U četvrtak se navršilo 23 godine od otmice i ubistva 17 građana bošnjačke nacionalnosti, državljana SR Jugoslavije, iz Sjeverina, a do sada su pronađeni samo posmrtni ostaci Medredina Hodžića.
Kada se desila otmica, Dženana Šukić je ostala bez oca Alije Mandala. Tada je imala 12 godina.
"Sjećam tog dana. Bio je četvrtak. U Rudom (BiH) je bio rat i ja sam iz škole u Rudom prešla u školu u Priboj. Tog četvrtka sam bila druga smjena i kada sam došla kući mog oca su već bili odveli. U tom trenutku postojala je neka nada, da se može nešto uraditi. Ali kako su godine prolazile... I nema nade više. Jedino da se nađu posmrtni ostaci, da se sahrani kako treba, da se obavi dženaza. Da i on i mi nađemo neki mir. I bar da ta pravda bude zadovoljena. Bar toliko. Ja, brat i sestra odrastali smo bez roditelja, pošto smo ubrzo ostali i bez majke. Ta roditeljska ljubav mi je mnogo nedeostajala u životu“, priča Dženana.
Sakibi Hodžić ubijen je dever Medredin, brat blizanac njenog supruga.
"Imao je samo 29 godina kada je ubijen. Svekrva je dva meseca posle pronalaska njegovih kostiju preselila na ahiret od tuge za sinom. Mi smo donekle našli neki mir i taj dio kostiju koji je pronađen smo sahranili. Možemo da odemo na mezarje i proučimo fatihu, za razliku od drugih koji još uvek tragaju za svojim najmilijim. I dalje ćemo upućivati istu poruku, da se nikad i nikom više nedesi ono što se desilo Sjeverinu i Sjeverincima", kaže Sakiba.
U Sjeverinu je u četvrtak otkriveno spomen-obilježje gde se na prigodan verski način, obeležila godišnjica ubistva sjeverinskih Bošnjaka. Komemoraciji, povodom godišnjice stradanja žrtava u Sjeverinu, i otkrivanja spomenika pored porodica žrtava i brojnih gradjana, prisustvovali su predstavnici Islamske zajednice u Srbiji, nevladinih organizacija i lokalne vlasti.
Shvatanje Sjeverina je izuzetno važno za tumačenje rata u BIH, smatra Edvin Kanka Ćudić iz Udruženja za društvena istraživanja i komunikaciju iz Sarajeva i napominje da je pitanje Sjeverina ne samo moralna nego i politička odgovornost svih i u civilnom sektoru.
„Ovo je sistematski planiran zločin, kao što je i zločin u Štrpcima, i za ovaj zločin Republika Srbija ima svoju odgovornost, preko svojih formacija u BIH. Taj zločin se dogodio na teritoriji BIH, a mi u BIH ne vidimo neko interesovanje , čak ni bošnjačkih organizacija civilnog društva, koji posvećuju pažnju zločinu u Sjeverinu", pojašnjava Ćudić.
Izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović kaže da u Zakonu o zaštiti civilnih žrtva rata nema sjeverinskih žrtava. Ovaj zakon ne prepoznaje građane Srbije kao civilne žrtve rata, jer se rat nije vodio na teritoriji Srbije i jer su žrtve otete na teritoriji BiH.
„Neshvatljivo je za bilo kog normalnog i pristojnog gradjanina ove države da ovi ljudi koji su sve ovo preživeli nisu od svoje države priznati kao civilne žrtve rata . Nije im dakle dat taj status koji bi im obezbedio dostojni život i koji bi im na kraju krajeva obezbedio jedno simboličko priznanje patnje i onoga što su doživeli.Ove porodice sjeverinskih žrtava su u najtežoj situaciji, koja može da postoji kada je reč o žrtvama ratnih zločina, jer oni još uvek tragaju za svojim najmilijim.“
„Nažalost, Balkan je pun spomenika koji razdvaju ljude, istoriju istinu. Ovaj spomenik, je u to sam siguran će spajati, i koji spaja ljude, ali je ujedno i spomenik koji opominje“, naglasio je predsednik opštine Priboj Lazar Rvović.
Kada je zlo u pitanju moramo stati na jednu stranu, bez obzira na versku i svaku drugu pripadnost jer samo tako imamo budućnost podsetio je muftija sandžački Muamer ef. Zukorlić, pohvalivši učešće opštine Priboj u izgradnji spomenika , ali je uputio i oštar protest što najveći predstavnici države nisu bili u Sjeverinu, jer Sjeverin je državno pitanje.
„Ovo nije lokalno pitanje i ne može biti pitanje Priboja i okolnih sela, ili samo pitanje nas u Sandžaku ili samo nas Bošnjaka. Evo vidimo da nije pitanje samo Bošnjaka jer imamo i prisustvo srpskog naroda, što je jako važno i jako dobro,ali ovo mora biti prvorazredno državno pitanje.“
Po povratku iz Sjeverina na mestu otmice kod kafane „Amfora“ bačeno je cveće u reku Lim.
Bošnjačko nacionalno veće, Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom, te Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda svake godine, podsećaju da u Zakonu o zaštiti civilnih žrtva rata nema sjeverinskih žrtava. Ovaj zakon ne prepoznaje građane Srbije kao civilne žrtve rata, jer se rat nije vodio na teritoriji Srbije i jer su žrtve otete na teritoriji BiH.
Beograd pamti žrtve Sjeverina
Dvadeset treća godišnjica zločina u Sjeverinu obeležena je u centru Beograda, gde je nevladina organizacija Žene u crnom organizovala okupljanje. Uz poruku da se masakr koji su počinile srpske paravojne snage nikad ne sme zaboraviti, okupljeni su ukazali na autizam društva i svih dosadašnjih političkih garnitura u Srbiji prema ovom zločinu.
Okruženi kordonom policije, aktivistkinje i aktivisti su u tišini i sa transparentima na kojima su bila ispisana imena 16 žrtava bošnjačke nacionalnosti poručili da ne zaboravljaju zločin koji su počinili pripadnici paravojne formacije „Osvetnici“.
Aktivisti su prolaznicima u Knez Mihailovoj ulici delili letke stilizovane tako da izgledaju kao autobuske karte poput onih koje su imali putnici autobusa iz kojeg su na teritoriji BiH oktobra ’92. izvučeni i u smrt odvedeni Bošnjaci. Na poleđini su nabrojane činjenice o masakru i imena ubijenih.
Podsećanje na zločin u Sjeverinu
Miloš Urošević, član Žena u crnom, kaže da ni danas, 23 godine od zločina, društvo i Srbiji ne želi da se suoči kako sa ovim, tako i sa drugim zločinima koje su počinile srpske trupe tokom ratova devedesetih.
“Naše uverenje je da ratovi ne bi bili mogući bez visoke stope učešća takozvanih običnih ljudi. Ne možemo da kažemo da su samo političke elite odgovorne, nego moramo stalno da podsećamo da se na poziv za mobilizaciju odazivao visok procenat ljudi u Srbiji. Tako da mislim da je društvo donelo svesnu odluku da zatvori oči.”
Žene u crnom ukazuju na visok stepen nekažnjivosti kada je reč o naredbodavcima ovog zločina. Takođe, podsećaju i na jedan od velikih propusta Haškog tribunala:
“Koji je zaboravio da u optužnicama za Milana i Sredoja Lukića uvrsti kako otmice u Sjeverinu, tako i otmice u Štrpcima, a zna se da je Milan Lukić bio komandant ‘Osvetnika’. Međutim, ovih zločina nema u tim presudama.”
Žene u crnom kritikuju i to što žrtve masakra u Sjeverinu nemaju status civlinih žrtava rata, pod obrazloženjem da se zločin nije desio na teritoriji Srbije.
Pripadnici srpske paravojne formacije “Osvetnici”, kojom je komandovao Milan Lukić, na današnji dan pre 23 godina iz autobusa koji je saobraćao na relaciji Priboj–Pljevlja, u mestu Mioče, izveli su 16 Bošnjaka muškaraca i jednu ženu.
Ovi meštani iz Sjeverine krenuli su u Priboj na posao preko teritorije BiH jer je to bio jedini put da se dođe u Priboj.
Pripadnici paravojne formacije “Osvetnici” kamionom su ih odveli u Višegrad u motel Vilina vlas gde su ih psihički i fizički mučili i nakon toga ubili.
Za ovaj zločin Okružni sud u Beogradu osudio je na po 20 godina zatvora Milana Lukića i Olivera Krsmanovića (obojicu u odsustvu), a Dragutina Dragićevića i Đorđa Ševića na po 15 godina zatvora. Lukić je, nakon što je uhapšen u Argentini, u Haškom tribunalu osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine u Višegradu.
