Špetim Selmani, 28-godišnji pesnik i glumac sa Kosova, gost je ovog mesaca u Beogradu, gde boravi na rezidencijalnom programu koji organizuje regionalni književni festival KROKODIL. Selmani studira sociologiju na Prištinskom univerzitetu, a završio je master studije glume na Akademiji umetnosti u Prištini. Objavio je dve zbirke pesama: Brenda Guaces ("Unutar školjke", 2006) i Poezi ("Poezija", 2011). Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na srpski u antologiji "Iz Prištine s ljubavlju", u kojoj je ovdašnjim čitaocima predstavljena savremena kosovska književnost.
U razgovoru za RSE, Selmani govori o poeziji u mračnim vremenima, provokativnim temama na Kosovu, optimizmu i pesimizmu, poeziji koja ruši zidove među narodima
RSE: Pre nekolikom meseci napisao si kratku pesmu za nemački magazin Die Zeit. Tema je bila osvrt na tvoju zemlju, Kosovo. Novinar u listu The Guardian napisao je o toj pesmi da je to spektakularna vežba jezgrovitog pesimizma. Smatraš li sebe pesimistom?
Selmani: Smatram, ali ja sam na koncu ;dobri pesimista. Smatram da je život prepun loših stvari i spreman sam da pričam o njima. Ako to ne radimo, ti loši aspekti ostaju snažni, ali ako o njima razgovaramo, možemo da ih srušimo. Pesimizam je nešto što je dobro za nas ako znamo da se nosimo s tim osećanjem. Kada to umete, postajete optimista. Stoga u sebi vodim stalnu borbu između ta dva osećanja.
RSE: Tragaš za optimizmom kroz pesimizam?
Selmani: Baš tako (smeh). Nadam se da ću na kraju doći do tog osećanja.
RSE: Napisao si dve zbirke pesama. Šta trenutno istražuješ kroz proces pisanja, šta te inspiriše?
Selmani: Obično su to teme o društvu, o mom odnosu prema društvu, prema politici, ali i prema ljubavi i ljudima. U Beogradu sam napisao dve nove pesme i radim na nekim drugim poljima koja se tiču proze. Trenutno sam u fazi u kojoj tragam za novim putevima u poeziji. Teme se menjaju iz godine u godinu, u zavisnosti od mojih osećanja i stvari koje mi se događaju. Takođe, dosta čitam radove drugih autora, pa ponekad mogu da razgovaram sa junacima koje oni stvaraju. Kroz poeziju mogu da stvaram novi izmišljeni jezik sa njima. No, većinom pišem o onome što se danas dešava oko mene. To je dobar način da pronađemo novi jezik za razgovor o nekim fenomenima koje želimo da promenimo. Ako možemo, naravno.
RSE: Kažeš da inspiraciju crpiš iz društva koje te okružuje i iz ljubavi. Koliko je društveno okruženje važna tema za mlade pesnike na Kosovu?
Selmani: Naravno da je jako važna. Pojedinac je deo društva, tako da nešto možemo napraviti od njega. To je veoma značajno za mlade ljude na Kosovu, jer moramo da razbijemo mnogo stvorenih predrasuda. Moramo tražiti nove realnosti. Čini mi se da je i u Beogradu ista situacija. Moramo tražiti nove aspekte, dostojanstvo, novi život, novi način razmišljanja i novi dogovor između nas samih.
RSE: Vratio bih se na pesmu koju si napisao za Die Zeit. Pesma kaže: "Prvog dana stvorena je krv/drugog dana smrt/trećeg dana pomenuta je ljubav/a potom za nas više nije ostalo dana. Rekao bih da si nam dao prilično mračnu sliku tvoje zemlje.
Selmani: Tačno, zato što mislim da živimo u mračnom vremenu. Projekat o kojem govoriš je zamišljen tako da smo mogli da napišemo samo četiri stiha. U prvom sam opisao devedesete kada je stvorena krv; drugog dana desio se rat; nakon rata pominje se ljubav, ali danas više nema sadašnjosti za nas. Trudimo se da napravimo novo društvo koje će biti dostojanstveno i koje će se dobro odnositi prema ljudima, ali mislim da je sve ispolitizovano. Nestao je duh. Potrebno je da među ljudima postoji humanost, a ljubav i humanost svakodnevno nestaju. U tom smislu, da ta pesma je na neki način mračna.
RSE: Osvrnuo bih se na još jednu tvoju pesmu, "O dehumanizaciji ljudi". U njoj kažeš: "Ljudi su dehumanizovani i/to je jedino ogledalo u kojem/ne vide svoje lice/ali koje je nesumnjivo njihovo i samo njihovo/već vekovima". Nemaš lepo mišljenje o čovečanstvu
Selmani: Nemam. Na jednoj pesničkoj večeri jedna devojka me je pitala: Zašto pišeš loše o čovečanstvu i društvu, a istovremeno si srećan među ljudima? Naravno da ne mogu sve vreme biti ogorčen. Ja volim ljude i možda zbog toga tako glasno govorim o negativnim fenomenima čovečanstva. Zato verujem da ljudi moraju da se popravljaju. To se može nazvati utopijom, ali to je nešto što je duboko u meni i ne mogu protiv toga. Ako je čovek besan, naravno da treba da nađe način da kaniliše taj bes. A, imamo mnogo razloga za bes.
RSE: Šta tebe čini besnim?
Selmani: Predrasude, mržnja. Mnogo toga.
RSE: Iz perspektive mladog autora, koliko je utacjna politika na kulturni život na Kosovu?
Selmani: Prilično je uticajna. To je ono što je čudno, jer misija umetnika nije da pravi kompromise sa svime, a to se ovde dešava. Ti kompromisi ih kontrolišu, cenzurišu. Umetnik mora da govori istinu, a ne ono što je dobro za politiku. Međutim, oni to rade, možda iz ekonomskih razloga, ne znam. Ali to je loše. Postoje autori koji to ne rade, koji kažu ne ja nisam vaš sluga, ali to je jedna mala zajednica.
RSE: Ako pretpostavimo da umetnik nastupa sa pozicije koja je provokativna za društvo u kojem stvara, koje su teme provokativne danas za savremene umetnike na Kosovu?
Selmani: Najpre mislim da je savremena scena na Kosovu ne samo u književnosti prilično dobra. Tema koja ih zanima je odnos između naše dve zemlje, to je prilično provokativno. Zatim nacionalizam, homoseksualnost, rasizam. Takođe, religija je taboo tema. Tu su i teme o siromaštvu u državi, odnosu između države i umetnika, evropskim integracijama, manjinama… Ima mnogo interesantnih tema.
RSE: Osim što si pisac, baviš se i glumom. To su dve različite forme umetnosti: poezija nastaje kroz indivudalistički proces , dok je gluma mnogo više javna forma. Kako miriš te dve stvari?
Selmani: Poeziju sam počeo da pišem još kao dete. Potom je moj san bio da radim u pozorištu. Tako sam se prijavio na Akademiju umetnosti primljen sam iz drugog puta. Naravno da je za pisanje potrebna samoća, ali bilo mi je potrbno da radim nešto sa drugim ljudima, jer, na kraju, pojedinac je taj koji kreira društvo. Mogu da se nosim sa obe stvari, iako nisam entuzijastičan po pitanju glume; ne zanimaju me nagrade, ali bavim se time kako bih komunicirao kroz nekakav kolektiv.
RSE: Poljski pesnik Adam Zagajevski kaže: "Pokušaj opevati osakaćeni svet". U tom smislu, šta je uloga pesnika danas?
Selmani: Uloga književnosti je važna, jer ona vraća dostojanstvo i čini nas boljima, a to je nešto što treba da radimo svakog dana da budemo bolji. Uloga pesnika je da stalno govore o negativnim aspektima sveta. To je u suštini dobročiniteljska misija.
RSE: U odnosima između Srba i Albanaca postoji ratna prošlost koja je udaljila ova dva naroda. Koliko je poezija važna za rušenje granica među ljudima?
Selmani: Važno je da srušimo granice koje su u nama, u našim glavama. Nadam se da to uspevamo da uradimo. Bilo je mnogo projekata između Beograda i Prištine, poput antologija "Iz Beograda s ljubavlju" i "Iz Prištine s ljubavlju". To je nešto što je važno za dobre odnose. Neko je to morao da počne to da radi. Sećam se kad su momci iz beogradskog časopisa "Beton" bili u Prištini to je bilo nešto magično. Možda smo počeli da gledamo jedni druge na drugačiji način. Takođe, dobra stvar je i to što su knjige Vladimira Arsenijevića prevedene na albanski. Tako možemo da razumemo da i tamo i vode postoje divni ljudi koji žele dobre odnose i međusobnu komunikaciju. Na taj način se borimo protiv svih onih loših stvari koje među nama postoje.
