U Beogradu je posle četiri godine, održana Parada ponosa. Međutim, slika Beograda od ranog jutra je bila zastrašujuća. Širi centar Beograda je bio potpuno blokiran. Hiljade policajaca u pancirima, na konjima, u bornim kolima... sprečavalo je da bilo ko sumnjiv priđe zoni gde su se okupljali učesnici Parade ponosa. Helikopteri su nadletali grad. Prolaznici su legitimisani. To je sumorni okvir za sasvim drugačiju sliku koloritnih šetača sa raznobojnim balonima, sa zastavama duginih boja koji su hteli da poruče da su pripadnici manjine čija su prava ugrožena. Da traže razumevanje za one koji su drugačiji i d azbog toga ne treba da se srame niti da budu izlovani. Da žele da slobodno šetaju pored svojih sugradjana . Nekoliko ministara, gradonačelnik Beograda, nekoliko prisutnih ambasadora izjavljivali su da da je to veliki dan za Srbiju i Evropu i veliki dan u borbi za ljudska prava. Uveravali su da se to ne radi zato što je to zahtev iz Brisela. Međutim, pisac Vladimir Arsenijević kaže da je slika Beograda u vreme Parade ponosa slika okupiranog a ne kosmopolitskog grada.
Arsenijević: Moj utisak je da su stvari jako depresivne. Malopre sam zamalo bio uhapšen i odveden u stanicu , jer sam pokušao da se probijem do svog stana koji se nalazi u centru grada. Ne mogu uopšte da razumem na koji je način to policija učinila bilo šta dobro. Video sam, doduše, neka hapšenja mladih , ćelavih ljudi, ali ono što je za mene mnogo, mnogo jači utisak jeste ono što sam čuo u prolazu u diskusijama najobičnijih prolaznika, način na koji ljudi vide ovu stvar. Mislim da je tužno i depresivno toliko nerazumevanje problema i nijedna politička volja to ne može da promeni. Vi možete da imate na silu obezbeđen prostor gde prođe neka parada i šta? Ona se opet vrati u jedno društvo koje je potpuno, potpuno zaribalo u nesposobnosti da razume šta su najosnovnija ljudska prava , prava odredjenih društvenih grupa koje u tom društvu žive. Ja sam danas vodio nekoliko razgovora u kojima su se zastupale ideje “svi su oni isti”, “šta imaju ti gejevi da demonstriraju”... I zaista sam osetio jednu vrstu jako dubokog umora, jer je daleko ona 2001. kada je izbilo prvo nasilje na gej prajdu, čitava jedna generacija je u međuvremenu stasala u ovoj zemlji i ako ne znate kako ti ljudi misle, možda je najbolje da ostanete u toj vrsti blaženog neznanja.
Naš grad je okupiran od strane nekakvih robokapova, od glave do pete upakovanih u zaštitne plastike, to nije slika nikakvog kosmopolitskog grada. Slika kosmopolitskog grada u ovakvoj situaciji bi bila slika raspoloženog grada koji se veseli zajedno sa svojim građanima, bez obzira na razloge njihovog protesta, demonstracija, u ovom slučaju, parade.
RSE: Da li možete da prognozirate kad se može dogoditi u Beogradu ono što se dogodilo prošle godine u Hrvatskoj, parada - bez vidljivog prisustva policje? Da li je ta godina daleko od nas?
Arsenijević: Ja mislim da je jako daleko. U nedostatku boljeg, kada već školstvo radi šta radi, kada mediji rade šta rade, kada porodica radi šta radi , kada Crkva radi šta radi i govore šta govore, jedini možemo da računamo da osećaj dosade jednog broja stanovništva koja će možda rezultirati time da će jedne godine u zemlji Srbiji neki ljudi, nezavisno od toga šta je u pitanju, izaći na ulicu i normalno prošetati od tačke A do tačke B, u skladu sa onim što su prijavili policiji kao svoj ozvaničeni, registrovani skup.
