Na krajnjem severu Kosova živi jedna od manjinskih zajednica, koja se oseća zaboravljeno i napušteno.

Ne radi se o pripadnicima srpske, već bošnjačke zajednice koji žive u četiri sela na teritoriji opštine Leposavić u blizini granice sa Srbijom. Inače, pripadnici bošnjačke zajednice na Kosovu čine 1,6% od ukupnog broja stanovništva.

Sela u kojima Bošnjaci žive na severu - Rvatska, Kaljina, Vrbe i Berberišta – udaljena su od Prištine oko 90 kilometara, ali su veoma blizu Novog Pazara, grada na jugoistoku Srbije u kome je većinska bošnjačka zajednica.

Tako i mlađe generacije Bošnjaka sa severa Kosova sve češće odlaze u Novi Pazar na studije, nakon čega se više i ne vraćaju u rodno mesto.

Ipak, Bošnjake sa severa Kosova koji su se preselili u taj grad, raduje činjenica da, zbog blizine, često mogu da dolaze u svoja rodna sela i održavaju gazdinstva.

Neki od njih često dolaze petkom, kada se u selu Rvatska okuplja veći broj Bošnjaka radi zajedničke molitve građana muslimanske veroispovesti - Džuma-namaza. Ta džamija je inače jedina na teritoriji opštine Leposavić.

Ova džamija je mesto, kaže sagovornik Radija Slobodna Evropa Mirsad Husković, jedan od starijih meštana Rvatske, gde ne dolaze samo da se pomole, već da se upitaju za zdravlje, razmene informacije, ali i dogovore o važnim poslovima koje treba obaviti u selu.

"Od kada imamo džamiju mnogo se toga promenilo, najpre u duhovnom smislu, a potom i u zajedništvu, koje se ovde najbolje vidi. I sami možete da se uverite da dolaze i mladi i stari, da dolaze iz svih okolnih sela, i baš se radujem svakom petku", priča on.

Politička dešavanja ih ne zanimaju i ne žele o tome da govore već kratko prokomentarišu da njih niko za šta i ne pita.

Važno im je, s druge strane, da održe dobre komšijske odnose sa srpskom zajednicom, koja čini većinsko stanovništvo na severu Kosova.

Inače, meštani u ovom delu opštine Leposavić uglavnom se bave stočarstvom, što povezuje Enesa Nezirovića i Dejana Blažarića, koji dolazi iz redova srpske zajednice.

Ekipa RSE je Enesa i Dejana zatekla zajedno na traktoru. Gotovo u glas pričaju o druženju, dobroj saradnji, ali i pomoći koju svakodnevno pružaju jedni drugima.

"Dejan je moj dobar prijatelj, ali i kolega, jer se i on bavi mukotrpnim poslom koji se zove stočarstvo. Danas je došao da mi pomogne da posejem detelinu, ali je i uvek tu za bilo kakvu drugu pomoć", kaže Enes (42), koji poseduje mini farmu krava i svake godine utovi i po nekoliko bikova. Opisuje da je posao težak, ali sa osmehom na licu.

Dok klimajući glavom potvrđuje Enesove reči, Dejan Blažarić navodi da se znaju od detinjstva i da posebno danas sarađuju učestalije, jer se bave istim poslom.

"Ja imam nešto više grla stoke, stariji sam od njega, te time i veće iskustvo. Sa Enesom odlično sarađujem i mogu da vam kažem da u ovom kraju nikada nije bilo važno ko kojoj religiji pripada".

Ipak, zabrinjava ih nedostatak perspektive za malde.

Enes je odrastao uz oca i dedu koji su bili stočari, i zavoleo je ovaj posao. Ima četvoro dece, od kojih je Harisa i najmlađe dete u selu, ali bi Enes "bio srećan" ako odu jer ne želi "da se ona pate i muče u kraju gde nema perspektive".

"Radimo kako moramo i kako smo navikli. Uz po neki poslić sa strane, od stočarstva živimo. Žao mi je što ne mogu, nemam uslova, da držim i više stoke, ali bez neke pomoći to je neizvodljivo. Niko nas ne obilazi, pogotovu sada, i ne pamtim kada nas je neko upitao šta bi nam trebalo. Ranije se to događalo pred izbore, obećavaju brda i doline, a posle ništa", navodi Enes.

Njegova supruga Albina, pored toga što brine o deci, i što sporadično radi i jednoj firmi koja se bavi keteringom, svakodnevno stigne i da pomuze krave, usiri, ali i proizvede i kajmak i maslo. Ne žali se na sudbinu, već maksimalno prati svog supruga u svim poslovima na selu.

"Svako ko kaže da nema tržišta i da se mlečni proizvodi ne mogu prodati, laže. Ja sve što proizvedem i prodam. Čak bih mogla i mnogo više. Nerad je zavladao i niko više neće da se muči. I ja bih volela da imam državni posao, sigurnu platu, gospodski život, ali je mene to uvek mimoilazilo. Ne žalim se, navikla sam ovako, i hvala bogu za nas ćemo da imamo", kaže Albina.

Imam Almir Hajrović, koji inače dolazi iz Novog Pazara, napominje da je u selima na severu Kosova sve manje stanovnika, a da je pre desetak godina "sve vrvilo od mladosti i poleta".

"Danas se sve promenilo. Mladi se na prstima mogu prebrojati, a da ne govorimo o deci. Predavajući veronaku u odeljenju sam imao i po 20-30 đaka, danas svega tri", navodi imam Hajrović.

Odseljavanje je najpre nastalo kao posledica loših uslova za život, zatim potrebe za poslom. Deceniju unazad odlazak je doživeo ekspanziju usled velikog odlaska mladih zbog želje da se akademski školuju.

Pripadnici bošnjačke zajednice na Kosovu mogu da se školuju na svom maternjem jeziku u opštinama južno od Ibra ili na srpskom jeziku u opštinama na severu. Ipak, Bošnjaci iz Leposavića uglavnom biraju da školovanje nastave u Srbiji ili odu u zapadne zemlje.

Među njima je Armin Islamović, koji je završio arhitekturu i sa porodicom otišao u Nemačku. Sada dolazi sporadično kod svojih u selu Kaljin, najpre zbog dece, a onda i da ponešto pomogne.

"Nema ovde života za mlade. Jeste bolna rečenica, ali je moramo izgovoriti. Uslovi su loši, perspektiva ne postoji, i nije čudo što je ovoliko odseljavanje. Iz godine u godine vidim da je ljudi sve manje, i da su ostali, mahom, stariji. Trudim se da dolazim što češće, ali i životni tempo koji imam diktira uslove. A, opet ako pričamo o lepoti predela, nema joj ravna", priča Armin, s pogledom prikovanim za daljinu.

Oni koji su ipak ostali da žive u svojim rodnim selima, sebe svrstavaju kao stranu koju niko ni za šta ne pita. Svi poručuju da se osećaju usamljeno, s obzirom na to da ih ne obilaze nadležni ni sa Kosova, niti iz Srbije, a već oni iz Bosne i Hercegovine nikada nisu ni dolazili.

Pitaju se često, da li znaju i da postoje.