Pred dolazak Međunarodnog monetarnog fonda u Srbiju, 4. novembra, u Vladi Srbije kažu da ne broje ljude u javnom sektoru koji će ostati bez radnih mesta. Ekonomska javnost smatra, međutim, da su minorni efekti smanjenja plata i penzija i da će vlast, ako želi da izbegne finansijsku katastrofu, morati da preduzme oštrije mere štednje, uključujući i otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, sređivanje javnih preduzeća i puštanje u stečaj decenijskih gubitaša.
Srbija ne licitira brojem onih koji će ostati bez posla, izjavila je Kori Udovički, ministarka državne uprave i lokalne samouprave, odgovarajući na pitanje da li MMF traži da se u Srbiji, tokom naredne tri godine, iz javnog sektora otpusti 95.000 ljudi.
Vlasti se, dakle, po tom pitanju ne žuri. Premijer Aleksandar Vučić je, doduše, pre nekoliko dana najavio 100 000 otkaza do kraja svog mandata. U parlamentu Srbije on je rekao da će bez posla u javnim službama ostati pretežno tzv. partijski kadrovi, "drugim rečima, neproduktivni radnici".
Na drugoj strani, mnogi ekonomisti upozoravaju da je to mera koja je već morala biti sprovedena u prethodne dve i po godine, a da je smanjenje plata i penzija trebalo da bude poslednji, a ne prvi, korak konsolidacije državne kase. Oni upozoravaju da su nužne dodatne mere štednje jer smanjenje plata i penzija nije dovoljno.
Fiskalni savet smatra da bi država u naredne tri godine morala da uštedi skoro dve milijarde evra, kako bi izbegla finansijski potop. Vlada, međutim, nije najavila nijednu trajniju meru ušteda, kažu u Savetu i dodaju da je smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru i rešavanje problema u javnim preduzećima i preduzećima u restrukturiranju od ključne važnosti za finansijski oporavak zemlje.
Da uštede od umanjenja plata i penzija nisu dovoljne i da nema više izgovora da Vlada ne smanji subvencije javnim preduzećima i da odlaže rešavanje problema javnih i preduzeća u restrukturiranju, ocenjuje za RSE i Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta i glavni urednik časopisa Kvartalni monitor:
“Smanjenje plata u javnom sektoru i smanjenje penzije bilo je neophodno jer su na taj način ostvarene uštede od oko 400 miliona evra i jer je skoro sigurno da bez tih ušteda država ne bi mogla u naredne tri godine da otvari uštede od milijardu i po do dve milijarde evra. Međutim, da bi se realizovala fiskalna konsolidacija, osim ovih mera država mora da ostvari dodatne uštede od više od milijardu evra. Do sada, međutim, država nema jasan i kredibilan plan kako to da uradi. Najveći potencijal za uštede je u smanjenju raznih vrsta državne pomoći javnim i drugim državnim preduzećima, a to su pre svega preduzeća u restrukturiranju”, navodi Arsić, koji dodaje da građani dve i po godine čekaju da stožerni stub vlasti to uradi jer nije spreman da prihvati cenu toga, odnosno, troškove do kojih će doći u procesu rešavanja sudbine tih preduzeća.
“Mnoga od njih su više puta do sada neuspešno privatizovana, a država se još uvek nada da će za mnoga od njih naći neke kupce”, kaže ovaj naš sagovornik.
Umesto da se zahvali onima koje su partije dovele u javni sektor, ova Vlada je odabrala da penzioneri, učitelji, profesori i lekari plate političko zapošljavanje partijskih neradnika, ocenjuje za RSE Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište:
“Ono što je duboko loše jeste to što Vlada, iako je dobila neospornu većinu, iako još uvek ima podršku građana – ona se topi vrlo sporo, a nema ni izbora na vidiku, dakle, uprkos svemu tome Vlada nema hrabrosti da uradi ključnu stvar, a to je da se odrekne sistema partijskog zapošljavanja i da se zahvali ljudima koji su u javnom sektoru zaposleni za solidne plate, ljudima koji sklapaju burazerske dilove i ljudima koji su najveći uzrok deficita ove zemlje. Umesto toga, dakle, odabrano je da penzioneri, učitelji, profesori i lekari plate političko zapošljavanje partijskih neradnika u javnom sektoru. Jednom reči, loša je postavka i loše je što se i dalje očekuje da ćemo subvencijama privući strane investitore i da ćemo im zamazati oči, pa će oni doći da ulažu u Srbiju samo zato što ih zasipamo subvencijama, umesto da uradimo ono što je besplatno, a to je da reformišemo zakone i učinimo da naše institucije funkcionišu”, ocenjuje Stevanović.
Upitan veruje li da će Vučićev kabinet zaista skinuti večno neuspešna preduzeća sa grbače poreskih obveznika i pustiti ih da odu u stečaj, Milojko Arsić kaže:
“Ne bih bio spreman da se kladim.Više bih im verovao da su osim krajnjeg roka, postavili i neke međurokove, kojima bi se obavezali da će postepeno rešavati sudbinu preduzeća; da su, recimo, rekli da će do marta sledeće godine od ovih petsto rešićemo problem dvesta preduzeća u restrukturiranju, onda do sredine sledeće godine – još sto. Ako je ishod za mnoga od tih preduzeća stečaj, to znači da je to i gubitak posla za one ljude koji decenijama rade u tim nerentabilnim preduzećima; to je nužnost, u tržišnoj privredi preduzeće ne može da generiše gubitke decenijama, a da te gubitke pokrivaju svi građani zemlje. Dakle, nije opravdano da preduzeća decenijama opstaju iako stvaraju gubitke. Da li će to Vlada uraditi, ponavljam – ne bih se kladio, ali mislim da se, ako se potpiše sporazum sa MMF-om, povećavaju šanse da se to dogodi“, ocenjuje Milojko Arsić.