Dokle je stigla borba protiv kriminala i korupcije u Srbiji, pitanje je koje postavlja javnost. Posebno zbog toga što u najvećim aferama još nema presuda. Nezavršeni slučajevi na kojima je vlast dobrim delom gradila rejting, kažu sagovornici RSE, pokazuju da se nije daleko odmaklo.
Uticaj politike i slab pravosudni sistem, kaže za RSE profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, glavni su razlozi zbog kojih još nema suštinske borbe sa kriminalom.
„Prvi je problem što se, uz krilaticu da ova vlast neće tolerisati korupciju, prstom neposredno ili preko tabloida ukazuje na to ko bi mogli biti okrivljeni. A onda u praksi ishod takve akcije obično pokazuje nesaglasnost između obećanja i pravosudnog rezultata koji realno može da se postigne.“
Najavljivani obračun sa najvećim tajkunima, po tvrdnjama vlasti oličenih u vlasniku Delte Miroslavu Miškoviću, više od godinu dana vodi se pred sudom po optužnici za malverzacije sa putarskim preduzećima, dok je u drugom slučaju u vrhu prioriteta u borbi protiv kriminala, posebno zbog tvrdnji premijera da se radi o najvećem narko dileru u Srbiji, novost da je Dragoslav Kosmajac uz kauciju od 200.000 evra pušten da se brani sa slobode, bez optužnice za trgovinu drogom.
Kriminolog Dobrivoje Radovanović smatra da sistemski propusti, uz spoljne političke uticaje, najčešće vode ka ključnom problemu.
„To su slabi dokazi u svim ovim slučajevima. Činjenica je da policija ili političari uvek nekoga proglase za teškog kriminalca, a onda ispadne da je utaja poreza jedino za šta su optuženi. Da se razumemo, i to je jako teško krivično delo... Ali onda država mora da pruži odgovor zašto neke ljude sudski goni a druge ne, koji mnogo više duguju od Kosmajca.“
Pomenutog Kosmajca nedavno je prvi pomenuo Aleksandar Vučić, koji je sam javno zapitao zašto samo on sme da mu pomene ime. Osam meseci kasnije Kosmajac na suđenje zbog utaje poreza ide iz svoje privremeno oduzete velelepne vile na Zvezdari, za čije rentiranje sada državi mesečno plaća 1.500 evra, a Vučić ovako na pitanje novinara komentariše činjenicu da je tog čoveka sud pustio iz zatvora.
„Šta god da uradim ne valja. Kada ćutim ne valja. Ako bih rekao da je to dobro rekli bi ste mi da sam kriminalac koji se dogovorio sa narko dilerom. Da sam rekao da je to loše, napad na nezavisne institucije... Za to sam sebi zavezao jezik. Ne znam šta se desilo tamo. Ali svoje mišljenje o gospodinu Kosmajcu nisam promenio.“
Na desetine velikih slučajeva nizalo se proteklih par godina, a češće nego ranije u pritvoru su završavali ljudi iz političkih partija, i to uglavnom zbog finansijskih zloupotreba. Jedan od najvećih je svakako hapšenje Miroslava Bogićevića, čoveka bliskog nekadašnjoj vladajućoj Demokratskoj stranci, ali i funkcionera te partije Olivera Dulića, Saše Dragina, Milivoja Vrebalova, kao i značajnih ljudi bliskih Socijalističkoj partiji Srbije u aferama Galenika i Agrobanka, dok će pod optužbom za veze sa narko klanom Darka Šarića tek u maju početi suđenje Branku Lazareviću, šefu kabineta nekadašnjeg ministra policije Ivice Dačića.
Posebno ovaj segment, smatra Vesna Rakić Vodinelić, ima jednu zajedničku crtu.
„Način na koji se to izvodi, dakle modus operandi, ima u sebi taj politički osvetnički karakter. Uglavnom se procesuiraju oni koji ne pripadaju najvećoj vladajućoj partiji. Sa druge strane, dolazi do pokretanja krivičnih postupaka protiv onih koji pripadaju SPS-u, koji jeste na vlasti ali koji ima mnogo manji uticaj nego Srpska napredna stranka. Verovatno da bi im se stavilo do znanja ko je gazda u kući.“
Političke pripreme slučajeva
Ono što su glavne zamerke pravnih stručnjaka je da se često, kroz medije i nastupe u javnosti, slučajevi pripremaju sa političke strane, i da im upravo zbog toga, kada dospeju na sud, fali elemenata za osuđujuće presude.
Za to kako se radilo, procenjuje Dobrivoje Radovanović, postoji samo jedno merilo.
„Ne isključujem mogućnost da postoje hapšenja koja su stvar politike, koja su po malo EPP da bi se podigao i održao rejting. Videćemo kako će to sve na kraju da izgleda. Ako se pokaže da budu oslobađajuće presude onda je to za ovu vlast jako veliki minus.“
Najavljivanje postupaka interesantnih za javnost, od kojih neki imaju i elemente pedagoškog kažnjavanja ili pokazivanja moći, u najnezgodniju poziciju stavljaju one koji bi trebalo da presude na osnovu tankih optužnica.
Vesna Rakić Vodinelić kaže da su oni, i u ovako slabom pravosuđu, poslednja brana političkim zloupotrebama.
„Kada kao sudija ili tužilac uzmete papire u ruke, ipak imate jedan profesionalni refleks i reagujete tipa ’ne, ja ne mogu ovo da uradim’, ili ’ja ovo moram da vratim zato što mi nedostaje taj i taj činilac’. Jednostavno, niko sebi u ovako nesigurnim vremenima neće da dozvoli, ma kako bio zavisan od izvršne vlasti, da otvoreno krši zakon.“
Poseban problem je, kažu sagovornici RSE, to što još ima sumnji da u pojedinim slučajevima ljudima koji su bliski vlasti zastarevaju krivični postupci. Iako je o tome mnogo bilo reči, i na procesuiranju insistirala Evropka unija, do sada nisu okončani postupci iz čuvene 24 sumnjive privatizacije.
Dobrivoje Radovanović smatra će, kako sada izgleda, stvari još dugo ostati iste.
„Još uvek je u Srbiji sastav pravosudnih organa čisto partijski. Nema nezavisnog biranja sudija. A kad toga nema, nema ni nezavisnog sudstva. Onda se ne mogu tako brzo očekivati normalna suđenja.“
Šta bi prvo donelo boljitak, zaključuje Vesna Rakić Vodinelić, zna i sama vlast.
„Bilo bi mnogo više presuda zasnovanih na pravu, i procesi bi se mnogo brže završavali, kada postupci ne bi bili toliko u javnom diskursu. Kada ne bi bili stalni predmet političkog sporenja. Ali ako politički zloupotrebljavate sudske procese, i ako vam oni trebaju za vaš sveti rejting, onda će sve ostati kako jeste.“
