Sjedinjene Američke Države su saopštile da su "sve opcije na stolu" kada je reč o odgovoru Zapada zbog navodnog napada hemijskim oružjem u Siriji.
Portparolka Bijele kuće Sarah Sanders izjavila je novinarima da nije doneta konačna odluka o vojnim napadima te dodala da SAD smatraju Rusiju i Siriju odgovornom za taj incident.
Savet za nacionalnu bezbednost SAD sastaće se danas, dok premijerka Velike Britanije Tereza Mej (Theresa May) poziva na sastanak vlade. Premijerka Mej spremna je da se vojska Velike Britanije pridruži vojnoj akciji u Siriji, bez prethodne saglasnosti parlamenta, javlja BBC.
Tramp: Stižu rakete
Prethodno je američki predsednik Donald Trump tvitnuo da bi se Rusija trebala pripremiti za rakete koje će biti ispaljene na Siriju, kao odgovor na napad u blizini Damaska tokom vikenda. Viši ruski zvaničnici su zapretili da će odgovoriti na bilo kakav američki napad.
Vlada predsednika Bašara al Asada, koju podržava ruska vojska, negira da stoji iza hemijskog napada na grad Duma, piše BBC.
U jednom od svojih tvitova Tramp je napisao: "Rusija je obećala da će srušiti svaku raketu ispaljenu na Siriju. Spremi se, Rusijo, jer stižu nove i lepe, a i 'pametne' su. Ne biste trebali biti partneri sa životinjom koja ubija plinom ljude i uživa u tome!", poručio je.
Šta će se dalje dešavati?
Američki predsednik Donald Trump je otkazao svoj prvi službeni put u Latinsku Ameriku kako bi se mogao fokusirati na Siriju. Ta odluka ukazuje na to da bi američki odgovor mogao uključivati i veću vojnu operaciju od ograničenog napada, izjavila je za BBC Barbara Plet Ašer (Barbara Plet Usher) u Vašingtonu.
Olbrajt: Obama trebalo da podvuče "crvenu liniju"
Ipak najveća polemika se vodi o ulozi bivšeg predsednika Baraka Obame (Barack Obama) u ratu u Siriji. Nakon što je Tramp svog prethodnika zbog toga što nije preduzeo odlučnu akciju u Siriji pre nekoliko godina, bivša državna sekretarka Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) izjavila je da želi da Obama objasni koja je "crvena linija" za sirijskog predsednika.
Kako prenosi Newsweek, Olbrajtova, koja je od 1997. do 2001 godine obavljala funkciju državne sekretarke, rekla je da se ne slaže sa Trampovom kritikom Obame. Ona se, ujedno, nije složila ni sa odlukom Obame da ne pokrene vojnu akciju protiv Asada nakon što je sirijski lider upotrebio hemijsko oružje protiv svog naroda.
"Volela bih da je Barak Obama pritisnuo crveno dugme, a ja sam lično poželela da smo prošli kroz to", rekla je Olbrajt i dodala: "Međutim, ono što se desilo jeste da je Barak Obama tražio podršku Kongresa, jer nije želeo da nešto uradi izvan zakona, a onda Kongres to nije podržao."
Newsweek podseća da je 2012., godinu dana nakon što je počeo krvavi rat u Siriji, Obama rekao da će upotreba hemijskog oružja opravdati američku vojnu akciju na Bliskom istoku, rekavši da bi takav potez označio "crvenu liniju". Ali kada je predgrađe Damaska pod kontrolom pobunjenika pogođeno gasom sarin u napadu koji je ubio oko 1.500 civila, Obama je odlučio da sačeka sa odlukom o napadima i zatraži odobrenje od Kongresa. I Kongres i veliki broj američke javnosti bili su protiv intervencije SAD u Siriji.
Taj list prenosi i da je u tom trenutku, tada magnat nekretnina Donald Tramp, takođe, na Tviteru pozvao Obamu da ne pokrene vojnu akciju. "Ako Obama napadne Siriju i nevini civili budu povređeni i ubijeni, on i Amerika će ostaviti loš utisak!" . Newsweek ocenjuje da je skoro pet godina kasnije, predsednik Tramp promenio ploču. U subotu veče stigle su vesti iz Sirije da je izvršen još jedan napad hemijskim oružjem u predgrađu Damaska. Tramp je odmah izjavio da će napadači platiti cenu. On je takođe napao Obamu zbog toga što ranije nije rešio problem: "Da je predsednik Obama prešao svoju crvenu liniju, sirijska katastrofa bi već davno završila! Životinja Asad bi bio istorija!"
Siriji ne sme biti dozvoljeno da normalizuje upotrebu hemijskog oružja
Upotrebom hemijskog oružja , ali i reakcijama Trampa i Obame na to, bavi se i Financial Times. U tekstu tog lista podseća se da je režim Bašara al-Asada najverovatnije opet koristio hemijsko oružje u Dumi. Financial Times ocenjuje da to nije iznenađenje, ali se i podseća na prethodni sličan napad u Khan Sheikhounu pre godinu dana koji je naterao američkog predsednika Donalda Trampa da ispali 59 raketa Tomahavk na sirijsku vazdušnu bazu. List ocenjuje da je to bio snažniji odgovor od onog Obaminog u avgustu 2013. godine, nakon što je režim Asada prešao ono što je tadašnji američki predsednik postavio kao "crvenu liniju" i ubio oko 1.400 civila u napadu gasom sarin u istočnoj oblasti Guta.
U suštini stvari, u ratu koji je ubio oko pola miliona ljudi i raselio oko polovine stanovništva, najveće masakre izvršili su sirijski bombarderi iz Asadovog režima, kao i raketni i artiljerijski napadi koji su izvršavani bez konkretnog cilja. Broj žrtava od hemijskih napada je verovatno mali, u odnosu na ove druge napade, konstatuje Financial times.
U tekstu se dodaje da SAD i Evropa nemaju kredibilitet, kao i da su oštre reči Trampa i, kako ih list naziva, turbo tvitovi promena smera igle u kompasu. Zaključuje se rečima Roberta Forda, bivšeg američkog ambasadora u Siriji, koji sada radi u Institutu za Bliski istok u Vašingtonu: "Jednokratni napadi, čak i oni veliki, neodgovarajući su za odvraćanje sirijske Vlade koja testira mogućnosti i prelazi u esklaciju kada god je to moguće". Jedno je sigurno, obrazac ne može biti jasniji.
Tri loše američke mogućnosti u Siriji
O vazdušnim napadima kao opciji koja se najviše razmatra piše i Maks Fišer (Max Fisher) kolumnista The New York Timesa. Ono s čim bi se Amerikanci mogli suočiti, želeli to oni ili ne, je realnost da se neki problemi ne mogu rešiti jeftinim rešenjima s niskim rizikom na koje su se navikli u kratkom periodu američke globalne hegemonije nakon hladnog rata. Čini se da je nemoguće da nešto može biti iznad lakog američkog rešenja, tako da problem mora biti to što predsednik nema dovoljno volje ili odlučnosti da jasno utvrdi to rešenje.
"Za one koji žele vojni odgovor, pitanje je jednostavno: možete li mi reći bilo kakav praktični odgovor bez potpune invazije koji bi to mogao sprečiti?", rekla je Ema Ešford (Emma Ashford), analitičarka Instituta Cato na Twitteru, pozivajući se na dalje hemijske napade.
Da bismo to shvatili, pomaže ukoliko razdvojimo moguće američke odgovore u tri kategorije, od kojih se svaka odnosi na teške probleme koji su vezani za sirijski rat. Kategorija broj jedan mogla bi se nazvati vrstom ograničenih, kaznenih napada, pritisku kojem je Obama bio izložen i koje je izveo Tramp prošle godine, navodi autor teksta.
Takva akcija bi trebalo da umereno kazni Asada ili da pošalje poruku da buduća upotreba hemijskog oružja neće biti tolerisana, smatra on. Istovremeno, cilj je da se izbegne svaki rizik promene toka rata, što bi moglo dovesti do neočekivanih pravaca - kao što je uplitanje SAD u veći sukob, ili rušenju sirijske vlade, koja bi, pak, mogla proširiti haos rizikujući milione života.
Međutim, dosadašnji napori za ovakvom vrstom napada nisu uspeli iz dva razloga. Prvo, oni ne menjaju Asadovu računicu zato što je za njega ovaj rat stvar ličnog i nacionalnog opstanka. Ako veruje da je hemijsko oružje neophodno za njegov opstanak, on će ga koristiti i napustiće takvu ideju samo ako se pojavi neka pretnja veća od koristi koju on vidi u hemijskim napadima. Za to je potrebna egzistencijalna pretnja, koju Sjedinjene Države nisu spremne nametnuti zbog rizika.
Drugo, Asadovi ruski i iranski saveznici lako mogu da mu pomognu da apsorbuju štetu nametnutu takvim napadima. Ako Sjedinjene Države bombarduju drugu sirijsku cestu, ruski potpisnici mogu jednostavno asfaltirati novu. To nije baš promena igre za njega, piše The New York Times.
Kategorija broj dva bi mogla opisati politike koje je favorizovao Obama: akcije koje rat za Asada čine skupljim – naoružavanje antivladinih pobunjenika, na primer, kako bi se izvršio pritisak na lidera Sirije da ispuni američke zahtjeve.
Problem sa ovom strategijom jeste to što su ruski i iranski saveznici Asada sposobni da reaguju, odgovore i čak premaše bilo koju američku ponudu. Rusija i Iran jednostavno mogu učiniti više, što im daje kontrolu nad onim što vojni planeri nazivaju "lestvicom eskalacije".
Kategorija broj tri bi bili napadi koji prevazilaze ono što Rusi i Iranci mogu učiniti, što će verovatno značiti ili potpunu intervenciju ili napade koji egzistencijalno ugrožavaju sirijsku vladu. Ovi napadi bi bili dovoljni samo ako bi namerno stvorili jedan od dva rizika koja su Sjedinjene Države nastojale da izbegnu. Prvi rizik je urušavanje sirijske vlade, što će pogoršati sirijsku patnju dovodeći milione života u haos i najverovatnije produžiti rat. Drugi rizik je direktni sukob vojske s Rusijom, nuklearno naoružanom silom, s mogućnošću rasta neprijateljstava na Bliskom Istoku i Istočnoj Evropi, dovodeći milione nesirijaca u opasnost.
Ali zašto i dalje postoji takva podrška za politiku koja je već očigledno propala?
Istraživanje Sarah Kreps i Sarah Maxey, političkih naučnica na Univerzitetu Cornell i Univerzitetu u Pensilvaniji, otkrili su da Amerikanci osećaju moralnu obavezu pomoći žrtvama - i pružiti tu pomoć u vidu vojne akcije. To može dovesti do toga da Amerikanci podržavaju naizgled neprikladne politike - poput spašavanja ratnih izbeglica bacanjem bombi.
Ali, nije riječ samo o glasačima. I u Vašingtonu je došlo do neobičnog revizionizma ranijih napada koje je odobrio Tramp, u smislu da se tražilo objašnjenje zašto su napadi proizveli malo opipljive koristi.
Kako je rečeno, ti udari nisu uspeli samo jer SAD nije pravilno iskoristio moć koju su stvorili napadi, zaključuje kolumnista The New York Timesa.
Facebook Forum