Predsednik se rukuje, a potpredsednik rukovodi; ovako bi se mogla opisati trenutna podela poslova u Vladi Srbije, o čemu smo detaljno pisali u prethodnom nastavku. U takvoj podeli ima nečega „neprirodnog“, ali bogme toga ima i u samoj raspodeli funkcija, to jest, ako je premijer tu ikakva žrtva, onda je isključivo žrtva nerealne ambicije da se bude nešto što rezultati izbora ne opravdavaju.
Nedavni susret premijera Ivice Dačića sa njegovim kosovskim kolegom Hašimom Tačijem dobra je lekcija o tome kuda vodi nesuvislost na kojoj počiva strategija „I Kosovo i Evropa“ (sa „pretećim“ apendiksom: „ako nam ne vratite Kosovo, odustajemo od Evrope“) osmišljena od političke, a podržana od dobrog dela intelektualne i medijske elite. Početak pregovora Beograda i Prištine pod visokim evropskim pokroviteljstvom, naime, nije doneo nikakav opipljiv rezultat, ali je zato njegovo naknadno tumačenje, pre svega u izvedbi samog Dačića, ličilo na raspojasanu reviju bizarnosti. Da je Dačićeve izjave izmišljao nekakav satiričar koji želi da se izruguje vlasti, svi bi mu rekli da je preterao, jer niko na tako odgovornom mestu ipak ne može tako da govori. Ispalo je, naime, da je najvažnije da li se Dačić u Briselu rukovao s Tačijem ili nije, što je već samo po sebi više nekakav ekscentričan zaostatak „magijskog mišljenja“ nego nešto uistinu značajno. Još je neobičnije što je Dačić prvo dao naslutiti da tog rukovanja uopšte nije ni bilo, pa kada je ta stvar „provaljena“ onda je počeo da umuje o tome kako to njegovo rukovanje nije isto što i, recimo, nedavno Tadićevo rukovanje s istim čovekom u jednoj neformalnoj prilici, to jest kako je to jedno takoreći patriotsko i ovlašćeno rukovanje za razliku od nekih drugih rukovanja koja da su izdajnička i na svoju, hm, ruku...
I kao da sve to već nije dovoljno s one strane svega makar i nalik na dobar ukus i elementarnu političku ozbiljnost, Dačić je još pričao i o nekakvim značkama koje su nosila oba premijera, ali s tim da je njegova, Dačićeva, bila veća... E, ako je Dačićeva bila veća, onda je sve u najboljem redu i svi možemo mirno da spavamo jer se stvari razvijaju vrlo povoljno. To valjda otuda što je Dačić premijer prave države, a Tači tek jedne „lažne države“, pa ne može da ima toliku značku.
Aleksandar Vučić
Koji dan kasnije, Dačić se u Novom Sadu sastao sa predsednikom Vlade Vojvodine Bojanom Pajtićem, što je iskoristio za još jedno uzgredno poentiranje: kako on, eto, ovih dana ima seriju sastanaka sa premijerima pokrajina u sastavu Srbije, prvo s Tačijem, sada sa Pajtićem... Moguće je da ovakvi kalamburi nekoga i razgaljuju, svakakvih nas ima, ali teško da ičemu drugome mogu da posluže.
Na koncu je Dačić morao da se susretne i sa sopstvenim potpredsednikom u vladi Aleksandrom Vučićem, jer su imali da rasprave pomalo nezgodno pitanje navodno nedovoljne vernosti socijalista naprednjacima „u lokalu“, to jest njihovog izvrdavanja i odlaganja ugovor(e)ne obaveze da se svugde gde je to moguće vlast u gradovima i opštinama „upodobi“ onoj na državnom nivou. Ne znamo jesu li se Dačić i Vučić tom prilikom rukovali, ali je svakome, pa i samom premijeru svakako bilo jasno da je Vučićeva „značka“ veća, toliko veća da nije ni morao da se trudi da je zatakne za rever.
Naprednjaci, naime, mogu u svakom trenutku da kažu da neće više ovako da se igraju i da idu na nove izbore, na kojima bi gotovo sigurno dobro prošli, ali je teško verovati da bi nakon njih Dačić iznova bio premijer – ukoliko bi sa strankom uopšte ostao na vlasti. Naime, na drugoj se strani, onoj demokratskoj, zbiva tektonska promena koja po prvi put onu odavno bez osnova najavljivanu „veliku koaliciju“ čini zaista mogućom, čak umereno realnom. O tome više sledeći put. U međuvremenu, Dačić će morati da malo zastane i razmisli u čemu se to obreo i da li uopšte drži volan vozila koje „glasi“ na njegovo ime. Kao što se sada lepo vidi, nisu ta rukovanja i te značke uopšte tako bezazlene stvari kako je nekome moglo da izgleda...
