U Mostu RSE razgovaralo se o tome zašto su Srbija i Bosna i Hercegovina neslavni rekorderi u odlivu mozgova. Srbija zauzima drugo mesto u svetu, a Bosna i Hercegovina peto. Sagovornice su bile dve aktivistkinje Inicijative mladih za ljudska prava - Anita Mitić i Alma Mašić. Anita Mitić je direktorka te organizacije u Beogradu, a Alma Mašić u Sarajevu.
Bilo je reči o tome da li je jedan od razloga odlaska mladih, obrazovanih ljudi atmosfera u društvu u kome vladaju korupcija i nepotizam, da li je uslov da se u svojoj zemlji dobije posao članstvo u vladajućoj partiji, koliko su lažni doktorati visokih funkcinera oborili ugled akademskiih titula u Srbiji, kakve su posledice hiperprodukcije fakultetskih diploma u Bosni i Hercegovini, zašto vlast nije zabrinuta zbog odlaska mladih ljudi u inostranstvo, koliko su materijalni gubici zbog odliva mozgova, da li su mladi izgubili svaku nadu da mogu nešto promeniti u svojim zemljama, kao i o tome šta da rade mladi ljudi, koji ne vide perspektivu u Bosni i Hercegovini i Srbiji, u situaciji kada se evropsko tržište rada sve više zatvara.
Omer Karabeg: Postoji li zvanični podatak koliko je mladih ljudi prošle godine otišlo iz Srbije u potrazi za poslom?
Mladi ljudi, kada ne mogu da dobiju posao u svojoj struci, prihvataju bilo kakve poslove samo da ne bi živeli u Srbiji.
Anita Mitić: Zvanični podaci još uvek nisu objavljeni za 2015. godinu. Prošlogodišnji trend je bio da se mladi ljudi, kada jednom odu, uopšte ne vraćaju. Jedno vreme su se poneki vraćali, ali sada se niko ne vraća. Primećeno je takođe da mladi ljudi, kada ne mogu da dobiju posao u svojoj struci, prihvataju bilo kakve poslove samo da ne bi živeli u Srbiji.
Omer Karabeg: Do sada je važio podatak da 12.000 mladih godišnje napušta Srbiju. Mislite li da se taj broj povećao u 2015. godini?
Anita Mitić: Mislim da jeste i da će broj mladih koji odlaze sve više rasti, pre svega zbog onog čuvenog pitanja - a zašto bismo ostajali. Ja to vidim i u vlastitom okruženju. Sedmoro ili osmoro mojih prijatelja i poznanika je prošle godine napustilo Srbiju.
Alma Mašić: Nezvanični podatak za Bosnu i Hercegovinu je da je prošle godine otišlo 10.000 mladih ljudi. Zanimljivo je da najviše odlaze ljudi između 25 i 30 godina, znači već zreli, formirani stručnjaci. Oni, kao što je slučaj i u Srbiji, često prihvataju slabije plaćene poslove, prihvataju bilo šta, jer su čvrsto odlučili da po svaku cijenu odu iz Bosne i Hercegovine. Oni su shvatili, da bez obzira koliko pokušavali i trudili se, ne mogu ništa promijeniti u ovoj zemlji. Protesti u februaru 2014. probudili su neku nada, ali nakon njihovog sloma ponovo je zavladala apatija. Mislim da je propast protesta uveliko uticala na masovni odlazak mladih.
Omer Karabeg: U Srbiji i Bosni i Hercegovini dominira takozvano partijsko zapošljavanje. Mlad čovek, ako hoće da dobije posao, mora da se učlani u podmladak neke političke stanke. Oni koji neće da krenu tim putem, moraju tražiti posao van zemlje.
Anita Mitić: U Srbiji to nisu neke od političkih partija. U ovom trenutku reč je samo o jednoj partiji - vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci u koju treba da se učlanite da biste dobili posao. U Srbiji nema posla bez članske karte vladajuće partije. Mnogi, međutim, neće da pristanu na taj uslov, pa ostaju bez posla. S druge strane, mladi ljudi koji su članovi opozicionih partija, imaju probleme na poslu. Zbog svega toga među mladima je zavladala apatija i sve više njih se rukovodi logikom - zašto ovde da živim, mučim se i nerviram, idem napolje, radiću bilo šta.
Jedini put da se dobije posao i napravi kakva-takva karijera je da se učlaniš u političku partiju.
Alma Mašić: Ranijih godina bila sam pozitivno iznenađena kada su mladi ljudi počeli masovno da ulaze u političke stranke. Mislila sam - evo, u politiku ulaze mladi, dolaze nove, svježe snage koje će donijeti promjenu. Ispostavilo se, međutim, da su mladi u svem ovom beznađu, očaju i besperspektivnosti shvatili da je jedini put da se dobije posao i napravi kakva-takva karijera da se učlane u političke partije. Zato je danas u Bosni i Hercegovini prilično visok postotak mladih ljudi u političkim strankama. A to znači povlađivanje liderima i bezpogovorno dizanje ruku.
Omer Karabeg: Da li je jedan od razloga odliva mozgova i atmosfera u društvu? Mladi vide da u društvu vlada korupcija i nepotizam, da se ne cene rad i znanje, pa sanjaju o tome da odu tamo gde će se ceniti njihovo znanje.
Anita Mitić: Apsolutno. Društveni kontekst, u kome mladi danas žive, je praktično nepodnošljiv. Zato i ne mogu da ih krivim što odlaze, jer oni žele da njihove karijere zavise od njihovog znanja, a ne od toga da li će se dopasti nekim moćnim ljudima koji nemaju nikakve veze sa onim čime se oni bave. Oni neće da budu zatočenici tuđih odluka, neće da žive u bolesnom društvu prepunom korupcije i nepotizma, nego hoće da svoj život uzmu u svoje ruke i od njega nešto naprave.
Alma Mašić: Svaki čas na Facebooku, u novinama, na televiziji, vidim ljude iz Bosne i Hercegovine, Srbije i drugih država sa Balkana koji prave uspješne karijere u inostranstvu. Jedna mlada žena je članica parlamenta, jedan je dobio masu medalja za inovacije i tako dalje. Hvalimo ih kako su pametni i obrazovani, ponosimo se njima, pričamo kako su pametniji od tih tamo Šveđana, Amerikanaca i Kanađana, a niko da se zapita da li bi ti ljudi uradili istu stvar u Bosni i Hercegovini ili Srbiji da su imali uslove, da smo im dali samo polovinu ili bar trećinu onoga što su tamo dobili. Tamošnja društva su prepoznala njihove vrijednosti, a ovdje njihova karijera zavisi od toga da li će neko zamoliti nekog moćnika da mali bude primljen na posao.
Mi ovdje tavorimo, iscrpljujemo se u raspravama ko je počeo rat i ko je za njega odgovoran, a mladi ljudi odlaze tamo gde se njihov talent prepoznaje.
Mi ovdje tavorimo, iscrpljujemo se u raspravama ko je počeo rat i ko je za njega odgovoran, a mladi ljudi odlaze tamo gde se njihov talent prepoznaje. Mislim da su nove generacije sve više svjesne svojih vrijednosti i zato ne žele više da se bakću sa našim pričama iz kojih, evo, već dvadeset godina ne možemo da izađemo, nego odlaze tamo gdje mogu da pokažu svoj talenat i svoje znanje.
Omer Karabeg: Čini mi se da su u Srbiji ugled univerziteta i akademskih titula znatno oborile afere o lažnim doktoratima ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Iako je utvrđeno da je reč o plagijatima, premijer Vučić je uzeo u zaštitu te funkcionere, a akademska zajednica, sem časnih izuzetaka, nije učinila ništa da se Stefanoviću i Malom oduzmu ti doktorati. To je nešto što je nezamislivo u normalnim zemljama i naravno da to mladi vide.
Anita Mitić: Ja znam da političari, pogotovo ovi naši, ne razmišljaju dugoročno, ali postoje neke stvari koje zaista imaju duboke i trajne posledice na društvo. Ovo sa lažnim doktoratima je jedna od tih stvari. Kakav je to uzor mladim ljudima? Šta oni mogu da misle posle svega toga? Mogu jedino da kažu: “Što bih učio, šta me briga, kupiću diplomu, ako mi zatreba. Ako ministri mogu da se kite lažnim doktoratima, što bih se ja mučio“. To je jedna stvar. Druga stvar je što je naše obrazovanje pretvoreno u učenje napamet onoga što piše u udžbenicima. Omalovažava se svako kritičko mišljenje, ne podstiče debata o onome što se sluša na predavanjima.
Ja sam završila Fakultet političkih nauka u Beogradu i svakim danom sve više osećam da se miljama udaljavam od tog fakuleteta. Na fakulet su došli ljudi koji apsolutno ne razumeju ovo što mi u Incijativi mladih radimo i čime se bavimo. Fakulet neće da nas primi, neće da radimo zajedno. Ja se više uopšte ne osećam kao deo akademske zajednice. Nije fer da ja nemam pravo na taj fakultet koji sam završila na vreme i sa dobrim ocenama. Obrazovanje se danas svodi na - sedi tu i ćuti i radi ono što ti mi kažemo. Sa takvim sistemom obrazovanja, u kome se ne razvija kritička misao, mi kao društvo ne možemo da napredujemo.
Maltene svako selo sa ponosom ističe da ima poštu, kafanu i univerzitet.
Alma Mašić: Za Bosnu i Hercegovinu je karakteristična hiperprodukcija univerziteta i fakulteta. Maltene svako selo sa ponosom ističe da ima poštu, kafanu i univerzitet. Mi imamo mnogo univerziteta, a tako malo znanja. Studenti se školuju za zanimanja koja više ne postoje na popisu poslova u Evropi, to su neka arhaična zanimanja, koja više nikome nisu potrebna. Sve se svelo na to - daj mi papir, kakv god da je, a poslije ću vidjeti šta ću. Mladi ljudi završavaju fakultete, uče napamet da bi dobili diplomu, jer im je bitno da imaju taj papir. Žalosno je da se fakulteti završavaju bez trunke razumijevanja, bez dijaloga sa profesorima, bez kritičkog mišljanja.
Situacija je otprilike ovakva - šuti dijete, šta ti znaš, ja ću ispredavati što treba, a ti zapiši, nauči i - doviđenja. I još nešto. Kada konkurišete za poslove u Evropskoj uniji, uvijek dole na kraju aplikacije piše da Evropska unija podržava i ohrabruje mulitikulturalnost i kulturnu različitost. A čemu mi učimo naše klince u školama koje su striktno podijeljene na hrvatske, bošnjačke i srpske? Kako će se naš mladi čovjek ponašati kada dođe u situaciju da dijeli kancelariju sa osobom crne puti ili drugačije seksualne orijentacije?
Omer Karabeg: Čini mi se da ljude koji su na vlasti u Srbiji mnogo ne zabrinjava što im obrazovani ljudi odlaze iz zemlje. Rekao bih da ih pre svega interesuje da obezbede svoju decu i decu svojih partijskih kolega. Ako bi čovek bio ciničan, mogao bi reći da njima čak i odgovara da odu najobrazovaniji, jer se neukim ljudima lakše vlada.
Anita Mitić: Šta će njima ljudi kao što su moje koleginice i kolege. Niti smo njihovi glasači, niti će ljudi kao što smo mi ikada biti njihovi glasači. To je vrlo jasno, ali s druge strane, činjenica je da je za vladajuću stranku u Srbiji glasala jedna četvrtina ljudi koji imaju pravo glasa. Među njima ima onih koju su pametni i obrazovani, ali koji su svesni da žive u društvu u kome je mnogo važnije kojoj partiji pripadaš, nego koliko znaš i koliko si sposoban. Oni se jednostavno prilagođavaju takvom društvu.
Što se tiče mladih koji odlaze, ja mislim da je njima svega dosta - dosta im je beznađa u kojem živimo i života od danas do sutra.
Što se tiče mladih koji odlaze, ja mislim da je njima svega dosta - dosta im je beznađa u kojem živimo i života od danas do sutra. Oni znaju da ako ne uđu u vladajuću partiju - nikada neće zaraditi dovoljno novca da sebi kupe stan, da osnuju porodicu, da imaju neki normalan život. Za njih je najjednostavnije rešenje - da se pokupe i odu.
S druge stane, pošto ja nisam cinik po prirodi, ja verujem da je jedini način i jedini spas u ovom crnilu da svaki dan kada ustanete, znate zašto ste tu i zbog čega ste tu - i da radite najbolje što možete. Treba pomisliti da je svaki dan novi dan, da danas treba da budem bolji nego što sam bio juče. To je za mene način na koji se izlazi iz ovog mraka.
Omer Karabeg: Da li su u Bosni i Hercegovini politički lideri zabrinuti zbog tolikog odlaska mladih ljudi?
Alma Mašić: Ma ni u ludilu. Svemu ovome što ste Vi i Anita rekli ja bih dodala da ovdašnji Srbi, Hrvati i Bošnjaci žive u nacionalnim torovima. Njima političari već dvije i po decenije vladaju pričama u kojima dominiraju nacionalizam i strah. Pametni, obrazovani ljudi, koji ne pristaju na život u torovima, njima samo smetaju. Zato im i odgovara odliv mozgova.
Omer Karabeg: Vlast izgleda nije zabrinuta ni zbog ogromnih materijalnih gubitaka koje prouzrokuje odliv mozgova. Pre nekoliko godina tadašnji rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević je izračunao da je Srbija zbog odlaska mladih, obrazovanih ljudi za 20 godina izgubila 12 milijardi eura, koliko je uloženo u njihovo školovanje.
Anita Mitić: To njih zaista ne brine. A i zašto bi ih i brinulo kad time nisu ugrožene njihove pozicije. Ali posledice odliva mozgova već počinju da se osećaju, a tek će se osećati u budućnosti. Skoro sam pročitala podatak da je pola miliona ljudi sa visokim obrazovanjem napustilo bivšu Jugoslaviju tokom devedesetih godina. To je gubitak koji je nemoguće nadoknaditi.
Svi sposobni ljudi, koji ne žele da njihove karijere zavise od političara, odavno su već otišli ili skupljaju papire da odu.
Svi sposobni ljudi, koji ne žele da njihove karijere zavise od političara, odavno su već otišli ili skupljaju papire da odu. Moja prijateljica je koreograf. Njena kćerka je svetska prvakinja u modernom plesu. Moja prijateljica radi sa svojom kćerkom, ali je svesna da njeno dete ne može mnogo napredovati u Srbiji. Ona mi kaže da joj je važno da se bar neko od naših ljudi, koji su u toj profesiji uspeli u svetu, vrati u Srbiju, jer bi onda imao ko da uči naše klince, jer život u svetu ide dalje, ne čeka nikoga, a mi u svemu zaostajemo.
Alma Mašić: Nisam baš sigurna da je bilo koje ministarstvo u Bosni i Hercegovina našlo za shodno da izračuna koliko je ova zemlja izgubila odlivom mozgova. Kao što Anita reče, dok su na pozicijama moći i vlasti - to ih uopće ne zanima.
Omer Karabeg: Znam da je bilo slučajeva - to su, istina, izuzetno retki primeri - da su neki mlađi ljudi, koji su uspeli u inostranstvu i tamo napravili karijeru, poželeli da se vrate. Valjda ih savladala nostalgija. Međutim, bez obzira na njihovu stručnost nije bilo šansi da dobiju neko pristojno mesto na univerzitetu ili u nekoj velikoj firmi, a da ne govorimo o državnoj službi.
Mi ćemo te žaliti ako ti je teško, ali ćemo te itekako mrzeti ako si uspeo. Izuzetak je Novak Đoković, koga svi obožavaju, ali on nikada ništa ne bi uradio da je ostao u Srbiji.
Anita Mitić: Tako je to. Kad neko smogne snage da se vrati, društvo neće da ga prihvati, a kamo li vlast. To je naš mentalitet. Mi ćemo te žaliti ako ti je teško, ali ćemo te itekako mrzeti ako si uspeo. Izuzetak je Novak Đoković, koga svi obožavaju, ali on nikada ništa ne bi uradio da je ostao u Srbiji. On jeste nacionalni heroj, ali i njega bi mrzeli, kao i sve ostale koji su u inostranstvu nešto napravili, da u svetu ne predstavlja Srbiju i gura je u prvi plan.
Alma Mašić: U Bosni i Hercegovini imamo jedan ili dva slučaja da se je vratio neko ko je nešto napravio u inostranstvu. Imali smo slučaj mladića iz Tuzle, vunderkinda koji se vratio, pa ga je načelnik Tuzle zaposlio u svom uredu. Pokušavam da se sjetim još nekoga, ali ne mogu. Naravno, kod nas vrijedi ona stara - sve ćemo ti oprostiti, ali ne i uspjeh. Kad se neko takav vrati, mi ćemo učiniti sve da omalovažimo sve što je u inostranstvu postigao u smislu - nije on ništa, znam ga ja od trećeg osnovne. Iz nas uvijek progovara ono - šta ćeš mi ti, ja znam sve.
Omer Karabeg: Evropa, koja je glavna destinacija mladih iz regiona, sve se više zatvara. I tamo je nezaposlenost, a raste i ksenofobija, pa stranci nisu tako dobrodošli kao ranije. Šta da rade mladi ljudi koji nemaju perspektivu kod kuće, a ne mogu u inostranstvo?
Mladi treba se bore, to je jedini način. Ništa drugo ne može da ih spasi.
Anita Mitić: Da se bore, to je jedini način. Ništa drugo ne može da ih spase. To što se Evropa zatvara - nije tako veliki problem. Naši mladi ljudi sve više odlaze u Ameriku i u Australiju, tako da ne mislim da je veliki problem što se Evropa za njih zatvara. Sa druge strane, mislim da je strašno važno da mladi ljudi nekako izdrže ovde. Da pokušaju u nečemu, u čemu su dobri, da budu još bolji. Da nađu način da se izbore za bolju Srbiju. Znam da nije lako reći nekome ko ima 23 ili 24 godine da treba da pređe težak i trnovit put da bi se izborio za normalan život, koji se u drugim zemljama podrazumeva, ali mislim da i to ima neku svoju draž i da je strašno važno izdržati.
Alma Mašić: Primijetila sam da posljednjih godina mladi ljudi sve više postaju samosvjesni, da su bolno svjesni činjenice da ne mogu više čekati, da im niko neće ništa donijeti na tanjiru, da se za sve moraju sami izboriti. Ne znam koliko je ostao zapamćen trenutak pobjede kadetske košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine avgusta mjeseca ove godine na Evropskom prvenstvu. Otišli su kao potpuni autsajderi, a kad su došli do polufinala morali su da skupljaju pare da bi nastavili takmičenje, jer su im rekli - ako ne platite kotizaciju, isključićemo vas sa takmičenja. I našli su se dobri ljudi koji su dali novac, a oni su se vratili sa zlatom.
Vidjeli smo klince od 16-17 godina koji, kako mi ovdje kažemo, nogom otvaraju vrata, klince koji su svjesni da imaju potencijal, da imaju talent, a da se za sve ostalo u životu moraju izboriti sami. Mislim da se taj duh sve više oseća među mladima. Čujem neke mlade ljude koji su do jučer govorili da samo čekaju da završe fakultet, pa da odmah “zapale“ u inostranstvo - kako sada govore da će pričekati još godinu-dvije da vide da li će se nešto promijeniti. Njih je malo, ali se ja kao vječni optimista hvatam za te slamičice nade koje tu negdje plutaju.
Nadam se da ćemo uskoro vidjeti jednu novu generaciju mladih ljudi koji će, bez imalo straha, bez imalo poniznosti, bez učlanjivanja u političke stranke, početi ovdje da traže svoje mjesto pod suncem.
Meni je to nekakav signal, pa počinjenjem vjerovati da će doći vrijeme kada će mladi zaista tražiti ono što im pripada i da će se za to boriti. Oni shvataju da Evropa, ovakva kakvom se sada ukazuje, i nije baš idealno utočište, da to više nije mjesto gdje su svi ljudi jednaki. Vjerujem da je to bio prelomni momenat da oni počnu da razmišljaju na drugačiji način i nadam se da ćemo uskoro vidjeti jednu novu generaciju mladih ljudi koji će, bez imalo straha, bez imalo poniznosti, bez učlanjivanja u političke stranke, početi ovdje da traže svoje mjesto pod suncem.
