Spasić: Danas se u kulturi gleda profit, a ne rezultat

Nekadašnji dirigent Simfonijskog orkestra RTV Sarajevo, Opere Narodnog pozorišta Sarajevo i Sarajevske filharmonije, te profesor na sarajevskoj Muzičkoj akademiji - Radivoje Spasić, ovih dana boravi u gradu u kojem je proveo značajan dio svog profesionalnog rada. Dobitnik je mnogih priznanja, između ostalih, Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva i Zlatne plakete Saveza kompozitora Jugoslavije.

RSE: U Sarajevu se nakon pauze od 22 godine ponovo priređuju Sarajevske večeri muzike ili poznati SVEM, čiji ste pokretač. Šta Vas je motivisalo da davnih sedamdesetih godina u bh. prijestolnici osmislite i započnete festival klasične muzike?

Spasić: Ako se osvrnemo u prošlost i pogledamo ondašnji muzički život Sarajeva, vidi se koliko su muzički ansambli Radiotelevizije Sarajevo doprineli obogaćivanju, intenziviranju i razvoju muzičkog života. Pre tačno 50 godina u dvorani sarajevskog Narodnog pozorišta priređivali smo koncerte Geršvinove muzike, punili dan za danom celu zgradu. Izvodili smo opersku, simfonijsku, vokalno-solističku muziku, pa smo na festivalima pratili najpoznatije evropske soliste koji su gostovali u Sarajevu. Godine 1972. sam pokrenuo pripremu SVEM-a, dogovorili smo se da u ovom gradu, koji nije bio na spisku gradova koji su priređivali muzičke manifestacije festivalskog tipa, nešto novo uradimo. Uvek sam želeo da idemo napred. I tako smo osmislili festival koji je imao zadatak da privuče pažnju jugoslovenske javnosti, muzičke javnosti, da pruži priliku afirmaciji našeg izvođaštva, da budemo interesantni na širem jugoslovenskom planu. Taj moj koncept su prihvatile muzičke redakcije RTV Sarajevo, široki stručni krugovi iz cele Jugoslavije i, što je najvažnije, prihvatila ga je sarajevska publika.

Tada smo napravili dobar potez. Počeli smo 1972. sa Bahom. Posle četiri godine preselio sam se u Beograd, ali su moje kolege nastavile sa festivalskim radom sve do pred Olimpijadu, kada je SVEM pripao organizaciji Sarajevske zime. SVEM, koji je zamišljen tako da dela jednog kompozitora izvode muzičari jedne zemlje, bio je originalan koncept, čak i jedinstven u svetskim razmerama. Cela ta naša ideja je uspela. Pitanje je da li je u ovim izmenjenim uslovima uopšte moguće zadržati istu fizionomiju SVEM-a. Možda SVEM u ovom trenutku treba da posluži u afirmaciji i razvoju muzičkog izvođaštva Bosne i Hercegovine i da preko organizacije koja okuplja evropske muzičke festivale krene dalje u sticanju afirmacije i svog potvrđivanja. Verujem da će oni ljudi koji su oživeli SVEM naći najbolji odgovor. Smatram da Sarajevo kao festivalski grad, koji ima tako poznat filmski festival, festival malih i eksperimentalnih scena, baletski festival, treba da prisvoji, usvoji i da omogući SVEM-u budući razvoj i dugi život.

RSE: Nekad je Sarajevo imalo tri orkestra. Podsjećanja radi, na čelu Simfonijskog orkestra RTV Sarajevo punih 13 godina obnašali ste funkciju dirigenta. Danas, nakon rata, djeluje samo orkestar Sarajevske filharmonije. Kako to komentarišete?

Spasić: To je problem sa svim umetnostima. Nije staračko kritizerstvo sa moje strane ako kažem da danas, nažalost, sve stvari idu malo niže, malo padaju. Situacija je bila takva kakva jeste. Šteta je da se Radio orkestar i hor ukine, kao i Džez orkestar. U evropskim okvirima provodi se akcija na zaštiti intelektualne svojine. U sklopu toga javne medijske kuće forsiraju svoje ansamble, jer često ne mogu plaćati autorska ili izvođačka prava orkestrima širom sveta koji su na njihovom programu. A radio ili TV stanica, odnosno muzička produkcija, koja nema svoj ansambl, svodi se na razglasnu stanicu. To su bili, recimo, momenti koji su u datom trenutku uticali na ljude koji su vodili Radioteleviziju. Tako smo i mi krenuli gledajući malo unapred.

Žao mi je da se orkestar koji sam ja vodio i na inostrane turneje od Varezea do Mesine, ukine. Činjenica je da je Sarajevo jedini grad koji je ukinuo svoj Radio orkestar. To je šteta. U teškim uslovima, materijalnim, koji su svuda, nalaze se načini da se održe ti ansambli. Bio sam nedavno na koncertu studenata sarajevske Muzičke akademije. Iznenadila me je, pre svega, puna sala mladih ljudi koji su sa pažnjom pratili koncert. Oni su buduća publika SVEM-a. Zbog njih treba učiniti sve napore da se muzička umetnost održi. Kriza je svuda. Uvek prvo strada kultura pa onda zdravstvo, prosveta. To je poznati sistem rešavanja materijalnih problema. Šteta je da ono što je funkcioniše bude ugašeno.

RSE: Činjenica je da su nekad u medijima postojale sprecijalizovane muzičke emisije za djecu i mlade. Djelovala je muzička omladina, organizovane su matineje za djecu – sve u namjeri njegovanja muzičkog stvaralaštva i podsticanja mladih za interes kada je u pitanju klasična muzika. Danas ne postoje takvi programi. Šta mislite, zbog čega?

Spasić: Pa promenom društvenog sistema. U ono vreme jedan od naših osnovnih zadataka je bio da širimo i unapređujemo kulturu i prosvetu, pa i muzičku kulturu. Tražili su se svi mogući putevi i načini. Operne predstave su bile izuzetno posjećene, deca su dolazila i na te predstave. Bilo je tu i velikih promašaja. Sjećam se da sam jednom bio prisiljen da prekinem izvođenje opere 'Prodana nevesta', jer su se deca u publici gađala bombonama, koje su padale i po instrumentima. Jedna od njih pala mi je na pult i onda sam prekinuo predstavu i rekao: 'Jeste li vi naša omladina i da li cenite tuđi rad i trud!' Tako sam ih, na neki način, umirio da na kraju predstave nisu aplaudirali. Tom prilikom sam im rekao da se trebaju aplauzom zahvaliti orkestru, a da nakon toga mogu slobodno pričati. Išli smo u zenički Litostroj i fabričkim halama izvodili simfonijsku muziku. Ljudi su gledali. Bili smo na Zmijanju na Kočićevom zboru. Tamo su se ljudi krstili i čudili otkud zvuk zvona iz običnih metalnih cevi. Oni su to prvi put videli i otimali su se za naše predstave. To je bila ta kultura – kultura za narod. Danas je drugo vreme. Danas se traži hitna zarada, gleda se profit, a ne neki rezultat.

RSE: Oduvijek ste bili vezani za Sarajevo. Upisali ste Muzičku akademiju u Beogradu a nastavili školovanje i diplomirali na sarajevskoj Akademiji u klasi Ivana Štajcera 1957. godine. Zašto ste se odlučili na takav korak?

Spasić: S obzirom da mi je otac poginuo u Drugom svetskom ratu 1944. godine, kao student beogradske Muzičke akademije hteo sam majku da malo rasteretim. Uz mene, brinula se i za mlađeg brata koji je bio kasnije poznati novinar. Na beogradskoj televiziji je vodio kultne emisije koje je cela Jugoslavija gledala. Želeo sam majci pomoći i dobio sam stipendiju Sarajevske opere i 1955. došao prvi put u Sarajevo. Tada, sa svoje 22 godine dobio sam priliku da radim operu 'Nikola Šubić Zrinjski'. Uvek su me zafrkavali da sam, sigurno prvi Srbin koji je dirigovao Zrinjskog jer su obično tu operu dirigovali Hrvati ili Slovenci. Tako sam počeo. Zavoleo sam Sarajevo. Tu sam se oženio i tu mi se rodio sin. Sarajevo mi je sve dalo. Uopšte nisam razmišljao da odem.

Međutim, sticajem okolnosti, neki politički marifetluci su doveli do moje odluke da odem. Otišao sam u Beograd gdje sam radio kao rukovodilac i dirigent Simfonijskog orkestra RTV Beograd, sa kojim sam takođe napravio jednu ogromnu minutažu snimaka. Na kraju, u penziju sam otišao kao direktor Muzičke produkcije RTV Srbije. Od trenutka kad sam se penzionisao, iz porodičnih razloga sam otišao u Ljubljanu gdje i sada živim. Malo sam radio u Ljubljani, pomogao sam u formiranju jednog školskog orkestra. I tada sam rekao sebi da je dosta, jer čovek mora znati kada je razumno da se povuče.

RSE: Da li se Sarajevo u međuvremenu promijenilo?

Spasić: Sarajevo se modernizovalo i u pozitivnom i u negativnom smislu. Dugo nisam bio ovde. Pre nekoliko godina sam dolazio da obiđem prijatelje i kuću u kojoj sam stanovao. Drago mi je da sam sada ponovo u Sarajevu. Kad sam odlazio iz Sarajeva pitali su me imam li šta da izjavim i rekao sam: 'Samo sačuvajte SVEM'. SVEM je posle mene nastavio svoje delovanje, sve do Olimpijade. Ninoslav Verber, koji je došao na ideju da ponovo pokrene SVEM, ubeđen sam da čini veliku stvar i želim mu najviše uspeha u tom pogledu.