Ekonomska kriza otežava evropsku integraciju Srbije

RSE: MMF je trenutno u Beogradu. Imamo zavidan iznos deviznih rezervi od 11 milijardi evra. Srbija je do sada od MMF-a povukla samo 1,3 milijarde, od mogućih 2,9. Treba li nam nova pozajmica, s obzirom na tolike rezerve?

Ilić: Nesumnjivo je povoljnija makro ekonomska situacija u ovom trenutku kada razgovaramo sa MMF-om, nego u trenutku kada smo zaključili mali preventivni aranžman, pa ga onda zamenili sa ovim od 2,9. Ako se tome doda i to da mi u ovom trenutku imamo oko 11 milijardi evra deviznih rezervi, mislim da u ovom trenutku ne postoji potreba za preostalim delom novca iz aranžmana sa MMF-om.

RSE: Da li Vas čuju i političari, kada tako razmišljate?

Ilić: Svakako da se razmenjuju informacije i mišljenja u vezi sa tim, tako da verujem da to i premijer i njegov kabinet znaju.

RSE: Koliko ozbiljno neki segmenti vlasti i građanstvo shvataju kolika je ovo kriza?

Ilić: Mislim da odgovor na ovo pitanje zahteva da se stvari posmatraju sa dva aspekta. Prvi aspekt je samo shvatanje dubine krize. Drugi je nešto što se nikako ne smije isključiti, a to je aspekt interesa - i onih državnih i onih partikularnih.

Sve ove aktere možemo podeliti u tri grupe. U prvoj grupi su oni koji su duboko svesni, ako ne svih, onda svih najvažnijih činjenica dubine krize. Upravo zbogsopstvene odgovornosti, oni se zalažu i predlažu mere koje treba da omoguće da mi ne dođemo u budućnosti u neku ozbiljnu krizu.

U drugoj grupi su oni koji su isto tako svesni činjenica i dubine krize, ali mislim da državne i opšte interese podređuju nekim svojim partikularnim interesima.

U trećoj grupi se nalaze oni koji nisu svesni dubine krize, koji nisu spremni da prave promene u svom životu i nisu spremni da se odreknu jednog modela ponašanja koji je nama bio svojstven poslednjih decenija, a to je da trošimo više nego što zarađujemo.

RSE: Koja je od ove tri grupe najmasovnija?

Ilić: Čini mi se da svaka od ovih grupa ima svoje predstavnike i čini mi se da ih mi u javnosti, kao politički akteri, pa i obični građani, možemo prepoznati.

RSE: Kako su Grčka, Španija, Portugalija i Island upali u krizu, a mi još ne osetismo krizu u toj meri da nas treba spasavati? Kada je neko u kreditima, dužan, uvek se govorilo da je dužan ko Grčka. Nisam znala da Španija, Portugalija i Island spadaju u tu kategoriju.

Ilić: Odgovor na ovo pitanje treba tražiti pre svega u činjenici globalne ekonomske krize, koja je značajno ubrzala mnoge stvari i koja je na svetlost dana iznela i činjenice da su mnoge države u svetu živele malo više od svojih mogućnosti. Sada se zapravo eksplicitno videlo koliki su budžetski deficiti poslednjih godina, ili u ove dve godine. To je otvorilo pitanje šta znače kriteriji da budžetski deficiti ne smeju biti veći od tri posto, a u nekim državama su i 11 posto i više. Ova kriza je ogolila te činjenice i zapravo je pokazala da postoje države koje vode prilično neodgovornu politiku javnih finansija.

Dobro je što se ne nalazimo u tim državama i da nam to na neki način pokazuje put, kako bi i ona druga i ona treća kategorija bile svesne činjenica da ukoliko se ne budemo odgovorno ponašali u nekoj budućnosti, usled neke krize koja bi mogla nastati, može se desiti da i mi ne budemo u nekoj sjajnoj situaciji. Tim pre to poziva na veću odgovornost one koji kreiraju ekonomsku politiku.

RSE: To me navodi da pomislim da mi možemo iz istih razloga da upadnemo u jednu dublju krizu, a s druge strane ne mogu da shvatim zašto bi se Grčka kriza prelila na nas, na Bugarsku, na Rumuniju. Grčka za nas i nije neki jak investicioni ili spoljno trgovinski partner, kao što su neke druge zemlje.

Ilić: Kod nas u javnosti je bilo jako puno priče oko toga šta je moguće i na koji način bi bilo moguće da se Grčka kriza prelije u Srbiju. Oko toga postoji jedna nepodeljena saglasnost. Gotovo svi stručnjaci su se izjašnjavali da ne postoje neke realne mogućnosti da se Grčka kriza prelije kod nas. Normalno, neki od njih su govorili koji su to preduslovi koje mi moramo ispuniti da se to ne bi eventualno desilo u budućnosti. Čini mi se da ta nepodeljena saglasnost postoji.

Želeo bih da ukažem na nešto drugo jer ovu priču posmatram malo šire. Svaki ozbiljniji problem i izazov u zemljama Evropske unije otežava našu poziciju evropskih integracija. Svaki put, a nekako mi se čini da u poslednje vreme ti izazovi postaju sve frekventniji i sve veći, Evropska unija se više bavi sama sobom i svojim članicama, a onda ima manje vremena i manje entuzijazma za bavljenje kandidatima za pristup. Taj aspekt mislim da kod nas nije u dovoljnoj meri osvetljen. Čini mi se da sama priča o tome da bi eventualno ta kriza mogla da bude i u Španiji, Irskoj ili Portugaliji, znači uzimanje mnogo energije Evropskoj uniji da rešava sopstvene probleme i da očuva sopstvene tekovine, a da se manje posveti kandidatima koji bi mogli postati članice.

Sada broj evro-skeptika varira od izazova i rešenja koje Evropska unija u vezi sa tim donosi. Čini mi se da je ovaj put, koliko je bio veliki problem kada je Grčka kriza u pitanju i šta sve može takva kriza po sistemu domino efekta da izazove, reakcija institucija Evropske unije bila snažna i odlučna. Mene je impresioniralo, pored prilično različitog posmatranja stvari, da su nosioci odluka na nivou Evropske unije pokazali jednu veliku zrelost i odgovornost prema problemu koji je nastao. To daje nadu da će i u budućnosti tako odgovarati na izazove koji se budu pojavljivali.

RSE: Kada god je kriza, uvek ima i tragičara. Neki ljudi misle da je ovo nagovestilo i kraj evra. Je li to moguće?

Ilić: Nisam sklon tragičnim procenama. Činjenica je da je ovo jedan ogroman izazov koji stoji pred Evropskom unijom, ali i da oni svaki put, kada god se pojavi neki problem, pokazuju jedan impresivan način i spremnost da se uhvate u koštac sa problemima. Svaki put iznenade spremnošću da ideju, koja već ima decenije i decenije, unaprede i očuvaju i da sami sebi pomognu da budu što jači i što bolji.

RSE: Na našoj političkoj sceni postoje partije, koje nisu zanemarljive po broju članstva i svom uticaju, ali koje misle da nas ne treba da interesuje Evropska unija. Mislite li da ova kriza njima daje krila?

Ilić: Oni u tome mogu da crpe neke svoje ideje, ali upravo odlučnost i spremnost evropskih institucija, da na najbolji i odlučan način odgovore na te izazove, ih demantuje i pokazuje im koliko je dobro što je Grčka u takvom momentu bila deo Evropske unije i koliko će zapravo u budućnosti biti jako bitno da budete deo sistema, a ne van sistema. Instrumenti koji vam stoje na raspolaganju da lakše, brže i efikasnije rešite svoje probleme, su daleko širi, nego kada ste sami.

RSE: Govori se da imamo globalnu krizu, a Kina i Indija su u ekspanziji, ne osećaju krizu?

Ilić: Potpuno ste u pravu, ali Kina i Indija su zemlje sa jednim izuzetnim domaćim resursima i domaćim potencijalom, sa izuzetnom konkurentnošću. One su pad u izvozu, očigledno u određenoj meri, mogle da nadomeste povećanom potražnjom u nacionalnim okvirima zbog mnogo-ljudnosti, nivoa njihove privrede i ekspanzije. To je razlog zašto su oni daleko lakše i daleko manje bili podložni uticajima globalne ekonomske krize.

RSE: Da li ste mogli da očekujete krizu sada i sa tom žestinom?

Ilić: Sigurno nisam, a mislim da gotovo niko u svetu nije mogao da predvidi ove razmere i ovu žestinu s kojom je udarila globalna ekonomska kriza. Mislim da ćemo prilično dugo morati da sačekamo da bi mogli da podvučemo crtu i da vidimo kakve su razmere, pre svega one direktne, pa i indirektne, ovako velike krize. Normalno, bilo je onih koji su ukazivali da bi mogla nastati kriza zbog tržišta nekretnina u SAD, eksperimentima koji su vršeni, nedovoljnom regulacijom tog tržišta, ali niko nije mogao da predvidi, ni približno, da će biti ovakve posledice svega toga.

Čini mi se da ćemo morati još da čekamo da bi smo sve to sagledali. Iako je postojeća kriza odlazeća, pojedini stručnjaci ukazuju da ona može da izgeneriše i neke nove krize, bilo na globalnom nivou, bilo na kontinentalnom nivou, bilo na nivou država, kao što se sada dešava sa Grčkom, kao što bi se moglo desiti sa Španijom, Portugalijom, Irskom. Verujem da tek kada prođe neki dovoljan vremenski razmak, moći će se tačno sagledati dubina ove krize.

RSE: Jedan od vrhunskih političara u našoj zemlji kaže da izlazimo iz krize, a drugi kaže da je kriza velika. Gde je istina?

Ilić: Dobro je da postoji javno iznošenje stavova u vezi sa tim. Kao ekonomista sam sklon da stvari gledam na dva načina. Postoji ono što je statistika. Iako su mnogi skeptični po pitanju brojeva u statistici, mislim da statistika daje neku prvu sliku. Na osnovu te slike, neko u svetu se i opredeljuje da li će doći u Srbiju da investira. Između dve opcije, da li je bolje ili lošije da statistički podaci budu dobri ili ne, uvek sam za to da budu dobri. Kod nas su statistički podaci, u odnosu na druge zemlje, prilično dobri i pokazuju da smo mi nekako spretnije, i sa manjim posledicama, prošli kroz ovu turbulentnu globalnu ekonomsku krizu.

Drugi aspekt je realan život. Između statistike i realnog života, često postoji debalans. Mi, i kao Vlada i kao ljudi koji kreiraju ekonomsku politiku, upravo imamo zadatak da što više taj realan život - nivo životnog standarda, broj radnih mesta i broj onih koji žive na odgovarajućem nivou - bude izbalansiran statističkim podacima. Onog trenutka kada to budemo uspeli, mislim da ćemo napraviti značajan pomak.

RSE: Šta bi bio Vaš savet običnom čoveku, sa našom prosečnom platom od 300 evra, da sada radi, da li da se zadužuje ili ne?

RSE: A onaj koji ima malo više para, pa može da štedi u devizama, šta da štedi - evra ili dolare?

Ilić: Mislim da u zavisnosti od sklonosti prema riziku ljudi ne treba da posmatraju samo štednju. U rangu štednje treba da razmišljate o svim savremenim finansijskim instrumentima, kao što je polica životnog osiguranja ili dobrovoljni penzioni fondovi, ono što u našoj prošlosti nije bilo prisutno. Čini mi se da ni u sadašnjosti to nije prisutno, ali mi sve više i više moramo da se orijentišemo ka takvim finansijskim instrumentima, imajući u vidu da je država jako puno uradila na stvaranju tog institucionalnog klijenta. Zato danas možete da kupite police životnog osiguranja ili možete da postanete član dobrovoljnih penzijskih fondova. Pomalo taj model ponašanja počinje da se menja, od trenutka ili od situacije. Država je ta koja mora da brine o vama, do situacije da je država ta koja u određenom segmentu treba da ima odgovarajući socijalni odnos prema svojim građanima, a da smo mi, svako do nas pojedinačno, odgovorni za sopstvenu budućnost.