Već 18 godina, smrt Nebojše Simeunovića, sudije Okružnog suda u Beogradu, ostaje nerazjašnjena. Pre gotovo osam godina, Republičko javno tužilaštvo je dalo nalog da se "hitno preispitaju sve okolnosti uzroka smrti i utvrdi puna istina", ali je predmet, kako je za Radio Slobodna Evropa (RSE) rečeno u pisanoj izjavi Višeg javnog tužilaštva, i dalje "u fazi predistrage".
Ostaje tako nepoznata sudbina čoveka koji je 2000. godine pronađen mrtav, malo nakon što je nepuna dva dana pred petooktobarske demonstracije odbio da potpiše nalog za hapšenje rudara "Kolubare" u štrajku i tadašnjih lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS) - Nebojše Čovića i Borisa Tadića.
Istovremeno, čini se da bledi i sećanje na sudiju Simeunovića koji je, kako je to svojevremeno rekao nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, "bio jedan od onih ljudi koji su u odbrani časti profesije i integriteta bili spremni da rizikuju svoju bezbednost".
"U toku je rad na rasvetljavanju svih činjenica i okolnosti pod kojima je sudija Okružnog suda u Beogradu Nebojša Simeunović nestao a njegovo telo, nakon izvesnog vremena, pronađeno u Dunavu", stoji u pisanoj izjavi za RSE pres-službe beogradskog Višeg javnog tužilaštva u kojoj se dodaje da, imajući u vidu da je predmet u fazi predistrage, ne mogu da pruže više informacija.
Sudija Nebojša Simeunović (63) nestao je 7. novembra 2000. godine. Njegovo telo pronađeno je u reci Dunav nedaleko od hotela "Jugoslavija" u Beogradu, mesec dana kasnije. Slučaj je prvobitno bio okarakterisan kao samoubistvo, dok je četiri godine kasnije prekvalifikovan u "nestanak".
Međutim, prvobitna kvalifikacija je već u početku izazvala veliku sumnju, pre svega zbog onoga što je nestanku prethodilo. Sudija je, naime, po svedočenju njegove sestre Jelene, uprkos pritiscima koje je trpeo, odbio da potpiše nalog za hapšenje jednih od nosilaca petooktobarskih demonstracija – rudara iz "Kolubare", kao i tadašnjih lidera DOS-a Nebojše Čovića i Borisa Tadića. Time se, prema mišljenju mnogih, zamerio predstavnicima režima Slobodana Miloševića.
Upravo na tome insistira njegova sestra Jelena Simeunović, koja u razgovoru za RSE tvrdi da je po njenog brata kobna bila noć između 3. i 4. oktobra 2000.
"Moj Nebojša je, i pored neviđenog pritiska od strane predsednika suda i Državnog tužioca, odbio da potpiše nalog državnog vrha i Tužioca. Noću, između 3. i 4. oktobra, njega zove jedan policijski general, jedan bahat, ohol i nevaspitan glas, koji i dalje insistira da moj Nebojša potpiše nalog i uhapsi rudare Kolubare, rekavši da je hapšenje rudara Kolubare dogovoreno na najvišem nivou. On je mislio da će moga brata da zaplaši ako je rekao da je dogovoreno hapšenje na najvišem nivou. Moj Nebojša je po drugi put odbio da potpiše nalog državnog vrha i Tužilaštva, ali je sebi potpisao smrtnu presudu", rekla je Jelena Simeunović.
Ona je i ovog 3. oktobra, u dnevnom listu "Danas" objavila otvoreno pismo u formi oglasa, u kome je podsetila na sudbinu svog brata, za koga veruje da je bio ubijen i za to optužuje tadašnju Državnu bezbednost.
Ranković: Simeunoviću dugujem život
Treći oktobar 2000. godine, datum koji je prema rečima Jelene Simeunović bio koban po njenog brata Nebojšu, bio je buran i na kopu "Kolubara", u Lazarevcu nadomak Beograda, gde su rudari nekoliko dana ranije, 29. septembra 2000. godine, zaustavili rad.
Tog dana, 48 sati pred velike demonstracije kojima je srušen režim Slobodana Miloševića, tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković je (danas u Finskoj služi kaznu od 22 godine zatvora zbog zločina na Kosovu, na koju je osuđen u Haškom tribunalu, prim. aut.), prema svedočenjima tadašnjih štrajkača i izveštaja medija iz tog vremena, došao pred rudare sa namerom da ih prisili da prekinu protest.
Sa Pavkovićem je razgovarao predsednik sindikata rudara, Miodrag Ranković. Ranković se, u razgovoru za RSE, priseća da su čekali nekakav poziv, a da su posle saznali da se čekao potpis na nalogu za njihovo hapšenje.
"Čekao se samo njegov potpis da podigne optužnicu i sigurno bi krenulo hapšenje svih nas u 'Kolubari'. Faktički je spasao život nama, a samim tim, mada je to teško dokazati i verovatno građanski rat u Srbiji. Jer, da je Pavković krenuo sa svojom svitom da nas hapsi, a tu je bilo dve - tri hiljade rudara, bilo je i naoružanih, došli su i običnih ljudi... sigurno bi došlo do krvoprolića i pretpostavljam da bi se prenelo na celu Srbiju", kaže Ranković.
Na pomen imena sudije Nebojše Simeunovića, danas, 18 godina kasnije, Ranković kaže da je "sudija Simeunović za nas štrajkače, a posebno za mene kao tada predsednika štrajkačkog odbora, čovek kome dugujem, a nikako ne mogu da mu vratim, život".
Miodrag Ranković i rudari "Kolubare" već 18 godina svakog decembra posećuju grob sudije Simeunovića. Godine 2010. sa njima je to učinio i tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić. Upravo je tada i inicirao da se preispitaju okolnosti koje su dovele do njegove smrti.
"Dok god se ti slučajevi ne razreše, mi ne možemo ustvrditi da smo pravna država. Ovo je naš zajednički zahtev. Svi tražimo da se ovi slučajevi razreše. Danas smo na pomenu sudiji Nebojši Simeunoviću, odajući njemu počast zbog profesionalnog poštenja, zbog građanske hrabrosti i od toga, zbilja, nikada nećemo odustati", rekao je Tadić 7. decembra 2000. godine, na beogradskom Novom groblju.
U narednim danima, Republičko javno tužilaštvo je dalo nalog da se hitno preispitaju činjenice o smrti sudije, ali je predmet, sudeći po dostupnim informacijama, i dalje tamo gde je i bio.
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić za RSE podseća da je Republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac, najavljujući reviziju ovog slučaja, rekla da je u istrazi bilo propusta, što je u to vreme za medije govorio i nekadašnji generalni inspektor MUP-a Vladimir Božović.
"Tačno je da sam naložio da Inspektorat sprovede istragu o postupanju policije i da su otkriveni propusti", rekao je Božović za Novosti od 8. decembra 2010. godine.
"Ako je bilo propusta u istrazi, onda mora da se zna koji su to propusti u istrazi. Iz činjenice da se sve nalazi u predistražnoj fazi, proizilazi da zbog tih propusta u istrazi niko nije bio sankcionisan", kaže Rakić Vodinelić.
Sudije se danas retko ko i seća
Sudije Nebojše Simeunovića se, uprkos tome što je u pitanju pravosudni funkcioner čija je smrt i dalje nerazjašnjena i što mnogo ljudi veruje da mu duguju život i da bi bez njegovog postupka 5. oktobar možda izgledao drugačije, ukoliko bi ga uopšte i bilo, više retko ko i seća.
Profesorka Rakić Vodinelić smatra da bi to sećanje trebalo da održavaju strukovna udruženja, baš kao što novinari ne dozvoljavaju da se zaborave njihove ubijene kolege.
"Masa sveta više uopšte i ne zna ko je bio sudija Simeunović...", rekla je Jelena Simeunović, sestra tragično stradalog sudije, koja kaže da će, dok može, nastaviti da objavljuje otvorena pisma i podseća javnost na žrtvu koju je, duboko je uverena, njen brat poneo za čitavu državu.
Facebook Forum