Koliki je broj siromašnih stanovnika Srbije trenutno nema podataka, ali se pretpostavlja da bar svaki deseti građanin živi u apsolutnom siromaštvu jer ih je još 2010. zvanično bilo 9,2 odsto. Oni koji su u toj kategoriji, mesečno žive, ili bolje reći preživljavaju, sa manje od 83 evra.
„Da nema ove hrane, ne znam šta bi radila. Neko mi da nešto. Jedemo krumpira.“
„Decu hranimo od ovoga. Niko mi ne radi. Živimo od moje penzije i penzije moje majke.“
„Katastrofa, bez prebijene pare, a dažbine mora da se plaćaju. Muž bolestan, sin bolestan.“
„Meni su minimalna primanja oko 12.000, a zaposlena sam. Struja, voda i deca nezaposlena.“
Ovakvu sudbinu i obroke po narodnim kuhinjama, kao što je to slučaj korisnika iz Kuršumlije, deli najmanje 720.000 građana Srbije. Područje u kom se najteže živi bez premca je jug Srbije, ali siromaštvo se sve više širi i u krajnjim istočnim i zapadnim delovima zemlje:
„Najveći uzrok siromaštva u Srbiji jeste nezaposlenost, koja je od početka krize skočila dramatično s 14 na 25 procenata. Oko 50 posto mladih do 25 godina je nezaposleno. To je najveći problem“, kaže Žarko Šunderić, iz Tima Vlade Srbije za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.
Među najsiromašnijima najviše je starih, neškolovanih i dece do 13 godina. Ruralna područja posebno su pogođena ovom počašću, dok se u gradovima, koliko-toliko bolje živi.
Zlata Zec, iz Sindikata Nezavisnost, kaže da je situacija mnogo dramatičnija nego što govori zvanična statistika, pogotovo podatak o desetak odsto siromašnih:
„Ta granica siromaštva je toliko niska, da praktično smatrate da nije siromašan onaj koji ne umre od gladi, a da ne govorimo o tome da može da jede, da se obujete i obuče. Čak i tako, ako pomerimo tu granicu siromaštva samo malo višu, i onda je, po našoj proceni, oko 30 posto stanovništva siromašno", navodi Zlata Zec.
Siromaštvo zakucalo i na vrata gradova
Zvanični podaci o broju apsolutno siromašnih u Srbiji biće poznati polovinom novembra, ali se procenjuje da u kategoriju onih koji bukvalno nemaju šta da jedu spada oko jedan odsto građana.
Jasmina Ivanović, viši savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike, kaže da su nadležni povećali davanja za siromašne, koja sada idu u 100.000 porodica:
„Država je svesna da su opštine na jugu Srbije jedne od najsiromašnijih. Pokušava da nekim dodatnim podrškama popravi njihov materijalni položaj. Narodne kuhinje su one koje mogu donekle da pomognu građanima u ovim teškim vremenima, svesni toga da većinu korisnika ovih kuhinja čine deca. To je ono s čime država pokušava nekako da izađe u susret", kaže Jasmina Ivanović.
Koliko će narodne kuhinje, u kojima se dele besplatni obroci, biti okosnica pomoći najsiromašnijima - još se ne zna, ali se poslednjih godina, kroz sistem izražen u obliku novčanih i socijalnih davanja, povećava. Zaključno sa podacima iz avgusta 2013., godine, na osnovu novog Zakona o socijalnoj zaštiti, 250.000 siromašnih svakog meseca od države dobija po 65 evra.
Jedna od najmanjih i najsiromašnijih opština na jugu Srbije je Crna Trava, a demografska slika pokazuje da u njoj živi najveći broj starih.
Rajko Nikolić, funkcioner opštine Kuršumlija, jedne od najnerazvijenijih u Srbiji, kaže da svakog meseca stiže stotine zahteva za jednokratnu pomoć iz opštinske kase:
„Tu je pomoć deci od petog do osmog razreda za kupovinu udžbenika, ali mi smo ograničeni sredstvima koja su predviđena budžetom za najsiromašnije. Gledamo da udovoljimo što većem broju, ali ne možemo svima", navodi Nikolić.
Ali, u poslednje vreme siromaštvo ne pogađa samo manja mesta, sela i ruralna područja, već se širi i u gradovima. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim urbanim sredinama, pogotovu preko zime, sve je više onih koji traže smeštaj u socijalnim ustanovama.
Zlata Zec kaže da je jasno da je siromaštvo odavno zakucalo i na vrata gradova:
„Prostim okom se vidi koliko na ulici ima ljudi koji su kod kontejnera ili koji prose. U zadnje vreme, kako stopa nezaposlenosti raste, sve ih je više. Ako imate danas da pojedete parče hleba ili malo testenine, a jednom nedeljno imate 100 ili 200 grama mesa, to je za mene siromaštvo", konstatuje Zlata Zec.
Samo u Kuršumliji, 2.500 građana traži besplatne obroke iz narodne kuhinje, ali nema para i mesta za sve, pa ih dobija samo 950.
Nada za izlazak iz siromaštva postoji, kaže Žarko Šunderić, i ona će biti mnogo veća kada ekonomija bude bolja:
„Kada budemo otvarali više radnih mesta, proporcionalno će se smanjivati broj siromašnih u Srbiji.“
Dok čekaju da država stane na noge, poslednje utočište siromašnima ostaju narodne kuhinje, odakle jedna Kuršumlijka poručuje da ne zna kako će uz tanjir čorbe i parče hleba dnevno dočekati bolje dane:
„Nije nas život naterao, nego ljudi, koji sa nama raspolažu, država. Oni ne misle o običnom narodu, nego samo misle o sebi. Njima su smanjili plate i to im je malo. A kako je nama što nemamo ništa? Ako mi uzmu i ovo parče hleba, nemam ni to.“
„Da nema ove hrane, ne znam šta bi radila. Neko mi da nešto. Jedemo krumpira.“
„Decu hranimo od ovoga. Niko mi ne radi. Živimo od moje penzije i penzije moje majke.“
„Katastrofa, bez prebijene pare, a dažbine mora da se plaćaju. Muž bolestan, sin bolestan.“
„Meni su minimalna primanja oko 12.000, a zaposlena sam. Struja, voda i deca nezaposlena.“
Ovakvu sudbinu i obroke po narodnim kuhinjama, kao što je to slučaj korisnika iz Kuršumlije, deli najmanje 720.000 građana Srbije. Područje u kom se najteže živi bez premca je jug Srbije, ali siromaštvo se sve više širi i u krajnjim istočnim i zapadnim delovima zemlje:
„Najveći uzrok siromaštva u Srbiji jeste nezaposlenost, koja je od početka krize skočila dramatično s 14 na 25 procenata. Oko 50 posto mladih do 25 godina je nezaposleno. To je najveći problem“, kaže Žarko Šunderić, iz Tima Vlade Srbije za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.
Među najsiromašnijima najviše je starih, neškolovanih i dece do 13 godina. Ruralna područja posebno su pogođena ovom počašću, dok se u gradovima, koliko-toliko bolje živi.
Zlata Zec, iz Sindikata Nezavisnost, kaže da je situacija mnogo dramatičnija nego što govori zvanična statistika, pogotovo podatak o desetak odsto siromašnih:
„Ta granica siromaštva je toliko niska, da praktično smatrate da nije siromašan onaj koji ne umre od gladi, a da ne govorimo o tome da može da jede, da se obujete i obuče. Čak i tako, ako pomerimo tu granicu siromaštva samo malo višu, i onda je, po našoj proceni, oko 30 posto stanovništva siromašno", navodi Zlata Zec.
Siromaštvo zakucalo i na vrata gradova
Zvanični podaci o broju apsolutno siromašnih u Srbiji biće poznati polovinom novembra, ali se procenjuje da u kategoriju onih koji bukvalno nemaju šta da jedu spada oko jedan odsto građana.
Jasmina Ivanović, viši savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike, kaže da su nadležni povećali davanja za siromašne, koja sada idu u 100.000 porodica:
„Država je svesna da su opštine na jugu Srbije jedne od najsiromašnijih. Pokušava da nekim dodatnim podrškama popravi njihov materijalni položaj. Narodne kuhinje su one koje mogu donekle da pomognu građanima u ovim teškim vremenima, svesni toga da većinu korisnika ovih kuhinja čine deca. To je ono s čime država pokušava nekako da izađe u susret", kaže Jasmina Ivanović.
Koliko će narodne kuhinje, u kojima se dele besplatni obroci, biti okosnica pomoći najsiromašnijima - još se ne zna, ali se poslednjih godina, kroz sistem izražen u obliku novčanih i socijalnih davanja, povećava. Zaključno sa podacima iz avgusta 2013., godine, na osnovu novog Zakona o socijalnoj zaštiti, 250.000 siromašnih svakog meseca od države dobija po 65 evra.
Jedna od najmanjih i najsiromašnijih opština na jugu Srbije je Crna Trava, a demografska slika pokazuje da u njoj živi najveći broj starih.
Rajko Nikolić, funkcioner opštine Kuršumlija, jedne od najnerazvijenijih u Srbiji, kaže da svakog meseca stiže stotine zahteva za jednokratnu pomoć iz opštinske kase:
„Tu je pomoć deci od petog do osmog razreda za kupovinu udžbenika, ali mi smo ograničeni sredstvima koja su predviđena budžetom za najsiromašnije. Gledamo da udovoljimo što većem broju, ali ne možemo svima", navodi Nikolić.
Ali, u poslednje vreme siromaštvo ne pogađa samo manja mesta, sela i ruralna područja, već se širi i u gradovima. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim urbanim sredinama, pogotovu preko zime, sve je više onih koji traže smeštaj u socijalnim ustanovama.
Zlata Zec kaže da je jasno da je siromaštvo odavno zakucalo i na vrata gradova:
„Prostim okom se vidi koliko na ulici ima ljudi koji su kod kontejnera ili koji prose. U zadnje vreme, kako stopa nezaposlenosti raste, sve ih je više. Ako imate danas da pojedete parče hleba ili malo testenine, a jednom nedeljno imate 100 ili 200 grama mesa, to je za mene siromaštvo", konstatuje Zlata Zec.
Samo u Kuršumliji, 2.500 građana traži besplatne obroke iz narodne kuhinje, ali nema para i mesta za sve, pa ih dobija samo 950.
Nada za izlazak iz siromaštva postoji, kaže Žarko Šunderić, i ona će biti mnogo veća kada ekonomija bude bolja:
„Kada budemo otvarali više radnih mesta, proporcionalno će se smanjivati broj siromašnih u Srbiji.“
Dok čekaju da država stane na noge, poslednje utočište siromašnima ostaju narodne kuhinje, odakle jedna Kuršumlijka poručuje da ne zna kako će uz tanjir čorbe i parče hleba dnevno dočekati bolje dane:
„Nije nas život naterao, nego ljudi, koji sa nama raspolažu, država. Oni ne misle o običnom narodu, nego samo misle o sebi. Njima su smanjili plate i to im je malo. A kako je nama što nemamo ništa? Ako mi uzmu i ovo parče hleba, nemam ni to.“
