i za ozbiljna istraživanja.
RSE: Koliki je odziv nastavnika na ovakvim seminarima?
Todosijević: Naše udruženje broji preko 600 članova, a veliki broj nastavnika nam se obraća i prijavljuje se za naše seminare. Ne sprovodimo samo taj program, sprovodimo i druge oblike stručnog usavršavanja, imamo veliki broj nastavnika, polaznika seminara. U proteklih nekoliko godina obišli smo veliki broj gradova u Srbiji i održali dvadesetak različitih seminara kroz koje je prošlo više od 300, 400 nastavnika. Osnažujemo njihove kapacitete i ne serviramo im gotovu priču, već ih učimo veštinama i primeni savremenih metoda u nastavi.
Nastava istorije je postala tradicionalna i decu je teško zainteresovati za istoriju na klasičan način kada nastavnik drži predavanje 45 minuta.
Šta se uči o ratovima devedesetih?
RSE: I vi predajete u školi, koliko ih interesuju devedesete i kako uče o tome?
Todosijević: Moja procena, koja je pre svega nastala u razgovoru sa nastavnicima, je da se jako malo pažnje poklanjalo tome. Retko ko od nastavnika je uopšte mogao da dođe do tog perioda, ali od ove godine kada se otvara veći prostor za savremenu istoriju, naš osnovni cilj je da ih pripremimo za to.
RSE: Koliko na osnovu dosadašnjih programa učenici danas znaju šta se dogodilo u Srebrenici jula 1995. ili ko je Ratko Mladić?
Todosijević: Jako malo. Oni osnovna znanja o ratovima devedesetih i uopšte o bliskoj prošlosti crpe uglavnom iz medija. Nama, nažalost, tabloidi kreiraju istoriju i uopšte istorijski narativ. Tu je uvek i uloga kućnog vaspitanja i onda škola dolazi na treće mesto jer se toj temi poklanja malo pažnje. Jako je važno podučavati teme bliske prošlosti, ali na jedan odgovoran i profesionalan način.
RSE: Šta to znači? Ako učenici pitaju šta se dogodilo u Srebrenici, šta im vi kažete? Prema presudama međunarodnih sudova počinjen je genocid, država Srbija to ne priznaje.
Todosijević: Kada dolazimo do neuralgičnih tačaka koje pre svega u javnosti izazivaju velike polemike, a to je pitanje Jasenovca, broja žrtava, pitanje Srebrenice, najvažnije je da učenici shvate uzroke i posledice ratova devedesetih.
Ono što prvo treba da shvate je da se tamo pre svega desio zločin. Ako ga je Međunarodni sud pravde okarakterisao kao genocid, to je činjenica. To što drugi smatraju da nije bio genocid, uopšte ne treba ulaziti u polemiku sa učenicima.
Bitno je da shvate da je tamo ubijen određen broj ljudi, dati im činjenice, upoznati ih sa istorijskim kontekstom.
Međutim, ne bi istorijske događaje trebalo interpretirati na jednostran način.
RSE: Da li se slažete sa analizama koje ukazuju na to da učenici i kroz to malo gradiva, o devedesetima uče jednostrano i da je srpski narod predstavljen kao najveća žrtva ratova?
Todosijević: Da, sve analize udžbenika i programa nastave i učenja koje su rađene, ne samo u Srbiji već i u regionu, daju slične rezultate. U svim udžbenicima dominira etnocentrični, monoperspektivan pristup. O bilo kom udžbeniku da se radi, vaš narod je najveća žrtva, a krivci su uvek oni drugi.
Postoje i oni koji smatraju da te teme ne bi trebalo izučavati upravo zbog svih tih bolnih tačaka, da su rane još uvek sveže. Ali od završetka rata u Bosni i Hercegovini je proteklo više od 25 godina.
O bilo kom udžbeniku da se radi, vaš narod je najveća žrtva, a krivci su uvek oni drugi.
To je isto kao kad bi neko sedamdesetih godina prošlog veka rekao da je još rano za proučavanje Drugog svetskog rata. Svi dobro znamo da su istraživanja Drugog svetskog rata počela odmah nakon rata i upravo su ona pokazala da istorija može da ima jako lekovito svojstvo kada govorimo o konfliktima.
Država najavljuje promenu za udžbenike istorije
RSE: Početkom godine od ministra policije Aleksandra Vulina stigla je inicijativa za izmenu sadržaja udžbenika istorije, a sada je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić inicirao izmene zakona kako bi država sačinila udžbenike za predmete od nacionalnog značaja, među kojima je i istorija. Vučić je rekao da se ne sme dozvoliti da “razni strani izdavači relativizuju našu istoriju”. O čemu se radi, jesu li stranci do sada pisali istoriju?
Todosijević: Naravno da istoriju pišu domaći autori. Što se tiče same inicijative, moramo reći da se udžbenici u Srbiji izdaju prema važećem zakonu Republike Srbije koji je potpisala ova država. Tačno je da postoje strani izdavači kao što postoje i strane firme i strani investitori, koji rade u okviru zakona Srbije. Njima je država dala licencu za izdavanje udžbenika.
Udžbenike istorije, kada je reč o identitetskim predmetima kako su oni nazvani u javnosti, a to su istorija, geografija i srpski jezik, pišu isključivo domaći autori. I Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odobrava te udžbenike. Oni prolaze recenziju Zavoda i ona je prilično stroga u smislu da recenzenti proveravaju kvalitet udžbenika i sve ono što je napisano. Ne postoji mogućnost da neko utiče niti na autore, niti na sadržaj udžbenika tako da meni iskreno nije jasna ta inicijativa.
RSE: Izmene zakona bi trebalo da omoguće da samo državni Zavod za udžbenike piše udžbenik istorije, da postoji taj jedan, a sada ih ima više.
Todosijević: Tako je. Još uvek vlada pluralizam na polju udžbenika i mislim da je ta ideja loša jer je pluralizam u izdavanju udžbenika doveo do poboljšanja njihovog kvaliteta.
RSE: Pokrenuta je i peticija kojom se zahteva ukidanje reformisanih programa nastave istorije, uz ocenu da "istorijsku svest ne oblikuje škola, već politika i međunarodni faktori" i da je ugrožena nacionalna istorija. I vi ste označeni kao strani faktor. Šta su doneli reformisani programi i šta se zamera?
Todosijević: Suština cele reforme je u tome da je nastavniku data veća sloboda u smislu da može sam da osmisli vaspitno-obrazovni proces, odnosno da je nastava orijentisana ka ishodima, prema učeniku, šta će on znati, moći i umeti. Od samog nastavnika zavisi koliko će vremena i pažnje posvetiti određenoj temi.
Teza da se nacionalna istorija potiskuje uopšte nije na mestu jer nastavniku novi progami to ne propisuju. Isto tako, za nastavnika udžbenik nije sveto pismo. On ne mora da prati redosled lekcija, može da odstupi, ali u svakom slučaju, on je taj koji je na prvom mestu odgovoran. Novi program zahteva od nastavnika mnogo više angažovanja.
Oko neuralgičnih i osetljivih tema, nastavnik će se držati onoga što piše u udžbeniku i ne može da priča nešto što nije zvanično odobreno.
RSE: Da li je istorija u službi nacionalnih interesa i politika?
Todosijević: Istorija je nauka koja je najpodložnija manipulaciji i ona je najranjivija u tom javnom prostoru jer je jako pogodna za manipulisanje i izvrtanje činjenica, što mnogi koriste, kako u političkom govoru, javnom diskursu, a da ne pominjem putem tabloidnih medija.
Nastavnici u 'teškoj poziciji'
RSE: Da li je i kako moguće doći do toga da učenje o devedestima na prostoru bivše Jugoslavije ima isti pristup, zasnovan na činjenicama?
Todosijević: Ako govorimo o jednom jasnom, odgovornom, izbalansiranom pristupu, mislim da smo u ovoj situaciji još uvek daleko od toga i da jedino saradnja između regionalnih nastavničkih organizacija može da donese neke rezultate.
RSE: To radite u okviru projekta "Učenje istorije koja to još uvek nije", da li je ona dovoljna?
Todosijević: U projekat smo krenuli sa kolegama iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore. Znači, četiri države, a ne ceo prostor jer projekat nije imao dovoljno sredstava. Prvobitna ideja je bila da napravimo neku vrstu okruglog stola, debate i da vidimo šta možemo zajedno da uradimo, da li možemo da napravimo neke zajedničke materijale koji će moći da se koriste u drugim državama.
Kako se projekat razvijao, kako smo radili, kreirali smo u saradnji sa profesorima Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, jednu vrstu preporuka za nastavnike kako odgovorno proučavati ratove devedestih.
RSE: Šta preporučujete?
Sva istraživanja pokazuju da imamo generacije koje su zaražene nacionalizmom
Todosijević: Preporuke pre svega polaze od strateških dokumenata Saveta Evrope i drugih međunarodnih i relevantnih instuticija i onih organizacija koje se bave proučavanjima genocida, holokausta i drugih konflikata.
Taj dokument su smernice nastavnicima da na objektivan i nepristrasan način, bez unošenja emotivnih crta pristupaju učenju o ratovima, da koriste istorijske izvore, da afirmišu debatu kod učenika, da ih uče o drugima, da ne pristupaju temi etnocentrično, već kroz multiperspektivan način, da razvijaju empatiju kod učenika. Da deci ne serviraju gotove narative koji postoje u javnom prostoru.
Moram da kažem da se nastavnici nalaze u jako teškoj poziciji. Nakon svega ovoga što se dešava, osećaju se nesigurnim i sigurno je najlakši način da o tome ne govore, da ne otvaraju te teme.
Ali, učenici će biti uskraćeni jer sva istraživanja koja su rađena proteklih godina pokazuju da imamo generacije, ne samo na prostoru Srbije već i drugih država, koje su zaražene nacionalizmom. To su mladi ljudi koji su jako konzervativni za razliku od generacija pedesetih i šezdesetih godina koji pokazuju veću dozu liberalizma.
Neću da kažem da je to posledica što nam je obrazovni sistem loš, već svega onoga što se dešava u društvu. A obrazovni sistem je najranjiviji i najslabija karika ovog društva koje nije sposobno, odnosno nema kapaciteta da to promeni.
Pod ovim pritiscima kojima smo i mi kao udruženje, ali i mnogi drugi izloženi situacija postaje sve teža i teža.
