O ljudima koji žive u socijalnim ustanovima, čujemo retko, gotovo, nikad, a nejčešći povod da se o nima govori u javnosti jesu problemi sa kojima se suočavaju ili loši nalazi nevladinih organizacija koje se bave monitoringom rada ovih ustanova.
U Srbiji, nekoliko desetina hiljada ljudi živi u preko 100 različitih tipova socijalnih ustanova. Poslednja istraživanja Helsinškog odbora za ljudska prava pokazuju da su uslovi u većini tih ustanova posednjih godina popravljeni, ali i da su ključni problemi i dalje ostali isti.
Tim stručnjaka istraživao je stanje ljudskih prava u nekoliko specijalizovanih ustanova kao što su: domovima za decu bez roditeljskog staranja, zatim, domovi za decu sa izrečenom vaspitnom merom i domovi za decu i odrasle sa smatnjama u razvoju. Studije su sperovedena u 15 ustanova ovakvog tipa, a rezultati pokazuju da je stanje poboljšano u malom broju slučajeva.
Ljiljana Palibrk, koordinatorka projekta „Ljudi na margini“ - Stanje ljudskih prava korisnika socijalnih ustanova u Srbiji, kaže da još uvek postoji institucionalni tip zaštite, koji je, pored toga što je najskuplji ujedno i nalošiji vid zaštite:
„Očigledno da postoji veliki problem oko smeštajnih kapaciteta, tako da sada tu ima mnogo problema koji se javljaju na relaciji stručnog rada, na relaciji zdravstvene zaštite, odnosa, naročito, prema deci i mladima.“
Sociolog Ivan Kuzminović naglašava da su njihovi nalazi pokazali i to da su državne institucije zadužene za socijalnu brigu, uradile puno, ali samo u jednom pavcu:
„Vi kada državu i nadležna ministarstva pitate šta su uradili, oni će vam pokazati budžete i račune koje su dali za plaćanje krečenja, kupovinu novih automobila, kreveta i dušeka u tim institucijama, znači, država je uložila ogroman „novčani napor“ u proteklih devet godina, ali taj napor je dovoljan, samo utoliko, da vi te institucije upristojite i da one higijenski izgledaju onako kako treba, a suština je da je potpuno odsustvo strategije na svim nivoima vrlo prisutno.“
Tako, ključni problem, zapravo, nisu pare već nedovoljna stručnost osoblja koje radi sa decom u ovim ustanovama, kaže pedagoškinja Marija Jelić:
„Problem je taj što se stručno osoblje u ovom momentu smatra ne dovoljno kopetentnim i ne može da odgovori na drugačije potrebe ove dece i glavni problem je nedostatak permanentnih i valjanih edukacija koje će voditi računa o potrebama trenutnih korisnika.“
ATMOSFERA KOJA UKIDA INDIVIDUALNOST
Ovo istraživanje, pokazalo je da se naročito loše stanje može uočiti u oblasti zdravstvene zaštite i to sa naglaskom kod dece koje imaju mentalne smetnje.
Jedan od članova tima za istraživanje, psihoanalitičar Vladimir Jović, opisuje kako izgleda većina socijalnih ustanova koje su obišli:
„To su institucije napravljene po tipu azila. On su smeštene van gradova, teško su dostupne, u ogradama su, sa velikim prostorima i sa velikim zgradama. Ljudi su tamo smešteni „na gomile“, zajednička kuhinja, zajednička menza, redovi za kupanje, redovi za kuhinju, dakle, atmosfera koja ukida bilo kakvu individualnost. Uz to, tamo je terapija svedena na deljenje lekova i ti lekovi, kako ja to vidim, služe „pripitomljavanju“ ili umirivanju tih osoba, nego lečenju, tako da mi, zapravo, dolazimo do ideje da suština ovih institucija nije lečenje nego smeštanje, odnosno isključivanje tih osoba.“
Helsinški odbor za ljudska prava i ranije je radio slične izveštaje, ali ni jedan nije tako snažno odjeknuo u javnosti kao izveštaj Mental Disability Rights od pre dve godine, kada su objavljene stravične slike i nalazi u vezi sa kršenjem prava ljudi i dece koja žive u socijalnim ustanovama.
Fotografija iz MDRI izveštaja iz 2007. godine, Foto: Marc Schneider
U tom izveštaju organizacije „Mental Disability Rights International” pod nazivom „Mučenje kao lečenje“, koje je trajalo četiri godine i bavilo se uslovima i tretmanom dece i odraslih u ustanovama za mentalno obolele i osobe s hendikepom, stoji da su osobe sa posebnim potrebama u Srbiji maltretirane, zlostavljane i da im se krše osnovana ljudska prava.
Ivan Kuzminović kaže da su zastrašujuće i nehumane slike ljudi u tim domovima i dalje prisutne:
„Mislim da u jednoj polu-normalnoj zemlji, samo zbog ovakve zdravstvene zaštite, ministar zdravlja bi morao petsto puta da podnese ostavku i neko da mu sudi za to što se dešava u ovim institucijama, jer je neverovatno da neka deca sa 13 godina i sa ozbiljnim probelmima sa ogromnom potrebom da imaju lekarsku pomoć dva puta nedeljeno, zavise od dovitljivosti ljudi u tim institucijama da li su sposobni da im obezbede automobil koji će da ih preveze, ponekad u vrlo udaljeni grad, na neuropsihijatrijsko lečenje ili kontrolu.“
Pored svih problema sa kojima se deca i odrasli u ovim ustanovama suočavaju je i njihovo osnovno pravo na obrazovanje, kaže psihološkinja Milena Jerotijević, je uskraćeno. Ona navodi jedan, gotovo neverovatan slučaj koji su zabeležili u osnovnoj i srednjoj specijalnoj školi u Beogradu:
„Imate nastavnika koji u srednjoj specijalnoj školi „Vožd“ predaje fizičko,a u istoj toj školi, samo osnovnoj, predaje: matematiku, hemiju i fiziku. Znači u tu školu idu deca gde im predaje čovek koji nema obrazovanje iz tih predmeta.“
Tim istraživača Helsinškog odbora za ljudska prava ističe da je važno da deca iz ovih ustanova što pre pređu u otvoreni sistem zaštite, ali se mora voditi računa o načinima prelaska iz zatvorenog u otvoreni tip, kaže Ljiljana Palibrk:
„Smatramo da taj proces, u nekim segmentima, još treba pažljivo izanalizirati i možda čak, pomalo, usporiti, jer Srbija kao društvo nije spremno da odmah pređe na otvoreni sistem zaštite, s tim da se nikako ne sme zaustaviti rad na tome da se obezbede uslovi za što brže zatvaranje svih institucija socijalne zaštite i stvaranje jednog drugačijeg modela zaštite osoba koje se nalaze u socijalnoj potrebi.“
U Srbiji, nekoliko desetina hiljada ljudi živi u preko 100 različitih tipova socijalnih ustanova. Poslednja istraživanja Helsinškog odbora za ljudska prava pokazuju da su uslovi u većini tih ustanova posednjih godina popravljeni, ali i da su ključni problemi i dalje ostali isti.
Tim stručnjaka istraživao je stanje ljudskih prava u nekoliko specijalizovanih ustanova kao što su: domovima za decu bez roditeljskog staranja, zatim, domovi za decu sa izrečenom vaspitnom merom i domovi za decu i odrasle sa smatnjama u razvoju. Studije su sperovedena u 15 ustanova ovakvog tipa, a rezultati pokazuju da je stanje poboljšano u malom broju slučajeva.
Ljiljana Palibrk, koordinatorka projekta „Ljudi na margini“ - Stanje ljudskih prava korisnika socijalnih ustanova u Srbiji, kaže da još uvek postoji institucionalni tip zaštite, koji je, pored toga što je najskuplji ujedno i nalošiji vid zaštite:
„Očigledno da postoji veliki problem oko smeštajnih kapaciteta, tako da sada tu ima mnogo problema koji se javljaju na relaciji stručnog rada, na relaciji zdravstvene zaštite, odnosa, naročito, prema deci i mladima.“
Sociolog Ivan Kuzminović naglašava da su njihovi nalazi pokazali i to da su državne institucije zadužene za socijalnu brigu, uradile puno, ali samo u jednom pavcu:
„Vi kada državu i nadležna ministarstva pitate šta su uradili, oni će vam pokazati budžete i račune koje su dali za plaćanje krečenja, kupovinu novih automobila, kreveta i dušeka u tim institucijama, znači, država je uložila ogroman „novčani napor“ u proteklih devet godina, ali taj napor je dovoljan, samo utoliko, da vi te institucije upristojite i da one higijenski izgledaju onako kako treba, a suština je da je potpuno odsustvo strategije na svim nivoima vrlo prisutno.“
Tako, ključni problem, zapravo, nisu pare već nedovoljna stručnost osoblja koje radi sa decom u ovim ustanovama, kaže pedagoškinja Marija Jelić:
„Problem je taj što se stručno osoblje u ovom momentu smatra ne dovoljno kopetentnim i ne može da odgovori na drugačije potrebe ove dece i glavni problem je nedostatak permanentnih i valjanih edukacija koje će voditi računa o potrebama trenutnih korisnika.“
ATMOSFERA KOJA UKIDA INDIVIDUALNOST
Ovo istraživanje, pokazalo je da se naročito loše stanje može uočiti u oblasti zdravstvene zaštite i to sa naglaskom kod dece koje imaju mentalne smetnje.
Jedan od članova tima za istraživanje, psihoanalitičar Vladimir Jović, opisuje kako izgleda većina socijalnih ustanova koje su obišli:
„To su institucije napravljene po tipu azila. On su smeštene van gradova, teško su dostupne, u ogradama su, sa velikim prostorima i sa velikim zgradama. Ljudi su tamo smešteni „na gomile“, zajednička kuhinja, zajednička menza, redovi za kupanje, redovi za kuhinju, dakle, atmosfera koja ukida bilo kakvu individualnost. Uz to, tamo je terapija svedena na deljenje lekova i ti lekovi, kako ja to vidim, služe „pripitomljavanju“ ili umirivanju tih osoba, nego lečenju, tako da mi, zapravo, dolazimo do ideje da suština ovih institucija nije lečenje nego smeštanje, odnosno isključivanje tih osoba.“
Helsinški odbor za ljudska prava i ranije je radio slične izveštaje, ali ni jedan nije tako snažno odjeknuo u javnosti kao izveštaj Mental Disability Rights od pre dve godine, kada su objavljene stravične slike i nalazi u vezi sa kršenjem prava ljudi i dece koja žive u socijalnim ustanovama.
Ivan Kuzminović kaže da su zastrašujuće i nehumane slike ljudi u tim domovima i dalje prisutne:
„Mislim da u jednoj polu-normalnoj zemlji, samo zbog ovakve zdravstvene zaštite, ministar zdravlja bi morao petsto puta da podnese ostavku i neko da mu sudi za to što se dešava u ovim institucijama, jer je neverovatno da neka deca sa 13 godina i sa ozbiljnim probelmima sa ogromnom potrebom da imaju lekarsku pomoć dva puta nedeljeno, zavise od dovitljivosti ljudi u tim institucijama da li su sposobni da im obezbede automobil koji će da ih preveze, ponekad u vrlo udaljeni grad, na neuropsihijatrijsko lečenje ili kontrolu.“
Pored svih problema sa kojima se deca i odrasli u ovim ustanovama suočavaju je i njihovo osnovno pravo na obrazovanje, kaže psihološkinja Milena Jerotijević, je uskraćeno. Ona navodi jedan, gotovo neverovatan slučaj koji su zabeležili u osnovnoj i srednjoj specijalnoj školi u Beogradu:
„Imate nastavnika koji u srednjoj specijalnoj školi „Vožd“ predaje fizičko,a u istoj toj školi, samo osnovnoj, predaje: matematiku, hemiju i fiziku. Znači u tu školu idu deca gde im predaje čovek koji nema obrazovanje iz tih predmeta.“
Tim istraživača Helsinškog odbora za ljudska prava ističe da je važno da deca iz ovih ustanova što pre pređu u otvoreni sistem zaštite, ali se mora voditi računa o načinima prelaska iz zatvorenog u otvoreni tip, kaže Ljiljana Palibrk:
„Smatramo da taj proces, u nekim segmentima, još treba pažljivo izanalizirati i možda čak, pomalo, usporiti, jer Srbija kao društvo nije spremno da odmah pređe na otvoreni sistem zaštite, s tim da se nikako ne sme zaustaviti rad na tome da se obezbede uslovi za što brže zatvaranje svih institucija socijalne zaštite i stvaranje jednog drugačijeg modela zaštite osoba koje se nalaze u socijalnoj potrebi.“
