Umesto kulture sećanja u Srbiji se predano radi na kulturi odbijanja, te stvara atmosfera, obrazovna, naučna i kulturna, za nove sukobe. Složili su se u toj oceni učesnici diskusije “Srebnica – kultura sećanja”, koju su Fond za humanitarno pravo i SENSE – Centrar za tranzicijsku pravdu iz Pule organizovali u Beogradu.
Očigledno je da strah od novih sukoba, koji bi se oslanjali na iste ideološke uzroke koji su doveli i do krvoprolića u devedestim godinama, ne bi trebalo zanemarivati, s obzirom da su sećanja na tadašnja tragična zbivanja snažno nacionalno identitetski obeležena.
Upravo se u odnosu koji u Srbiji dominira u diskusijama o srebrničkom genocidu to uočava, navodi direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović:
“Za nekoliko decenija preživeli svedoci genocida i drugih zločina će nestati. Njihova sećanja i iskustva i danas teško prodiru u zajednice iz koje dolaze počinioci i odgovorni za zločine. Šta će se desiti sa sećanjem na Srebrenicu i druge zločine kada naša generacija nestane? Hoće li narednoj generaciji neopterećenost sećanjima na devedesete, sećanjima na sopstveno učešće ili pasivnost tokom devedesetih, omogućiti da beskompromisno i hrabrije nego mi sagledaju razmere i posledice zločina koji su učinjeni u naše ime i identifikuje i osudi ideologije koje su te zločine učinile mogućim? Ili će zahvaljujući odnosu današnjih političkih elita i obrazovnih sistema prema našoj prošlosti i njenoj interpretaciji nesvesno graditi nove povode za sukobe i produbljivanje mržnje”, komentariše Sandra Orlović.
Reinterpretacija nedavne istorije zastupljena je u svim državama nastalim raspadom Jugoslavije, a skopčana je sa pogledima na nedavnu prošlost baziranim na nacionalističkoj perspektivi.
“U državi kakva je Bosna i Hercegovina mi ne vidimo širi zajednički stav o tome šta se dogodilo u ratu. Ko je koga napao i zbog čega, o čemu se tu radilo. Imamo dominaciju nacionalističkog narativa. U Srbiji je to takođe narativ o srpskoj žrtvi i stalni konflit sa tvrdnjama o Srbima kao počinicoma. Takođe, na Kosovu kada se govori o Oslobodilačkoj vojsci Kosova isključivo kao o borcima za slobodu, o oslobodiocima, otvaranje pitanja da su neki od njih optuženi za ratne zločine, ponovo je sukob sa dominantnih narativom. Slično je i u Hrvatskoj gde se ono što se događalo između 1991. i 1995. godine posmatra isključivo kao domovinski rat, bez spremnosti da se prizna da je hrvatska strana mogla da počini zločne, te da je mogla biti uključena u vrlo problematična zbivanja, pogotovu ukoliko govorimo o ulozi hrvatske armije u Bosni”, upozorava profesor Univerziteta u Kelnu Soren Keil.
Prošlost u dijalogu sa sadašnjošću
Nije prerano uvoditi činjenice o ratovima devedesetih, pa time i o Srbrenici, u obrazovni proces, nadovezala se istoričarka Dubravka Stojanović. Ona ukazuje da je specifičnost naučne građe o tim zbivanjima u tome što se zahavljujući Haškom sudu i raznim drugim inicijativima jugoslovenski ratovi danas mogu smatrati istorijski obrađenijim bolje nego zbivanja iz vremena Prvog svetskog rata:
“Prema tome, tu više te kontroverze, neznanja, nedostatka znanja, činjenica, argumentara … sve to otpada kao argument. Drugo, jugoslovenski ratovi su u sistem obrazovanja ili tačnije u udžbenike istorije ulazili dok su ti ratovi bili u toku. U Hrvatskoj su udžbenici istorije promenjeni 1992. godine, u Srbiji 1993. godine, u Bosni 1994. godine. Sećate se kakve su te godine bile. Je li vam se ne čini da su te države, možda, imale neke druge probleme nego da menjaju baš udžbenike istorije. I u te udžbenike istorije su kao poslednje ušle lekcije o ratu koji je bio u toku. Koje se naravno nisu bavile prošlošću, kao što se kultura sećanja često ne bavi prošlošću, već su se bavile budućnošću. Oni što će đaci koji imaju deset ili jedanaest godina te 1993. misliti u budućnosti o tim ratovima. Prema tome, sasvim beskrupulozno su države iskoristile svoje sisteme obrazovanja tada, čime sasvim otpada argument da to ne može biti deo obrazovnog procesa danas”, ocenjuje Dubravka Stojanović.
Posebno ukoliko se ne gubi iz vida koliko je prošlost u dijalogu sa sadašnjošću. Istine o vremenu koje je prošlo, od neizrecive su koristi za sagledavanje onog što se u ovom trenutku događa. Istoričarka Marijana Toma navodi nedavni primer koji o tome izrazito jasno govori:
“Pre samo nekoliko dana smo bili svedoci toga da je jedna od vladajućih partija u svoje redove uvrstila pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Nikolu Šainovića. On je postao član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i kome je prilikom tog čina predsednik te stranke rekao da SPS smatra da on nije kriv. Iako imamo pravosnažnu odluku Tribunala u Hagu. Sa druge strane, takvo zvanično nepostojanje kulture sećanja samo otvara prostor za privatna sećanja …”
Nepostojanje ujednačenog odnosa prema prošlosti usložnjava konfuziju i udaljava Srbiju od ključnog momenta u kom će nove generacije postaviti pitanje svojim roditeljima – šta ste radili kada su se zločini događali. Na taj istorijski momenat, pozivajući se na nemačko iskustvo, ukazuje Soren Keil:
“Nastala je razlika između shvatanja kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti. Ja sam Nemac i nisam odgovoran za zločine počinjene u vreme nacističke Nemačke. Rođen sam prilično nakon što je nacistički režim oboren. Ali ne mogu pobeći od odgovornosti koja proizlazi iz toga što sam Nemac. Što sam deo nacije u čije ime je taj zločin počinjen. Ta razlika mi se čini ključnom za današnji Balkan i pogotvu za današnju Srbiju. Niko ne krivi srpsku naciju za ono što se dogodilo. Ali mislim da je ideja da se to dogodilo u ime srpske nacije, kao i ideja kolektivne odgovornosti, suštinska i nažalost nedovoljno prepoznata.”
Tako složene procese država bi morala da pokrene kroz obrazovne procese, zbog čega je neophodno i objasniti kako predavati učenicima istinu o genocidu u Srebrenici, podvlači Dubravka Stojanović. Kao efekat tog procesa, proizaćiće i onaj ključni, dodaje ona:
“Za mene bi to bio prvi znak da je recimo Srbija, njom se uglavnom bavim, napustila program koji ju je odveo u rat. Me ne vidimo da je taj program na bilo kom državnom nivou doveden u pitanje, uglavnom se ne zna ni zašto je Srbija bila u tom ratu, odnosno ne radi se na tome da se to sazna. Dakle, uvođenje tog pitanja u nastavu bio bi za mene prvi signal da je taj program zaista napušten.”
Rasprava čije smo fragmente preneli, zamišljenja je kao uvod u audio-vizuelnu prezentaciju "Istraga, rekonstrukcija i procesuiranje srebreničkih zločina iz jula 1995. pred Haškim tribunalom", koja je otvorena u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju.